После свете Литургије, у сали парохијског дома, јереј Александар Миловановић је прочитао реферат на тему „Христос- крајеугаони камен за верне и стена саблазни за неверне“. По прочитаном реферату свештеници су са владиком поделили своја виђења и размишљања о Христу као угаоном камену Цркве, а владика Јован је скренуо пажњу на оне аспекте које свештеници нису изнели, поучивши тако братију.
Након дискусије и заједничке трезе, архијереј и свештеници су посетили Копљаре, где је владика осветио крстове за новоподигнути храм свете Анастасије Српске у Копљарима.
јереј Александар Миловановић
Аранђеловац - реферат "Христос- крајеугаони камен за верне и стена саблазни за неверне"
http://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/386-%D0%B8%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0-%D0%BE%D1%80%D0%B0%D1%88%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%B0#sigProIdde8ec2e5f2
ХРИСТОС – КРАЈЕУГАОНИ КАМЕН ЗА ВЕРНЕ И СТЕНА САБЛАЗНИ ЗА НЕВЕРНЕ
1. Одбацивши, дакле, сваку злобу и свако лукавство и лицемерје, и завист и сва оговарања,
2. Жарко желите разумнога и правога млека, као новорођена деца, да о њему узрастете за спасење,
3. Ако већ окусисте да је благ Господ.
4. Приступајући Њему, Камену живом, од људи одбаченом, али од Бога изабраном, драгоценом,
5. И ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни, свештенство свето, да бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христа.
6. Јер стоји у Писму: Ево полажем у Сиону Камен крајеугаони, изабрани, драгоцени; и ко у њега верује неће се постидети.
7. Вама је, дакле, који верујете част; а онима који се противе, камен који одбацише зидари он постаде глава од угла, и би Камен спотицања и Стена саблазни;
8. Који се и спотичу о њега противећи се речи, на шта су и опредељени. (1 Пет 2,1-8)
Егзегетски приказ
Да бисмо правилно приступили тумачењу било ког места у Светом Писму, морамо узети у обзир шири смисао датог одељка, као и повод и циљ писања и коме је спис упућен. Узевши у обзир ове опште елементе, умногоме искључујемо могућност погрешног схватања појединих одељака и стихова, који ако се узимају појединачно, често могу да нас збуне и наведу на погрешно схватање и тумачење. Свако ко приступа тумачењу Светога Писма мора да има на уму две основне ствари: прво, да је по учењу Цркве, посведоченом код светих отаца, сво писмо Богонадахнуто, те да неможемо довести у сумњу ни један стих Светога Писма; и друго, да се правилном тумачењу Писма може приступити једино следeћи свете оце, тј. Предање Цркве.
Водећи се овим принципима, покушаћу да изнесем кратак егзегетски приказ наведеног места из Прве Петрове посланице.
Најпре треба нагласити да је Прва Петрова посланица упућена хришћанима у Малој Азији, и то хришћанима из јудејства, јер је апостол Петар био првенствено „апостол обрезаних“. Повод за писање посланице, по речима самога апостола, била су искушења у виду гоњења која су задесила хришћане у малоазијским црквама (1 Пет 1,6 и 4,12-13), као и искушења у виду лажних учитеља, који су погрешно учили о хришћанској слободи (1 Пет 2,16). Дакле, циљ посланице је да малоазијске хришћане охрабри и утеши у невољама и да их утврди у вери.
Друга глава посланице почиње поуком о одбацивању сваке злобе и лукавства, зависти, лицемерја и оговарања, као предусловом за духовно узрастање и то узрастање за спасење. По речима св. Теофилакта Охридског, апостол овим малобројном речима обухвата сво мноштво и разноликост зла. Они који су препорођени за вечни живот, тј. чланови Цркве, не смеју падати у мрежу злобе, већ се требају ослобађати од лицемерја, зависти и сваког клеветања.
