После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
„У име Оца, и Сина и Светога Духа,
Браћо и сестре, ми хришћани треба да знамо да је Господ Исус Христос несумњиво најтајанственија и најсложенија личност у роду људскоме. Но ако људи остану при свом људском знању и људским средствима познања никада неће у открити и видети Бога у себи. Открити у Исусу Бога, како кажу Свети Оци, је дар Божији. Дар Божији да човек открије у себи не само Бога него и богочовека. Св. Јустин Ћелијски каже: „Открити да је Христос оваплоћени Бог, очовечени Бог, је потпуно познање Његове Тајне и као такво је дар Божији човеку“. Открити, сазнати, дознати да је Христос постао човек, један од нас. да је у свему био исти као и ми осим у греху. Да је примио на себе људску природу и да је живео међу нама. Да је преживљавао и доживљавао све оно што је доживљавао од оних ради којих је и дошао у овај свет, а Бог је на овај свет дошао ради спасења целог рода људскога. Он хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине. Чули смо како Апостол Петар из Јеванђеља, у име свих апостола одговара: Ти си Христос Син Бога живога. Дивно Свети Јован Златоусти, највећи учитељ Цркве, каже о речима Петровим: Речи Петрове изражавају не људско мишљење већ божанско учење и тако се збива она Спаситељева реч која каже: Нико не зна Сина до Отац, нити Оца ко зна до Син и ако хоће коме Син да открије. Он открива свима нама али ми то примамо по мери вере наше и по мери вере наше нама се Бог открива. Христос похваљује исповест Апостола Петра рекавши му: И ја теби кажем, ти си Петар – то значи ти си камен - и на том камену, на том твом исповедању саградићу Цркву своју и врата пакла неће је надвладати. Заиста, све што је Христос рекао и све што је записано у Јеванђељу се збило и све ће се збити. Ако читамо историју Цркве Христове кроз ових две хиљаде и више година и када видимо кроз шта је све Црква прошла, када видимо ко све није Цркву нападао и ко све Цркву није осуђивао, на жалост, било је тога у то време и данас је тако. Да ли је ико Цркву победио? Па, не браћо и сестре. Није могао да победи Цркву јер је и сам Христос рекао да је ни врата пакла неће надвладати. Овде видимо да је вера у Христа као Сина Божијега и сина човечијега темељ Цркве Христове. Вера је темељ нашег живота; вера је темељ нашег спознања; вера је темељ нашег опхођења; вера је темељ нашег веровања у Бога. Дакле, браћо и сестре, оно што је богочовек Христос то је управо Црква његова. Зато одвојити Цркву од Христа она није више црква. Одвојити Христа од Цркве Он више није Христос. Одвојити човека од Христа, је ли он човек? Јесте само спољашњи, унутра више није. Човек је прави човек само када је у Богу и са Богом и када је Бог у њему. Црква је Христова. Она је Тело његово, а Он глава Цркве, глава томе Телу. Зато је Он јачи од смрти, од греха и пакла и Цркву не може нико и никада надвладати. Ко је год рат ратовао против Цркве рат је изгубио. Зато треба да слушамо Цркву, а не да се надмудрујемо над Црквом. Треба да служимо Цркви, а не да се Црквом служимо. Шта смо онда доживели у Цркви, на богослужењу, на Светој Литургији? Да ли си доживео то сретање и сједињење са Богом кроз Свету Тајну Причешћа? Неко ће рећи да се причестио, а да ли си и осетио да ниси примио обичан хлеб и обично вино него да си примио Христово Тело и Христову Крв. Оно Тело и ону Крв која оживљава. Оживљавања нема без правог сједињења. То сједињење са Богом управо постижемо на Светој Литургији у светој Тајни Причешћа. Не само Петар или било који ученик Христов већ и сваки човек који има веру у Христа као Сина Божијега, као оваплоћеног Бога, он у ствари побеђује сва искушења и невоље са Христом који је у њему. Има ли ишта што је Христа могло да победи, браћо и сестре? Нема. Има ли ишта што Христос не може да победи? Нема. Зато, снестити Христа у себе, имати Христа у себи; доживљавати Христа на сваком кораку; имати га у себи али имати га и испред себе и око себе онда смо ми победитељи Христом. Данас смо чулиу како Господ наш Исус Христос награђује Петра за исповедање да је Христос Син Божији и да ће ово његово исповедање бити темељ онима који верују у Христа.
Нека би дао Бог, браћо и сестре, да исповедање Петрово буде темељ нашег исповедања, темељ наше вере и темељ нашег живота. да исповедамо Христа и да се Христа не стидимо. Ако Христа будемо само исповедали језиком, а не животом и делима онда нисмо Христови. Језик треба да говори оно што је у човековом срцу и човековој души. Ако је Христос у нашем срцу и души онда ће Христос кроз нас говорити али ако је други неки у души онда ће говорити што онај други каже. Који други? Онај који неће Бога, који исповеда да Христос није Син Божији. Онај који у ствари не верује у Бога. зато нам је потребно да проверавамо да ли ми на прави начин исповедамо да је Христос Син Божији. Све то ми имамо у Символу вере, а да ли размишљамо о сваком члану тог Символа?Зато, нека би Господ дао, као што рекох, да је темељ нашег исповедања Христос Син Божији. да ми признамо Христа за Бога и Спаситеља јер ако Њега признамо за Бога и Спаситеља онда ће и Он нас признати када пођемо са овога света.
Бог вас благословио“.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
