За певницом су били оци светосавскога храма са верним народом.

По прочитаном Јеванђељу по Луки, Његово Високопреосвештенство Митрополит Јован обратио се верном народу надахнутом беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре.

Ми често у нашем животу доживљавамо разне невоље, разне муке, патње, велика спотицања слабости и болести. Доживљавамо да нам вера ослаби, да нам вера опадне и тако често падамо у безнађе. А безнађе је најстрашније, најтеже стање за једног човека. А то значи да је такав човек изгубио наду. Кад човек изгуби наду, он прво мора да изгуби веру. Јер вера и нада су спојене, а њих просто повезује и да тако кажем покрива љубав. Тако да су те основне три врлине хришћанске, вера, нада и љубав, то су те врлине којима ми треба да се препознамо као хришћани, као крштени људи. И управо када изгубимо наду, онда губимо, као што рекох веру. Кад изгубимо наду, онда ми губимо наду на спасење. И то је оно како ми треба да живимо у овом животу, а то је нада да ће нас Господ спасити, да се надамо. Али ту наду треба ми да поткрепимо хришћанским и јеванђелским животом. И зато људи кад изгубе веру, наду и љубав, онда посежу за оним највећим, најтежим грехом самоубиства. Често се догађа такође да се разочарамо се у много чему, па чак се често разочарамо и у оне најближе који су око нас. Међутим, најважније у таквом стању кад се нађемо, најважније, браћо и сестре, понављам, да не изгубимо веру и наду у Бога. Јер нема те муке, нема те невоље, нема те болести, нема те патње, нема тога пада, браћо и сестре, у којима ми, као људи, можемо да паднемо и да дођемо у не знам какво безнађе, а да нас Господ неће избавити. Нема. Али зато да би нас Господ избавио, не смемо да изгубимо, као опет, понављам, веру и наду, нема те невоље и те туге које нас налазе у животу, а да нам Господ неће вратити радост. А радост је у Господу. То је права радост. И кад имамо ту радост у Господу, онда ћемо имати радост и у себи, али имаћемо радост и око себе. Зато Апостол Павле каже радујте се у Господу. И опет каже Он: „Велим радујте се“. Где је радост, тамо је Бог. Где је радост, тамо је Царство Небеско. Где је радост, ту је љубав, браћо и сестре. Где је радост, ту онда нема место туге. Радост је јача од туге, као што покајање јаче од греха, браћо и сестре.

Дакле, немамо потребе да падамо у безнађе. Ако читамо Свето Писмо, онда ћемо схватити оне Христове речи где Он каже: „Ево Ја сам с вама у све дане.“ И не само у све дане, него у сваком месту. На сваком месту Господ је са нама до свршетка света и века. И кад имамо ту веру да је Господ са нама, ми треба да узвратимо да ми будемо са Господом. Ако смо са Господом, онда смо заиста у Царству Небесному. Ако смо са Господом, онда смо у радости. Ако смо у Господу, онда смо заиста, браћу и сестре, блиски једни другима. И доживљавамо једни друге у радости у Господу.

Дакле, браћо и сестре, зато Свети Апостол Павле надовезује се на ове Христове речи, где Он каже: „Ево и Ја сам свама до свршетка света“. А Свети Апостол Павле у данашњем прочитаном Апостолу, поручује нам, „Ево, сад је најпогодније време, ево, сад је дан спасења“. Време, њега је Господ створио. А Господ све што је створио, беше каже, веома добро. Ако време није добро, то значи човек је унео немир у време. Зашто је унео немир? Зато што је немир и у њему. А тамо где има Бога, тамо нема немира. Тамо је све мир, тамо је све љубав, тамо је све праштање, браћо и сестре. И зато, како каже Свети Владика Николај: „Ми не чекамо време, ми чекамо Христа“. Јер је Христос, браћо и сестре, управо то време. И то време је управо Христово време. И кад каже Апостол Павла: „Ево, сад је дан спасења“. Сад, не само дан, овај секунд. Можда буде наше спасење или наша дуковна погибао. Сад, јер не знам да ћу други минут очекати, а док сам још при свести, док сам још у вери, онда значи ја верујем да ме Господ неће оставити, па иако сам посрнуо, иако сам пао, али, понављам, нисам изгубио веру, нисам изгубио наду, и нисам изгубио жељу за покајањем. А покајање, браћу и сестре, шта то значи? Промена, преумљење. Јесмо ли спремни да се покајемо? Јесмо ли спремни да се преумимо? Јесмо ли спремни да променимо начин мишљења, на пример, од другом човеку? Време је сад. Данас, сутра можда неће бити времена.