„Јер су лукавство и клеветање далеко од истине и учења које вам је проповедано. Лукавство тражи страдање превареног и лицемерје надмашује стварност, а спасоносно учење којим сте испуњени успева у супротном. А какав значај за вас има завист и клеветање- за вас који, везујући се нераскидивом везом братољубља, не можете да претрпите штету ни од кога који хоће да вас раздвоји? Да су завист и клеветање узрок свађама и узајамној мржњи, то не зна само онај који не зна тужну причу о Кајину, који је због зависти уништио братски савез, а затим пао у неискреност, лицемерје и убиство (Пост 4.гл.)... Зато, говори апостол, очистивши се од свих тих зала, приступите као новорођена деца (јер је таквих Царство, рекао је Господ (Лк 18,16)) и хранећи се искреним учењем узрастајте до пуноће раста Христовог (Еф 4,13)“.
У трећем стиху се каже: „Ако већ окусисте да је благ Господ“. Спознавши, дакле, и опитно искусивши благост и љубав Господњу, која се показује и неизмерно дарује свакоме кроз држање јеванђељских заповести, посебно смо позвани да одбацимо од себе сваку злобу, лицемерје и завист. Када то учинимо, онда приступамо Њему, Камену живом, од људи одбаченом али од Бога изабраном, и као камење живо себе узиђујемо у дом духовни. Архиепископ Аверкије (Таушев), тумачећи ово место у Петровој посланици, каже да је темељ Цркве сам Христос, а сви верујући чланови Цркве су „живо камење“, који на Христу, као угаоном камену, треба да зидају од себе дом духовни, да би тако приносили благоугодне жртве Богу, и наставља: „ Као што је Бог у Старом Завету имао Свој храм и Своје свештенике који су Му служили приношењем жртава, тако и у Новом Завету сва заједница хришћана у духовном смислу треба да буде истовремено и храм, и свештенство. Наравно, то је сликовит начин изражавања, и тиме се не укида свештенство као посебна категорија лица, постављених (рукоположених) у Цркви ради учења, вршења Светих тајни и управљања. Сви верујући називају се „свештенство свето“ зато што треба Богу да „приносе жртве духовне“, то јест жртве врлина. Врлине се називају „жртвама“ зато што је њихово упражњавање повезано са подвигом сузбијања својих страсти и похота“.
Да би хришћани уграђивали себе у грађевину Цркве, којој је угаони камен Христос и да би узидавши се доносили добре плодове, морају изнад свега имати љубави међу собом. О томе св. Теофилакт каже: „Још тешње се међу собом дружите кроз јединство љубави и спајајте се у пуноћу духовног дома, нимало се не бринући због презира од људи, јер су они одбацили и камен темељац- Христа. Достигавши једномислије међу собом и саградивши од себе духовни дом и стекавши свето свештенство, приносите жртве духовне. И не мислите да можете приносити Богу жртве непорочне онда када не чувате савез љубави међу собом. Речено је, подигните чисте руке без гнева и сумње (1 Тим 2,8). Како да онај који жели да се кроз молитву сједини са Богом постигне то, када сам себе одваја од брата свога због гнева и злих сумњи“?
Сведочанство о крајеугаоном камену налазимо у сва три синоптичка јеванђеља (Мт 21,42; Мк 12,10; Лк 20,17), у Делима Апостолским (4,11), у посланици Римљанима апостола Павла (9,33), као и код пророка Исаије (28,16) и у 118. псалму, 22 стих. На сваком од наведених места недвосмислено се под угаоним каменом подразумева Христос, што и Он сам потврђује у поменутим јеванђељима. Треба нагласити да се у Матејевом и Лукином јеванђељу налази додатак који каже: „Сваки који падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне сатрће га“. О погибељи неверујућих и њиховом спотицању о камен- Христа говоре седми и осми стих, са којима се и завршава одељак који овде покушавамо да појаснимо и протумачимо.
