Игуманија хаџи-Миаила, у свету Ратомирка Кнежевић, рођена је 1917. године у Жупи, село Витково, од побожних и врло имућних родитеља. У врло скромном и побожном животу од детињства је била загрејана у љубави према Господу. У цркву је одлазила ревносно на богослужења, мада су јој због тога пребацивали, али она се на то није обазирала. Редовно је пратила богомољачке скупове и слушала врле духовнике и њихове проповеди. Када је требало ићи на саборе – правила се да је болесна. И док су се девојке њеног краја китиле и одлазиле на игранке и прела – млада Ратомирка је све ово одбацила, јер је њена душа чезнула за вечним и непролазним. Њена мајка, која је све ово примећивала, говорила је: „Ћерко, године пролазе, а ти ни о чему не мислиш?“ А она је одговарала: „За све још има време; Бог мисли о сваком створењу па ни мене неће заборавити“.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

Ратомирка је често размишљала да ли негде постоји место где живе само девице, јер друго је није интересовало. Ратомиркин брат од стрица, Ратомир Кнежевић, пре ње је отишао у манастир Руденице. Она сада зна да постоји манастир за девственике и коначно се одлучује на тај свети пут. Своју жељу дуго је прикривала од родитеља, јер је била много вољена од свих а највише од оца. Њена душа се распињала на две стране: жеља за монаштвом и бојазан да не увреди родитеље. Зато се усрдно молила Богу да Бог све устроји по Његовој милости, препуштајући се на вољу Мајци Божјој.

Једнога дана долази њен брат Ратомир, сада као јеромонах Јулијан, будући старешина манастира Раче и Студенице. Ратомирка сва озарена изјављује своју жарку жељу да и она жели да иде у манастир. Отац Јулијан јој излаже тешкоће живота у манастиру и да она то не може да издржи. Она њему каже: „Добро, како те сестре живе тамо“? „Ето, живе, има њих 70 у манастиру Дивљане, али је тежак живот“, каже отац Јулијан. Ратомирка му одговара: „Па како те сестре живе и ја ћу тако живети уз Божју помоћ“! На крају овог разговора Ратомирка каже: „Ја, Ратомирка, у Име Божје, одлазим у манастир па макар тамо секли прст по прст, трпећу. Надам се да ће ме Мајка Божја пратити кроз живот и она ће све моје тешкоће блажити“.

Једног дана Ратомирка каже своме оцу да је тврдо решила да иде у манастир. Отац се заплака и каже јој: ја ти не браним, али знај да ти мајка и браћа неће дозволити! Али, знајте, ја ћу побећи, одговорила је Ратомирка. Тако и буде. Али њезин одлазак у манастир је био врло тежак.

Године 1935. Ратомирка се договори са својом другарицом да побегну у манастир. Ствари је све припремила и ставила у своју собу. Сматрала је да о томе нико ништа не зна. Али ђаво је објавио у кући да Ратомирка ноћас одлази у манастир. Снаја долази код ње у собу и каже јој: „Шта уради, ето, мајка и браћа са оцем створили рат; вичу на оца што те пустао да идеш у цркву и по богомољачким скуповима, мајка ће излудети“! Ратомирка каже да то Бог неће допустити. Будите уверени да ћу ја, уз Божју помоћ, сигурно отићи у манастир, ако не сада значи још није Божја воља.

То вече отац је закључао собу где су биле Ратомиркине ствари, а браћа су целу ноћ чували стражу око куће. Ратомирка те ноћи није могла да оде у манастир, а њена другарица је отишла. Ратомирка је то лето провела у кући родитеља под врло тешким условима: сви су је звали „калуђерица“. Искушења су била тешка али је издржала.

Када је Господ Ратомирку призвао к Себи – више није било никаквих сметњи и пут је био отворен. Уочи Ваведења, сутрадан пијачан дан у Александровцу, мајка Ратомиркина је била тешко болесна. Увече Ратомирка отвори Свето писмо и наиђе на место где Спаситељ каже: оставите нека мртви сахрањују мртве, а ви хајдете за Мном! Сутрадан, у петак ујутру, Ратомирка напушта родитељски дом и одлази за манастир. Када је пошла јавила се мајци да иде у Александровац да нешто купи. Из Александровца, касно увече, полази за манастир са једним хришћанином и његовом ћерком. Целу ноћ су путовали до Ниша, а затим за манастир Дивљане. На сам празник Ваведења стигли су у току св. Литургије. Када су ушли у храм монахиње су клечале у току Службе. Њиховој радости није било краја. Ратомирка је благодарила Господу и Мајци Божјој што је њена жеља испуњена. Од тога дана Ратомирка се предаје вољи Божјој и својој духовној матери Диодори, рускињи. Послушање прима са радошћу. У почетку је био проблем познавање руског језика, али и то је савладала.

