У петак, 26. септембра 2025. године, на навечерје празника Крстовдан, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован са свештенством Саборног храма, служио је свечано бденије. 

Пред крај јутрења када се пева свечано: «Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни помилуј нас», Митрополитје узео Часни Крст, украшен босиоком и цвећем, и у свечаној литији га пренео из олтара до средине храма, и подигао га у ваздух са четири стране (јужне, источне, северне и западне), што символише четири крака Крста. Јер Крст Часни преиспуњава свецели космос, сабира свецелу твар љубављу Христовом. Поставивши Часни Крст на постоље насред цркве, Митрополит се заједно са читавим сабрањем верног народа поклонио Часном Крсту, уз певање молитве:

Крсту Твоме клањамо се, Владико, 
И свето Васкрсење Твоје славимо.

 На сам дан празника Воздвижења Часног Крста, Високопреосвећни митрополит Јован са свештенством Саборног храма у Крагујевцу и верним народом, служио је Свету Архијерејску Литургију.

 У својој беседи после прочитаног јеванђелског зачала, Митрополит Јован је истакао: 

 “У име Оца и Сина и Светога Духа. 

Браћо и сестре, срећан данашњи велики празник – Крстовдан. Срећно и благословено наше сабрање у овоме храму, у коме смо се окупили да се поклонимо и са побожношћу целивамо Часни крст. Да бисмо од силе Часнога крста задобили укрепљење, силу и моћ против свих својих немоћи, болести и страсти. Да бисмо силом крста прогонили и демоне, јер у Цркви певамо: “Крст је сила, крст је моћ, крст је спасење.” Наш диван српски народ је добро знао силу крста, па је говорио: “Бежи као ђаво од крста.” Говорио је и: “Без крста ни преко прага.” То значи да се у свим приликама и неприликама треба крстити, призивати силу крста. А када то чинимо, треба да имамо свест да је на том крсту Христос разапет, да је на њему победио грех, ђавола и смрт. Зато, када се крстимо, не чинимо то формално, већ са страхом Божијим, са љубављу и вером – да ће нам крст заиста помоћи и да ће нас крст носити.

Данас наша Црква слави Воздвижење Часнога крста. Овога дана прослављамо два догађаја. Први је проналазак Часног крста на Голготи, од стране благочестиве царице Јелене, мајке цара Константина. Други догађај је повратак крста у Јерусалим. Наиме, када су Персијанци освојили Јерусалим, однели су Часни крст и он је остао у ропству четрнаест година, али је по Божијем промислу враћен у свети град. Зато данас Црква прославља знак и знамење по коме се ми, хришћани, препознајемо и разликујемо од света – од овога света који у злу лежи, како каже Јеванђеље. Крст је темељ нашег живота. Он је знак нашег опредељења и нашег избора. Он је позив на један посебан, крстолики начин живота, који се разликује од живота овога света.

Кроз Јеванђеље и кроз Цркву ми прослављамо крст. Он је, са једне стране, знак распећа и страдања, али исто тако знак победе и славе. Крстом је Христос показао да сила овога света није темељ нашег смисла и нашег живота. Ни мудрост ни наука овога света нису принципи на којима се гради и расте духовни човек, нити су довољни да човека уведу у Царство Божије. У стара времена крст је био знак највећег срама и понижења. На њему су умирали највећи злочинци, да би били што више понижени. А ево, људи су Христа, Спаситеља и Избавитеља свога, изједначили са разбојницима и грешницима, распевши Га управо на крсту. Али тај исти крст, који је за људе био знак срама, по Божијем промислу постао је знак победе. Зато данас и ми, браћо и сестре, целивајући крст, не целивамо дрво, него целивамо љубав Христову, Његово страдање, али и Његову победу.

Дакле, браћо и сестре, крст је у оно време био знак понижења. А победу коју је крст изнео учинио је Сам Христос, који држи овај свет и поредак овога света у својим рукама. Он је крстом победио три највећа непријатеља човека. Ми често знамо да кажемо како имамо много непријатеља, али у ствари човек нема много непријатеља. Човек има само четири највећа непријатеља: грех, смрт, ђавола и – самога себе.

И управо је то тајна крста: оно што је у очима људи немоћно и слабо, Господ је изабрао да се у том слабом и немоћном покаже сила и слава Божија. Оно што су људи одбацивали, чега су се стидели, чега су се плашили – кад се Христос тога дотакне, то постаје сила, то постаје моћ, то постаје спасење.

С једне стране крст је био знак срамоте и понижења, а с друге стране видимо апостоле – оне који нису имали ни оруђа, ни моћи овога света, који су били обични рибари, често и неписмени људи. Али управо они, браћо и сестре, били су ти који су не само проповедали реч крста, него су и живели Христом. Њихова реч, њихови животи и њихове личности постале су толико снажне и веродостојне, да су људи, од краја до краја васељене, у њима препознали Сина Божијег, оваплоћеног Христа, Спаситеља света, и пошли за Њим.