„Камен је очигледно сам Христос, говори св. Николај Жички, зидари су старешине, свештеници и књижевници јеврејски; угао је спона између Израиља и незнабоштва, између старог изабранства и новог, између старе Цркве и нове. Христос је на томе углу, на свршетку старога и почетку новога; Он призива у царство Своје и Израиљце и незнабошце са истом љубављу, пошто се и једни и други у време доласка Његова показаше као јалово дрвеће. Нарочито Израиљци; јер они Га одбацише, као што зидари одбацују какав непотребан камен. Како се љуто зидари преварише! Гле, одбацише главни темељац живота људског, историје људске, историје свега створенога света! У самој ствари они Га не одбацише, но замахнуше да Га одбаце, те сами бише одбачени: Он се пак утврди на углу новог зидања, Новог Стварања. То би од Господа, и мудрије и праведније није могло бити. И дивно је у очима вашим. То јест: читајући Свето писмо (Пс 117,22) и вама се чак чини, да је ово дивно од Господа, пошто не знате на кога се ове речи односе. Не знате, да је страшан овај камен. Јер сваки који падне на тај камен разбије се, а на кога он падне сатрће га (Мт 21,44; Лк 20,18). И ваистину, упорни Јевреји су се разбили о тај камен, и Он их је сатро. Спотакли су се о њега као о камен саблазни и разбили се још док је Господ Исус био у телу на земљи. А доцније, по Распећу и Васкрсењу, тај камен је на њих пао и сатро их. Јер после кратког времена пошто су зли виноградари убили Сина Домаћинова, навали на Јерусалим римска војска предвођена Титом, и град разори а Јевреје разјури из њихове домовине, и расели их по целоме свету“.
Треба ли ишта додати овим речима светога владике Николаја? Они га не одбацише, каже свети владика, но замахнуше да га одбаце, те сами бише одбачени! Колико је кроз историју било оних који су замахивали да одбаце и одстране Христа из свог живота, из својих друштава и из своје историје? Кажем своје, јер једино што су могли учинити, и што и данас могу чинити сви самоубеђени неверници и богоборци, јесте само то да у својим главама мисле да су постигли циљ, а у ствари сами себе одбацују и пре или касније разбијају се о истину Васкрслога Христа.
Треба обратити пажњу на последњи, осми стих овог одељка, у коме се каже: „Који се и спотичу о њега противећи се речи, на шта су и опредељени“. Како су то опредељени они који се противе речи? Одговор на ово налазимо код св. Теофилакта: „Пуна мисао је оваква: ево, Ја полажем у Сиону крајеугаони камен, драгоцени, изабрани; и ви који верујете у Њега нећете се постидети; за вас који верујете он је драгоцен, а за невернике- камен спотицања. Они се спотичу о реч јеванђеља, за шта су и опредељени. Због тога су и остављени. Они не могу говорити да су на то опредељени од Бога. Јер од Онога који хоће да се сви људи спасу (1 Тим. 2,4) никако не може доћи узрок страдања. Али како су они сами од себе створили сасуде гнева, додавши свему још и непокорност, тај положај су сами себи направили и у томе су и остављени. Јер, ако је човек, као разумно биће, створен слободним, а слобода се не може присиљавати, то би било неправедно кривити Онога који је дао човеку ту част, коју је он сам себи омогућио својим делима“.
Човек, дакле, сам себе опредељује на то да ли ће му Христос бити драгоценост и камен на коме ће зидати своје духовно биће, или пак, камен спотицања и пропасти. Ово опредељење се остварује слободном вољом човековом, тј. кроз пристанак или не пристанак на позив Божији, а кроз дела која чинимо, јер по делима ћемо сви бити познати.
Еклисиолошки аспект Христа као крајеугаоног камена
Сваки говор о еклисиологији незамислив је без говора о христологији, зато што је Црква основана на Христу као угаоном камену и зато што је Он Глава организма Цркве. Говорити, пак о христологији незамисливо је без говора о пневматологији, зато што је Христос Духом Светим Христос (Помазаник Божији) и зато што Дух Свети освећује Цркву и све у њој. Дакле, свака реч о Цркви, као богочовечанском организму, мора почети са речју о Троједином Богу. А шта год да кажемо о једном лицу Свете Тројице, морамо узети у обзир и друга два Лица, јер су Она несливено и нераздељиво сједињена, како исповеда Халкидонски Орос.