У манастиру је живело 70 сестара и свака је имала своје послушање. Манастирско правило је било строго и свака искушеница је морала да прође сва послушања. Пошто је Ратомирка била здрава и способна за сваки рад – прихватала је најтежа послушања. Руске сестре су биле претежно старије и Ратомирка преузима рад са коњима у башти и радионици.

Године 1938. игуманија Диодора одлази за Македонију са 40 сестара и духовником, а осталих 30 остале су у манастиру Дивљане. Са собом игуманија Диодора је повела и 8 младих српских сестара, а међу њима и Ратомирку. Пошто је манастир Дивљане био сиромашан, а сестара доста, игуманија Диодора је морала да пређе у Македонију, у манастир Свете Пречисте код Кичева. Манастир је био врло богат. Овде је по доласку Ратомирка замонашена добивши име Марина.

Настале су ратне године и било је разне војске која је купила из манастира све што су хтели. Пошто је било доста млађих сестара игуманија Диодора одлучи да се удаљи од Кичева ближе Битољу. Добила је манастир Слепче – „Свети Јован“. У манастиру Свете Пречисте остале су старије сестре а са њима и сестра Марина. Сестра Марина је прихватила одговорност и заштиту манастира. Турци су одмах поставили свој комитет у манастиру и сестра Марина је морала изаћи пред њих на одговорност. Она је са Турцима поступала, не као млада монахиња, већ као старица, јер је имала строг поглед и строг став према свакоме. После дужег времена игуманија Диодора преведе сестру Марину у манастир Св. Јована код себе. Одавде су прешле у манастир Свете Пречисте.

Године 1945 због ситуације у Македонији која је настала окупацијом Бугара, игуманија Диодора одлази са својом намесницом у Београд код митрополита Јосифа да затражи пријем за неки манастир у Србији. Митрополит је упућује на викарног епископа Валеријана, који је био задужен од СПЦ да се стара за сва прогнана свештена и монашка лица. Пошто су желеле манастир посвећен Пресветој Богородици – Владика их упућује на Благовештење рудничко. Када је мати Диодора дошла у Благовештење затекла је само рушевине. Манастир је 1941 био запаљен од Бугара због партизанског гнезда, и све је изгорело осим цркве. Када је ушла у цркву, која је била широм отворена, затекла је козе у њој. Нигде живог бића није било. Видевши пропаст ове светиње Матушка прихвата Благовештење, без игде ичега, и позива сестре из Македојније да дођу и шта да понесу.

Почетак је био неописиво тежак: зимско време, хране нема, а нема ни крова над главом. Шест месеци су живеле у селу и ишле у манастир на богослужења. Преко целог дана су радиле, сређивале у манастиру и шталу преправљале у стамбени простор. Када су се из села преселиле у обновљену шталу, као да су ушле у палату. Зиме су биле хладне и снежне. Требало је чистити километар снега да би се дошло до села и донети шта је потребно за кућу. Живот је био уистину подвижнички. Хлеб се месио од овса, јечма и ражи, а ни њега није било довољно. Једнога дана сестра Марина, пошто је била економ, каже сестрама: „Последњи хлеб је на столу, више нема; за вечеру коприве“. Игуманија је укорила сестру Марину што је маловерна. И заиста, тога дана по подне, дође човек у манастир са колима са брашном и намирницама. Каква радост! Ово није било једанпут, већ више пута.

Године 1947. основана је Шумадијска епархија и за првог епископа изабран је викарни владика Валеријан. Владика је исте године посетио Благовештење. Када је Владика видео рушевине, рекао је: „Сестре, Бог нека вам помогне и дарује трпљење, да све издржите, све муке и невоље“! Те године игуманија Диодора прима на управу манастир Вољавчу и повлачи сестре из Македоније, њих 15 за Вољавчу са духовником.

У Благовештењу сестре настављају свој рад: крче шуму поред реке за башту, да би сејале и имале своје намирнице.

Године 1948. мати Диодора прима велику схиму са именом Марија. Те године Руси су протерани из Југославије као и игуманија Марија са руским сестрама за Албанију. У Благовештењу су остале само српске монахиње и духовник јеромонах Касијан. Сестра Марина је у то верме била у Београду на операцији. Није знала ништа шта се догађа у манастиру. Из Београда долази у Крагујевац код владике Валеријана, и на улици среће сестру Емилију која је пошла код Владике да пренесе да је мати Марија са сестрама протерана из Благовештења за Албанију уз помоћ милиције. Кад су стигле код Владике сестра Емилија исприча шта се све догодило у манастиру и да је Матушка именовала сестру Марину за настојатељицу. Владика каже: и мени је Матушка рекла ако буде протерана оставља сестру Марину за настојатељицу. Онда владика Валеријан каже сестри Марини: „Сестро моја, од мене ти је сугуби благослов и нека је Богом благословено, али знај да је то бреме тешко. Пази да у свему будеш исправна; строго води рачуна о сестрама и чувајте манастирску имовину“! Сестра Марина је са сузама примила Владичин благослов као и послушање своје мајке игуманије. За сестра Марину је све ово било болно и веома тешко, јер су три сестре биле доста старије од ње а она је тада имала 32 године. Те старије сестре су ово прихватиле као вољу Божју и благослов своје Матушке. Све су биле задовољне и делиле су и зло и добро и у свему су се договарале. Из Вољавче сестра Марина повлачи сестру Пелагију и сестру Ангелину, а управу манастира Вољавче предаје јеромонаху Касијану, духовнику манастира Благовештења.

