Након прочитаног зачала из Светог Еванђеља Митрополит се обратио верном народу речима:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, до сваког хришћанина Еванђеље требало би да буде начин његовог живота и принцип живота да му буде Еванђеље. А онај хришћанин који живи Еванђељем, он ће онда у Еванђељу видети најбоље огледало. И тако ће он видети себе не само споља какав је, него видеће себе какав је изнутра. Ако пажљиво читамо Еванђеље, са побожношћу, са вером, онда ћемо заиста браћо и сестре видети ко смо и шта смо. И какви смо.

Често говорим оно што су рекли свети оци, а то је да у Еванђељу има више одговора него што може цело човечанство да постави питање. Само је питање да ли умемо и ми да поставимо питање и да ли умемо да одговоримо на постављена питања. И заиста, браћо и сестре, трудимо се да нам Еванђеље буде огледало, па ћемо онда сазнати не само какви смо, него ћемо сазнати у каквом смо односу ми са Богом и у каквом смо односу једни према другима. Да, и тако ово данашње Еванђеље, или боље речено данашња еванђељска прича о талантима коју смо овде сада чули, сазнајемо браћо и сестре да Бог не дели људе по томе колико су способни за ово или за оно, него да ли су своје дарове и снаге употребили за опште добро. А то значи, браћо и сестре, ако је неко примио од Бога и мало, мали дар, а потрудио се да и тај најмањи Божији дар умножи, заиста прима праву награду од Бога. Јер Бог гледа на наш труд, Бог гледа на наше срце, Бог гледа на шта употребљавамо дарове Божије, конкретно речено на шта употребљавамо дар живота који нам је Бог дао. А онај који је примио многе дарове од Бога, а није их умножио, личи у ствари на човека који је много добио од родитеља, а не узвраћа уздарје. А сваки дар тражи уздарје. Неблагодаран човек не уме да буде благодаран на дар, а чим није благодаран, не придаје важност том дару и не даје уздарје. Бог од таквих дарова нема шта да прими. Односно, оно што дајемо без труда, Бог у ствари прима, како каже један свети отац, са осудом. Када је према јеванђелском зачалу приступио овај слуга код свог господара, који је пошао на пут и позвао своје слуге и дао им дарове, свакоме према моћи његовој, а господар ваљда зна, као што родитељ треба да зна, колико може да понесе његово дете. И видели смо да један је примио један дар, други је примио два, трећи примио пет. Двојица, која су примила два и пет таланата, они су радили да умножавају дарове на тим талантима и делили другима.

Значи, нису умножавали ради себе само, него ради себе, наравно, али више ради другога. Док овај, који је примио један таланат, уместо да буде Богу благодаран што је мало добио, мало је морао и да се труди. Јер коме је мало дато, мало му се и тражи, а коме је много дато, од њега се много тражи. Да је овај човек један таланат са благодарношћу примио, заиста би примио награду, као и онај који је примио пет таланата. Напротив, он је постао завидљив, почео је да буде завидан што је овај добио оволико, овај оволико, а ја само један. И шта је рекао? Толико се усудио, да уместо да буде благодаран Господару шта му даје, а понављам Господар зна коме ће шта и колико да да, он уместо да буде благодаран, он каже Господару: знам да си зао човек. Пазите, зао човек, онај који му даје. Погледајте докле може да иде ум људски да Господара назове злим. У овом случају Господар је сам Бог, он и Бога назива злим и каже му да он не зна како треба да распоређује дарове. И каже, овај твој дар који си ми дао закопао сам, и ево ти твоје. Шта је он чуо од Господа? Рекао му је Господ: зли слуго, ако ниси хтео да се трудиш за тај дар који си добио, што то ниси дао другоме, па би он тај дар умножио, као што су и ови умножили. И шта му је рекао Господ, узмите га, свежите га и баците га у пакао.

Дакле, шта хоћу да кажем, браћо и сестре, и децо драга, хоћу да кажем да Бог све дарове које ми умножавамо, да ћемо чути оне дивне речи, као што је Господ упутио овима двојици: добри и верни слуго, у малом си био веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога. Е зато човек треба да живи, браћо и сестре, да чује, да му Бог каже: добри човече, добри слуго, био си ми веран, оно што сам ти дао, чувао си и умножавао, уђи у радост Господа свога. Браћо и сестре ово време је постало веома опасно, свет је попут неке арене у коју улазимо по неком морању или ради неких својих осећања. Та арена упропаштава све, зато треба да имамо свој правац и да разумемо шта је смисао живота.

Нека нам Годпод помогне да нађемо пут и да окријемо дарове Божије и умножавајмо их. Браћо и сестре, није се тешко спасити! Чинимо добра дела јер Годпод неће остати дужан да их награди, само треба да имамо стрпљења. Ако будемо стрпљиви и смирени Господ ће то наградити и рећи: уђи у радост Господара свога.

Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Митрополит је благоизволео да рукоположи ђакона Владимира Степановића у чин презвитера.