Дакле, браћо и сестре, то је време, ко је то време? То је време одкако је Бог из љубави, према роду људском, према човеку, Бог из вечности сишао управо у то наше време, у ово наше време. Он је сишао, обукао се у временско, и својим животом, у времену, уствари, Он је осветио време. И кад би људи, кад би смо ми, браћо и сестре, управо радили на том освећењу времена, све би нам било другачије. А ми не можемо да осветимо време, уколико не осветимо себе. А себе не можемо да осветимо, док се не одрекнемо себе. Док се не одрекнемо своје гордости, своје сујете, своје самољубивости, своје себичности, док се не одрекнемо тога што често замишљамо да ми много што шта више знамо.

Дакле, браћо и сестре, Бог је, као што рекох, који је осветио време и све што је у њему, а на првом месту Бог је осветио човека. Јер га је назначио за вечност, да живи вечно, да живи бесконачно. Али му је и дао ово наше време, колико га имамо у свом животу, да га претворимо у рај, да га претворимо у љубав, да то време осмислимо, да не ћердамо, како каже наш народ, време, него да време искористимо за спасење. Кад ово човек, вером схвати, има стално у свом уму, он ће у свим, браћо и сестре, и приликама и неприликама, говорити: „Ево сад је време. Ја сам сад господар овога времена. Сутрашњег, можда, неће бити“. Сад је време. Дакле, браћo и сестре, то треба да кажемо, да изговарамо, то треба да кажемо себи, да говоримо себи, ма какво нас искушење и невоље сналазиле у животу, да стално спомињемо и да кажемо: „Е сад је дан спасења“. Ако то мислимо и то понављамо, и у то верујемо, онда ће нас заиста Господ спасити.

Да ли ће ме сад узети, или сутра, или кроз не знам колико, двеста, три стотине година, то је најмање важно. Али важно је да ја имам тај осећај, да живим у садашњом времену, од кога ми зависи, или вечни живот у Богу и са Богом, или вечни живот у одвајању од Бога. Дакле, браћо и сестре, зато ма какав нас грех захватио, ма каква нас страст, што би смо рекли, завитлала, ма какво нас демон напао, то говори себи и само веруј. Веруј, јер је Семилосливи Спаситељ ту, Он је ту, браћо и сестре, поред тебе, поред мене, али он ће бити и поред мене, и поред тебе, ако је првенствено он у нама. Ако га нема у нама, нема га ни поред нас, и нема га са нама, браћо и сестре. Дакле, Он Господ наш Исус Христос, желећи спасење сваком човеку, он управо стално куца на твоје и моје срце и пита: „Хоћемо ли отворити срце наше да у њега уђе Бог?“ Пазите тог смирења Божијег, пазите те љубави Божије. Он, Створитељ, пита створење Своје, пита слугу Свога, да ли ће да му отвори срце да он уђе у нега? Зашто? Па, зато што Бог неће насилно да нас спасе. Ако нећемо да се спасемо, неће нас и Бог спасе, ако не желимо да будемо спасени. Дакле, браћо и сестре, кад човек вером схвати, има управо то стално у свом уму, опет понављам, он ће стално говорити, ево, сад је дан спасења, сад је моје време. Понављам, сад владам овим временом, сутра нећу, можда владати. Дакле, Господ, Исус, Христос, браће и сестре, стално стоји крај врата нашега срца. Ми морамо некоме отворити наше срце. Ако га не отворимо Богу, отворићемо га оном нечастивом. Ако га не отворимо пријатељу, онда ћемо га отворити непријатељу. Непријатељ кад уђе у нас, он ће нас разорити, а пријатељ неће.

А ко је нама већи пријатељ од Бога, браће и сестре? Нама су пријатељи и отац, мајка, браћа, сестре, људи су нам пријатељи. И сви нас они воле. Али највећи наш пријатељ је Господ наш Иисус Христос. Јер нас Он много више воли него што може да нас воли и отац и мајка. А то не значи да сад треба да занемаримо љубав родитељску. Нипошто. Што више будемо имали љубави према родитељима и поштовања, имаћемо више љубави и поштовања и према Богу, али и према ближњима. Дакле, браћо и сестре, зато никада не смемо да сумњамо да ће нас Господ спасити. Јер Свеблаги и Свемоћни Спаситељ, како бих рекао, је на бурном мору нашега живота. Наш је живот заиста као бура на мору. Сад је има, сад је нема. Е, кад је нема, онда се човек опусти. Зато Бог нама пошаље неки пута искушења и невоље, посети нам, пошаље нам и болест и страдање, да нас опомене да је Он домаћин у овоме свету, да је Он господар у овоме свету, да је Он господар и нашега живота, браћо и сестре. Он, браћо и сестре, иако ми мислимо често, да нас Бог не чује, или још, како каже, можда кажемо, можда Бог спава. Имате у Старом Завету да каже се ја спавам, али срце је моје будно.