После болног растанка са својом Матушком и 16 сестара које су протеране, сестра Марина и остале сестре нису могле да замисле да наставе монашки живот без њих. Али Бог увек чини чуда и што је људима немогуће Богу је могуће.

Живот сестара у Благовештењу без крова над главом, био је претежак. Године 1950. владика Валеријан долази у Благовештење, са двојицом свештеника и доводи Чеду Огњановића, предузимача из Крагујевца, ради обнове великог конака: средстава нема а предузимач тражи много; али почети се мора. На крају предузимач Чеда прихвати да озида и покрије порушени конак за 300.000 динара. Временом су и остали радови на конаку завршени и 1956 на Преображење владика Валеријан је освештао конак. Слављу и радости није било краја.

Наредне 1957. године први пут је прослављена храмовна слава Благовести. Идуће 1958. године подигнута је трпезарија у дужини 23 m и освећена на Преображење. У Благовештењу радови се и даље настављају. Са северне стране, у наставку великог конака, продужен је конак у дужини 25 m. Исти је завршен и освећен 1963. године.

По завршетку великог и напорног рада игуманија Михаила, са благословом владике Валеријана, одлази за Бугарску код своје духовне матере на виђење. Био је то дирљив сусрет после 20 година, јер је мати Марија у међувремену из Албаније прешла у Бугарску.

Године 1966. игуманија Михаила полази на ходочашће у Јерусалим на поклоњење Гробу Господњем и другим светињама. По повратку из Свете Земље, игуманија хаџи-Михаила са сестринством подиже 1967. летњу трпезарију са пекаром у дужини 15 m. Кроз две године у наставку од пекаре подиже зграду у дужини 17 m кухињу и трпезарију за сестринство као и помоћне просторије.

Радови у Благовештењу не престају. Године 1970. подигнута је магаза са три гараже а затим и штала дужине 23 m са сењаком.

Конак, који је подигнут 1950. године, чије су таванице биле од коленика са сеном и блатом, требало је реновирати. Игуманија Михаила доводи 1972. године инжењера Воју Драгића и брата Предрага из Београда, да изграде пројекат да се подигне таваница на великом конаку и стави бетонска плоча. Предложено је да се над плочом подигне зимска капела и још четири просторије. Владика Сава је благословио пројекат и све је ишло по плану. По завршеним радовима владика Сава је осветио капелу уз учешће 50 свештеника.

Пошто је на сали ослабио кров, требало је поставити плочу, и у покровљу подигнуте су сестринске собе и уведено је грејање. Доведен је асфалтни пут до манастира.

Данас је манастир Благовештење уређен манастир Шумадијске епархије који је никао из пепела. Заиста је игуманија хаџи-Михаила свој монашки живот провела у труду и молитви.

Говорећи о игуманији Михаили Преосвећени владика Јован је рекао да је била велики градитељ и молитвеник. Била је један од стубова Епархије шумадијске. У монашком подвигу провела је 80 година и уснула у својој 98 години живота; бистре памети до краја.

Игуманија Михаила је била духовна мајка многој деци од којих ће бити упамћена најпре по љубави и доброти, јер је свима хтела да помогне и пружи савет и утеху. Многе је обратила и привела Христу кроз поуку да се некрштени крсте, невенчани венчају, и да отпочну хришћански живот у посту и молитви. Била је мисионар у времену од 68 година колико је провела као игуманија Благовештењска. Свакога је са љубављу дочекала и са љубављу испратила. У манастиру Благовештењу, после сваке Литургије, за учеснике богослужења поставља се трпеза љубави.

Била је најстарија монахиња (80 год. монаштва) и игуманија (68 г.) у СПЦ.

Игуманија хаџи-Михаила је сахрањена на монашком гробљу у порти манастира Благовештења.

Нека је блажен покој овој врлој монахињи и игуманији, у Царству Оца Небеског, и да је Господ прослави као што је и она Њега прослављала - приносећи трудове свог дугогодишњег монашког живота.

Драгослав Степковић, протојереј-ставрофор