Одакле, онда, почети причу о Цркви и о Христу као њеном угаоном камену? Морамо је почети од Онога од кога је све видљиво и невидљиво постало- од Бога Оца. У божанској икономији све потиче од Оца и све се изнова враћа Оцу. Личност Бога Оца је извор постојања Свете Тројице, а не божанска суштина, јер личност претходи суштини. Кападокијски свети оци су то веома јасно истакли, објаснивши да суштина не можа постојати сама за себе, тј. „гола“, већ мора бити дефинисана конкретном личноћшу. Ипостас Бога Оца је узрок постојања Божијег, а тиме се мора увести и појам односа у само постојање Божије, јер Отац не може бити Отац ако нема Сина. Појам односа је веома битан јер из њега најбоље можемо разумети јеванђељски израз „Бог је љубав“ (1 Јов 4,8). Бог није љубав само зато што воли свет који је створио и што излива своју љубав сваком створењу. Бог је љубав првенствено зато што Света Тројица вечно постоји као љубав, и пре него што је свет створен. Љубав претпоставља однос, тј. љубав извире из односа, што значи да се Бог као Света Тројица налази у вечном односу љубави- Бог Отац вечно љуби Сина и Светога Духа, Син вечно љуби Оца и Светога Духа и Свети Дух вечно љуби Оца и Сина. Тако је једна суштина Божија триипостасно пројављена и прослављена.
Из свега овога закључујемо да су лица Свете Тројице у вечној хармонији и јединомислију. Међутим, и поред тога можемо разликовати нека својства сваког од лица Свете Тројице. Личносна особеност Бога Оца јесте да Он благоволи,односто Он показује вољу унутар Свете Тројице. Син и Свети Дух саблаговоле (саучествују) у чину стварања, али свако од њих преузима другу улогу у икономији. Син се вечно рађа од Оца, а Свети Дух исходи од Оца и то је основна догма Цркве православне, која је потврђена и коју сви исповедамо у Симболу вере. Ово је битно зато што је Бог Отац изволео и Цркву, односно, желео је да сједини тварно и нетварно, да сједини створени свет са Собом, како би твар превазишла пропадљивост, која је својствена свему створеноме и да би тако вечно живела. Међутим, ово сједињење се не дешава у Оцу, већ у Сину, у коме се сједињује нетварно и тварно, Бог и човек. Бог Отац је хтео да се то сједињење оствари у Сину, а кроз Духа Светога, што значи да је Црква основана на Христу, да почива на Христу и да се спасава Христом, али у Духу Светом, који омогућују сједињење створеног и нествореног и који освећује Цркву.
Како се Црква спасава Христом? Спасава се тако што Богочовек Христос приноси Цркву своју, тј. приноси себе Богу Оцу. „Јер си Ти који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје..“ изговарамо у молитви херувимске песме. У овим речима је садржана сва пуноћа Христовог домостроја спасења- Он приноси Цркву, а кроз њу и целу творевину Богу, али приноси и Себе, јер Он сачињава Цркву, Он је њен угаони камен на коме почива сва грађевина Цркве. Христос и прима нас и наше духовне жртве које приносимо Богу, јер нико не може доћи Оцу осим кроз Сина, а опет нам се и даје кроз Свето Причешће којим се освећујемо и спасавамо. Тако је Христос онај који и сазиђује тело своје тј. Цркву и који је приноси Оцу, испунивши тако своје обећање да јој ни врата паклена неће наудити.