Будно је срце Божије за свакога од нас, браћо и сестре. И то је нама позив и призив да се ми будимо, да се пробудимо и будимо из онога у шта смо упали, а није добро, није честито, није ваљано, није достојно човека, да се од тога пробудимо и да се вратимо на шта смо назначени, а назначени смо за вечност, брачо и сестре. Но ми, верујући, знамо и осећамо да Христос, брачо и сестре, је стално са нама. Само понављам, треба да ми будемо са Богом. А ко је са Богом, браћо и сестре? Онда такав човек сместа не само Бога и небо, и земљу у себе, него сместа целу васељену. Онда он не гледа да ли има неког непријатеља. Такав и непријатеља воли, јер има Бога у себи, а Бог је љубав. А љубав воли подједнако и пријатеља и непријатеља, браћо и сестре. А да би задобили љубав Божију, треба да дамо жртву. То значи, треба да дамо молитву, подвиг, добра дела, браћо и сестре, милосрђе, да чинимо добра. Иако ми мислимо да је тешко се спасити, иако није баш ни лако, али Господ нас опет теши, па каже: „Ако си напојио жеднога чашом водом, ако си гладнога нахранио, ако си голога оденуо, ако си болесника посетио, ти си то, каже, учинио мени. Ако учинисте једном од ове моје мале браже, мени учинисте.“ Зато што год чинимо другоме. Ако чинимо другоме добро, ми чинимо Богу добро, али тиме пре чинимо Себи добро. Али кад чинимо зло другоме, и то морамо да знамо, да прво смо учинили зло себи. Јер не можемо да повредимо другога пре него што повредимо себе. А себе вређамо, кад немамо вере, кад немамо љубави, кад немамо милосрђа, браћо и сестре. Дакле, са нама је Бог, само не смемо да имамо, треба да имамо јаку веру, не смемо да имамо маловерје, не смемо да имамо неверје, браћо и сестре, јер тамо где је вера, тамо човек неће да малакше.

Јер му вера даје снагу, даје му потпору, даје му моћ, вера, браћо и сестре, без вере се, без истине се лута, а без вере се топи. Петар, онај, кад је изгубио веру у Христа, кад је, ако се сећате, ишао по мору, док је гледао Христа, док је био усмерен и мислима и речима и целим својим бићем ка Христу, и он ишао по води, као по суву, као што ишао Господ. Али чим је га ухватио страх од оне буре које је наишао, он је заборавио на Христа. А шта то значи? Ослабила му је вера. А вера, браћо и сестре, она снажи човека. И зато, иако, браћо и сестре, некада и потонемо, да не изгубимо веру и да кажемо Господе спаси ме, онако као што је то назвао Апостол Петар кад је почео да тоне: „Господе спаси ме“. И ето и данас смо чули ово Јеванђеље на завршетку, на крају данашњег Јеванђеља, а данас наша Црква слави Свету Велику Мученицу Ефимију, Велику Светитељку, Велику Мученицу, и каже Господ, описује о тој жени, грешници, која је дошла до Христа, у дом Симона, где је она, сретивши се, срела се са Христом, осетила, видела, да Христос њу боље познаје него што је Он, што она сама себе познаје. За ову жену, из данашњег Јеванђеља, и Јеванђеље каже да је грешница. Али је она, кад је видела Христа, шта је урадила? Почела да плаче, да рони сузе покајничке, да умива сузама његове ноге и да косом својом отире. И кад су сви ти други видели који се бунили,да каже да је он Христос, за Христа каже, он би знао да је у вас жена грешница. А Господ каже, не требају здрави лекарима, него лекари треба болеснима. И кад је видео веру ове жене, Господ је рекао: „Опроштају ти се греси“ и рекао је: „Вера твоја спасла те је, иди у миру“. Вера ће нас спасити, браћо и сестре. Нека нам Господ помогне да ми у нама обнављамо веру. Не можемо да мислимо да се вера састоји само на нашем језику и на нашим уснама.

Вера се састоји у делима, браћо и сестре. Веру треба да потврдимо и да покажемо делима. Или опет, што ћу рећи, оно што свети апостола Јаков каже: „Вера без дела је мртва“. Пазите, вера без дела је мртва. То што ми бусамо се у прса и вичемо: „Да верујем“, а живим супротно вери, немам никакву корист. Али зато, кад имаш веру, онда вера повлачи да имаш и љубав, а онда љубав повлачи да имаш наду, и онда нећеш пропасти. Онда знаш да је Спаситељ са тобом, са мном, уколико, понављам, ми смо са Богом.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

ђакон Александар Ђорђевић