Пастирском беседом Митрополит се обратио ђакону Владимиру речима:

“Ево, данас смо се сабрали у овом светом храму да вршимо најсветије дело које Бог може да да човеку, а то је литургија. Ми данас имамо још један дар, а то је што ће ђакон Владимир Степановић из Паланке бити рукоположен данас у чин свештеника. Да се данас помолимо Богу да благодат коју данас Владимир прима, да га она чува, штити, води и руководи, а у исто време да замолимо њега да се он данас моли за нас. Владимире, ти заиста данас, дете моје, примаш не један, не пет дарова. Ти много више примаш. Теби се данас много даје. Првенствено ти се дају душе људске, за које ћеш бити одговоран ако се не спасу. А спасаваћеш и поверени народ, душе њихове, колико будеш радио на своме спасењу. Колико будеш молио, читао и молио се за паству коју ти данас Црква даје. Данас теби се даје, брате, као и мени, и сваком од нас који смо рукоположени, даје нам се да Богу посветимо све своје. Тамо посвећујемо и речи, и уста, и руке, све. И зато он нам све даје, да ми преко наших уста, преко наших руку, преко свега чинимо дело Божије.

Зато те молим да данас, када примаш ову благодат свештенства, да ту благодат чуваш. Док будеш чувао благодат Божију у себи, док те буде благодат Божија водила и руководила, благодат ти је ништа друго до сам Господ наш Исус Христос, не бој се. Не бој се, али ако изгубиш благодат, покај се и тражи и поново ће Бог дати. Бог је милостив, Бог није као ми људи, кад се замеримо једном за свагда. Моли се да задобијеш ту благодат. Ти од данас ћеш служити и Божанству и творевини. То је дело које се не даје свима, него само изабранима. Ја бих желео и мислио, хоћу да верујем, да си ти свестан шта данас примаш. Зато треба, ово што сам рекао у беседи, да даш одговорност на ту велику благодат Божију. Црква од тебе, и мене, и свакога, тражи ревност, тражи ватреност, тражи крепост, тражи упорност. Да победиш себе, да помогнеш и другима да побеђују своје недостатке. Данас ти, брате, благодаћу Духа Светога и кроз полагање руку Епископа примаш благодат. И води рачуна да случајно не вршиш дело Божије са небрижњом, са, како бих рекао, неком малаксалошћу. Не, рекох мало пре, Црква од нас тражи ватреност Духа Божијега. А Дух Божији или ће нас оплеменити, тај пламен Духа Божијега који нас оплемењује, или ће нас сагорети ако будемо лењи. Зато овај дар схвати као благослов Божији, да дело Божије не чиниш, као што рекох, са небрижњом, или да га чиниш ради неке користи. Моли се, а оно што бих посебно хтео да нагласим, да имаш смирење. Ако имаш смирење, тај има веру, тај има љубав, тај има и послушност, тај хоће да пита, тај неће никада мислити: ја све знам. Моли се и чувај молитвено правило које сам ти давао, чини ми се, ако се добро сећам, и никада без духовне припреме не прилази светом Причешћу. Не прилази, како је често говорио мој духовник, мој игуман отац Уријан, како је владика свети Николај знао да скине свештеника за време литургије. Ја кажем: оче Уријане, је ли то могуће? Јесте. Па зашто? Свештеник стоји тамо за престолом као кип, не зна ништа да каже, не зна ништа да уради, па му каже: брате, скидај се да огањ Божански не сагори и тебе и мене овде. Зато имај страха Божијега. Док будеш имао страха Божијега у себи, нећеш погрешити. Чим напустиш страх Божији, онда ћеш бити изложен и правићеш грешке и грешке, јер немаш чега да се бојиш. Не мислим на страх људски, него на онај страх Божији да се не огрешимо о Бога, да се не огрешимо о онога који нас воли и оне који нас воле. Тај страх је позитиван, сваки други страх је негативан. Молимо се, питај, тражи савете и немој никад мислити да све знаш. Нека је срећно ово данашње рукоположење, Богом дано и благословено, да и ти, ако будеш своју свештеничку службу вршио онако како Црква каже, како нас Еванђеље учи, онда ћеш и ти чути онај глас Божији: добри и верни слуго, у малом си био веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога. Води рачуна, то и себи говорим и теби говорим, брате. Да не дај Боже да чујемо ону другу реч из уста Господњих: зли слуго, него да будеш добар слуга. А бићеш добар пастир само ако будеш добар слуга. Чим престанеш да будеш слуга, нећеш бити ни добар пастир. Чим будеш помислио: е, сад сам ово постао, више ми ништа не треба – све што човек жели, оно што је њему угодно, а не препушта се вољи Божијој, и ако добије, не добија са благословом. А Бог зна кад ће коме шта дати, у које време и где ће кога поставити.

Промисао Божија – веруј у промисао Божију. Да је промисао Божија данас довела да будеш рукоположен. Да је промисао Божија одредила тамо где ћеш да будеш свештеник. Док будеш веровао у промисао, да се све збива по промислу, а не по ономе што бих ја желео или ти. А Бог зна шта је за мене и за тебе спасоносније. Зато нека ти је срећно и Богом благословено.”

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави коју је са својим парохијанима свештеник Милош Никодијевић.