Ако Христос није устао,
онда је празна проповед наша,
па празна и вера ваша (1 Кор 15, 14)

За Хришћане, Васкрсење Христово није само један од празника, већ смисао живота и највећа нада у њиховој вери, што се види и из речи великог апостола Павла: “А ако Христос није устао, узалуд вера ваша” (1 Кор 15, 17). То значи да Хришћани треба да се старају да никада не изгубе радост Васкрсења.

Не постоји догађај, ни у Јеванђељу, ни у целокупној историји рода људског, који је тако силно, неодољиво и непобитно посведочен као Васкрсење Христово (Мт 28, 1–20; Мк 16, 1–8; Лк 24, 1–50; Јн 20, 11–18). Хришћанство је кроз целокупну историјску стварност и кроз своју спасоносну мисију, засновано на чињеници Христовог Васкрсења и на вечито живој васкрслој Личности Богочовека Христа. Вишевековна историја Хришћанства сведочи о томе. Ако постоји чин из којег произилазе сви догађаји из живота Господа Христа, апостола и свеукупног Хришћанства, онда је то Васкрсење Христово. Такође, ако постоји истина на коју се могу свести све јеванђелске истине, опет је то Васкрсење Христово. Исто тако, ако постоји стварност која одређује све новозаветне стварности, и њих наткриљује, то је опет Васкрсење Христово. И најзад, ако има јеванђелског чуда на које се могу свести сва новозаветна чуда, и онда је то Васкрсење Христово. Јер, само у светлости Васкрсења Христовог постаје потпуно јасан лик Христов, Његова Личност и Његово дело. Тек у Васкрсењу Христовом добијају своје потпуно објашњење сва чуда Христова, све Његове речи, сви јеванђелски догађаји. Зато се празник Христовог Васкрсења – Васкрс, Пасха, тако светло и радосно празнују у Православној Цркви.

Васкрсење Христово је темељ Хришћанства на коме Његови свети ученици зидају сву своју веру и своју проповед. Сва њихова дела, у суштини, ничу из тог једног Христовог дела. По речима Светог Јована Златоустог, “Дела апостолска” садрже у себи, управо, доказ о Васкрсењу и тако је ономе који је поверовао у Васкрсење било већ лако да прими и све остало. Посведочити и доказати Васкрсење Христово за апостоле значи посведочити и показати да је Исус Христос – Бог и Господ, Искупитељ и Спаситељ (1 Кор 1, 23-30). Својим речима, делима и чудима која творе у име Васкрслог Исуса, они непрестано тврде и доказују да кроз њих говори и дела Васкрсли Господ својом животворном и чудотворном силом. Свеукупан апостолски позив они своде на сведочанство о Васкрсењу Христовом и отуда, бити апостол – Хришћанин, значи сведочити Васкрсење Христово (Дап 4, 33).

Без вере у Васкрсење Христово немогућа је вера у Христа као Спаситеља, једном речју немогуће је Хришћанство, немогуће је бити Хришћанин. У то нас јасно и одлучно уверава Свети апостол Павле: “Ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша ” (1 Кор 15, 14). Све је изгубљено, све је пропало ако Христос није васкрсао, вели Свети Јован Златоусти, објашњавајући ове апостолске речи. Јер ако Христос не васкрсе, те тиме не победи смрт, то значи да смрт остаје вечно да обитава. А прихватити такво стање, заиста значи пропасти, погинути. Или, тачније, вечно умирати и никада умрети, вечно гинути у страшним мукама и никада коначно не погинути. У томе се, у ствари, састоји пакао и вечни ужас и вечна пропаст. Али, Христос је васкрсао, победио смрт, даровао живот вечни и тиме својим следбеницима донео оно што је обећао - Царство небеско, рај, блаженство. Зато Христово Васкрсење даје смисао и небу и земљи, и човеку и људској историји. И ми, клањајући се Живом Богу, клањамо се и свом бесмртном, непролазном људском достојанству.

Вера у Васкрсење Христово улива нам наду, крепи нас, храбри нас да не малаксамо, да не губимо веру која нам стално говори да је Васкрсли Христос са нама, да је Спаситељ са нама, а где је Спаситељ ту је и спасење. Он нас неће оставити и препустити пропасти. Христос је рекао апостолима пред своје Вазнесење да их неће оставити саме: “и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века” (Мт 28, 20). Христос је са нама био и јесте, и када је телом био у гробу, и душом у аду, и када се вазнео на небо. Он је увек у Цркви својој и неће нас оставити, само да ми не оставимо Њега.

Васкрсење Христово посебно снажно одјекује у овом времену које је препуно патњи и страдања – времену у којем се, као ретко када раније, поставља питање смисла и циља живота, у времену када се управо насрће на светињу живота и посеже за туђим животом, а да се при томе уопште не запитамо, ко има право да узме од другог оно што му није дао? Јесмо ли ми дали неком живот, па да имамо право да живот узмемо? Нама је живот дат да га достојанствено проживимо и достојанствено носимо. Живот је, браћо и сестре, највећи дар који нам је од Бога дат и ми за тај дар треба да узвратимо уздарјем, животом у Богу и животом по Богу, животом који је достојан и Бога и човека. Ово достојанство подразумева поштено, ваљано и човечно живљење, да се служимо истином и истином живимо, без обмана и лажи, без самохвалисања и самоистицања, већ смирено и кротко (Мт 5, 3–11).