И до данас иду они који се осењују крсним знаком, они који носе свој крст и следе Христа. Они иду из победе у победу, јер крст је победа. А шта је Христос друго него победа? Али истина је и то да нам се крст Христов понекад чини као нешто од чега треба да се клонемо. Није нам увек лако да јавно и отворено посведочимо Христа и Његов крст. Није нам увек лако да се определимо за исправан живот, да останемо верни у маломе.

А када нисмо спремни да носимо крст, онда нисмо спремни ни да у свом личном животу узмемо свој крст и пођемо за Христом. Христос од нас не тражи да носимо Његов крст. Његов је крст тежак, Његов је крст принесен за све нас. Али Господ нас подсећа да узмемо свој свакодневни крст. То значи да прихватимо са љубављу све оно што нам дан доноси – и добро и оно што је тешко. Па чак и оно што нам изгледа као терет, ако га примимо са вером, постаје средство спасења.

Али да све то прихватимо са благодарношћу и са смиреношћу.

Но, шта значи узети свој крст и поћи за Христом? Шта значи, браћо и сестре, подићи крст високо изнад своје главе и учинити га начином свога постојања? Управо онако како је то учинила света царица Јелена када је, после толико векова, пронашла закопани Крст Христов. Она је заједно са јерусалимским патријархом Макаријем високо подигла Часни крст, а народ је у одушевљењу кличући певао: “Господе, помилуј!”

А шта значи “Господе, помилуј”? Значи: Господе, спаси. Господе, помози. Господе, очисти. Господе, укрепи. Господе, оснажи. Све је то садржано у ове две речи. И од тада крст више никако не може бити знак срама, већ постаје садржај нашег живота.

Носити свој крст и ићи за Христом значи ништа друго до учинити Јеванђеље Христово својим животом. А то није ни лако, ни једноставно. Али са помоћи силе Часнога крста – све је могуће. Јер није лако живети Јеванђељем из дана у дан, борити се против духа и система вредности овога света, који отворено или прикривено гради свет без Бога.

И данас смо сведоци да човек устаје на човека, народ на народ, све је помућено и све изгледа као да се може решити само силом овога света. Али то је привид. Свет нам чак каже да је вера ствар приватног живота, да је Еванђеље нешто што можемо практиковати само у својој соби. Али зар данас постоји ишта што је заиста приватно? Не, браћо и сестре. Ми смо оно што јесмо – и у келији, и у дому, и на улици, и на радном месту. Свуда смо позвани да будемо хришћани.

То значи да положимо своју острашћену, себичну вољу на Христов крст и да уподобимо себе вољи Божијој. Зато се и молимо: “Нека буде воља Твоја.” Наши нагони и наше страсти јесу највећи изазови против којих водимо битку. Али ако у себи имамо благодат Божију, она ће све победити. А благодат Божија јесте сам Христос.

Узети крст Христов значи победити себе – себичног, гордог и острашћеног. Крст Христов, каже апостол Павле, за оне који гину јесте лудост, а за оне који се спасавају – сила Божија. Нека нам та сила помогне да се спасемо од греха, од злобе, од зависти и од надмености, али пре свега – да се спасемо сами од себе. И зато је и свети владика Николај молио: “Господе, спаси ме од мене самога”.

Често човек све себи приписује, па чак и оно што је Божије. Воли да мисли да је он најбољи и најчистији, а да су сви други гори од њега. Али док год тако мислимо, док у своме оку не видимо брвно, а у оку брата видимо трн, не можемо кренути путем Христовим.

Зато је наш живот борба са самима собом. То је битка коју можемо добити једино Христом, Црквом и Крстом. А кад победимо себе и узмемо свој крст, тада задобијамо не само овај свет него и вечни, непролазни. Тада постајемо, по речима светих отаца, грађани Царства Божијега.

И то је оно што је најпотребније човеку. Зато каже Христос: “Иштите најпре Царства Божијега и правде његове, и све ће вам се остало додати.” Бог неће оставити онога ко иште Његову правду. “Не видех праведника остављеног, ни деце његове да просе хлеба,” каже цар Давид.

Зато, браћо и сестре, да се молимо да нам Бог да снаге да и оно што нам изгледа тешко примимо као израз Његове љубави. Да све што нас снађе прихватимо као дар Божији. И тада ће нам, верујте, све бити лакше, све ће нам бити другачије.

Зато нека је срећан данашњи празник. Нека целивање Часнога крста у нама пробуди веру у Христа и нека нас подсети да је крст сила, да је крст наше знамење и наше опредељење.

Преко крста иде се у васкрсење, а из васкрсења у вазнесење и вечност. Нека сте срећни, нека сте Богом благословени. Понесите благослов из овога храма у своје домове. Нека у свакој вашој кући буде крст, икона и Јеванђеље – јер по томе ће нас народи препознати да смо православни.

Кад гледамо у крст у своме дому, нека нас он подсећа: Господ је за мене страдао, Господ је ради мене распет. И та мисао нека у нама буди љубав према Богу, али и љубав према ближњима”.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Срећко Зечевић, протојереј