Рекли смо да се спасење Цркве састоји у њеном узношењу Богу Оцу и да се то узношење остварује Христом и у Христу. У чему се, пак, састоји изграђивање и сазидање Цркве, најбоље ће нам рећи наш ава Јустин Поповић: „Како се врши „сазидање тела Христова“? Увећавањем чланова Цркве: сваки хришћанин се крштењем узидава у тело Христово, Цркву, постаје њен сутелесник, и тако се тело Цркве увећава, расте. Богонадахнути апостол вели да су хришћани „живо камење“ које се узидава у кућу духовну- Цркву (1 Пет 2,5). Још постоји други начин сазидања тела Христова: он се састоји у духовном узрастању, усавршавању чланова Цркве, сутелесника у телу Цркве. На сазидању тела Цркве ради сваки члан Цркве подвизавајући се ма којим еванђелским подвигом. Јер се сваки подвиг узидава, уграђује у Цркву, и тако тело њено расте. Расте нашом молитвом, нашом вером, нашом љубављу, нашом смиреношћу, нашом кротошћу, нашом милостивошћу, расте свим оним што је у нама еванђелско, христочежњиво, христољубиво. Ми духовно растемо Црквом, а тиме и сама она расте. Зато „све да бива на сазидање (1 Кор 14,16), на сазидање Цркве Христове, јер смо сви ми позвани да се сазидавамо за стан Божији у Духу (Еф 2,22). Хришћани, шта су? „Божија грађевина“ (1 Кор 3,9). Сваким својим благодатним даром, сваком својом врлином, сваким својим подвигом, сваким својим покајничким подвигом, хришћанин „Цркву изграђује“ (1 Кор 14,4). Сви ми растемо ка небу Црквом, и сваки од нас расте кроз све, и сви кроз свакога. Зато је свима и свакоме од нас упућена ова благовест и заповест: „да расте тело на сазидање самога себе у љубави“ (Еф 4,16). А сазидна, а градилачка сила су свете тајне и свете врлине, на првом месту љубав: „љубав сазидава, изграђује, назидава“ (1 Кор 8,1)“.
Уместо закључка
„Шта означава камен, браћо, ако не постојанство? Чему нас учи камен, браћо, ако не постојанству? Како живи пак означава бесмртност. Камeном живим именује апостол Христа Господа, зато што је Он бесмртник и дародавац бесмрћа. Камењем живим именује апостол и хришћане, као причаснике бесмрћа Христова.
Како мисле неверници, браћо, шта бива с човеком на крају крајева? Они мисле, да с човеком на крају крајева бива што и с каменом: човек умире, постаје нечувствен, и претвара се у прашину. А камен је већ мртав, нечувствен, и под околностима претвара се у прашину. И тако и неверни и верни упоређују човека с каменом, неверни – због мртвости и нечувствености камена, а верни – због трајности и постојанства камена. За прве је камен симбол смрти, за друге – симбол бесмрћа.
Уистини, без Христа људи су били, и јесу увек, као мртво камење. Но Христос је као камен живи; прикосните се само Њега, и ви ћете бити као живо камење. Зидајући кућу, зидар бира само оно камење, које је отесано и приготовљено да згодно улегне уз друго камење у зиду; неотесано, не приготовљено, рогобатно и трошно одбацује. Зидајући дом, или храм, Свога Бесмртнога царства, Христос бира људе, као зидар камење, са једном особином, наиме – живе, духовно живе. Духовно мртве људе Господ одбацује као трулу грађу, а само оне прима, који као живи личе на Њега, и који згодно улежу из друго живо камење, а то су ангели, пророци, апостоли и светитељи уопште. Постарајмо се, браћо, да будемо свештена грађа за свештени дом Царства Христова, које Он даноноћно зида, да га свршетком времена потпуно заврши.
О Господе Исусе, стројитељу Царства небескога, оживи нас Духом Твојим Светим, и узидај и нас као живо камење у дом славе Твоје вечне. Теби слава и хвала вавек. Амин“.
Литература
1. Феофилакт, блж. Толкование на первое послание Св. Апостола Петра, http//www.pagez.ru./Isn/0133.php
2. Архиепископ Аверкије (Таушев), Православно тумачење Новог Завета, Православна мисионарска школа при храму св. Александра Невског, Београд 2006
3. Архимандрит др Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве (књига трећа), Манастир св. Ћелије, Београд 1978
4. Митрополит пергамски Јован Зизјулас, Еклисиолошке теме, Беседа, Нови Сад 2001
5. Епископ Николај, Омилије, Православна црквена општина Линц, Линц- Аустрија 2001
6. Владика Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац 2000
март 2008. г.