Ми смо данас сведоци невоља, патњи и страдања нашег народа, и не само нашег, него свеколиког хришћанског народа. Из дана у дан све је више усамљених, остављених, осиромашених, толико је домова без топле дечије речи и радосног смеха, толико је деце лишено родитељске пажње и љубави. Пуне су нам болнице страдалника, оних који болују телом и душом. Много је терора, насиља, пљачки, старији се не поштују, једни друге не поштујемо. Живимо у безнађу и страху шта ће бити сутра. Живимо у лажним обећањима. Живимо у невиђеном немиру који је завладао у душама људи широм света, многи су склони криминалу, угрожавању мира и среће других. Све то произилази из духовно опустелих и морално раслабљених душа. Овакво стање је захватило и старије, али, нажалост најчешће је присутно код младих људи који се губе пре него ли и нађу свој пут у животу. Себичност и непоштење, и данас, као и јуче, уништавају сваки прави живот у заједници. Неповерење и грамзивост, насиље и отимање туђег угрожавају личност и њену сигурност и достојанство.

Данас, вероватно више него икад у људској историји, слушамо приче о кризи, ратовима, тероризму, природним катастрофама, необичним болестима, о општој неизвесности. Све ово произилази из једне приче, из приче о смрти. Стиче се утисак да нема излаза, те да нас је смрт савладала. И чекајући свој ред за умирање, немоћни смо да било шта друго урадимо него да се бојимо, стрепимо и дрхтимо до смртног часа. Нажалост, страх и дрхтање већ су вековима уобичајено душевно стање човека, јер је човек обманут “културом смрти” у којој и ми живимо. Помирили смо се, са једне стране, са чињеницом да је смрт “нормална ствар”, док с друге покушавамо да се безуспешно ишчупамо из њених чељусти. Морал, стид и доброта људи унижени су и згажени управо зато што је људска свест опхрвана смрћу и бесмислом. У наше дане се љуљају темељи културе и помрачују циљеви човековог делања и стваралаштва. Данас саможивост, себичност и духовна чамотиња прете да униште радост живота.

Оно што човек суштински тражи од када постоји, јесте истински живот, потпуни и вечни живот којим би живео целим својим бићем. Такав живот, знајмо, нуди и даје само наш Спаситељ Исус Христос који је рекао: “Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу” (Јн 10, 10). Није само рекао, него је својим Васкрсењем показао и доказао да из Њега непрестано извире живот. Он, који је Бог од вечности, постао је човек да би нас избавио од смрти. Због тога је за нас православне Хришћане Васкрс - Дан победе над смрћу, најбитнији и најрадоснији празник. Верујући у Васкрсење Христово – у Њега као Пут, Истину и Живот (Јн 14, 6), ми верујемо у обнављање и васкрсавање људског морала, стида и доброте.

Непрестану радост и вечно торжество Цркве чини Христос који је васкрсао из мртвих, победио смрт, испразнио ад снагом Божанске доброте и љубави. Радосна устрепталост Православља произилази из радости и узвишености Васкрсења распетог Христа, и тако радосно и торжествено живимо у Васкрсењу и после Васкрсења. Тако разумевамо зашто радосно искуство Васкрсења напаја и образује православну побожност, живот, веру и етос и са колико одушевљења се Васкрсење празнује у свакој православној Литургији и у целом распону Литургијског времена. Ова радост није стање које објективно одређујемо и тумачимо, него је реч о путовању у заједницу са Богом и у предокус Царства небеског. Пут у радост Господњу, у празник Васкрсења Његовог, односно начин на који ову радост разумемо – предокушамо, сада и овде, у Светој Литургији. А Литургија, Евхаристија и јесте улазак Цркве у радост њеног Женика, она је дело које је истински призив Цркве, њено суштинско служење, тајна са којом Црква постаје оно што јесте, како каже Александар Шмеман.

Утврдимо свој живот у Цркви на љубави и праштању! У великој и свеобухватној Тајни Љубави, прожетој Васкрсењем Христовим, открива се и остварује Тајна Цркве Христове у коју су позвани сви људи и сва створења Божија. Имајмо на уму да је Бог Љубав и Правда, али и Судија, и то Судија расуђивања по мерилима добра, богољубља и човекољубља (Мт 25, 31–46).

Да бисмо заиста видели лепоту хришћанског живота, да бисмо видели лепоту љубави Божије, морамо схватити да Бог није неки строги старац са мачем у руци који једва чека да одруби главу човеку, већ да је Бог љубав (1 Јн 4, 7-14). Љубав Божија се најближе осећа у узимању крста и страдању на крсту. Са крста је засијала и на крсту се показала бескрајна љубав Христова. Остављен и одбачен од оних којима је дошао, Господ са крста говори Оцу своме и каже: “Оче, опрости им, јер не знају шта чине” (Лк 23, 34).

Само љубав утемељена у покајању може да уређује наше заједничке односе, динамику нашег црквеног живота, комуникацију човека са човеком. Да би својим животом сведочили да смо хришћани, односно како смо хришћани не по имену, већ по делима која се кроз љубав показују, не судимо ни својим ни туђим греховима и не очајавајмо, већ се искрено покајмо и затражимо опроштај једни од других.

А Васкрсли Христос, Који се уселио у нас да служи, а не да влада, да се дарује и жртвује, а не да жртвује Себи друге – обновиће у нама огањ несебичне љубави, братске узајамности, служења и пожртвовања.

Васкрсли Христос, Који је Својим раширеним рукама на Крсту све и свја занавек загрлио и све обасјао светлошћу Свога Васкрсења, позива Својом Богочовечанском љубављу народ Божији у Шумадији, али и све људе и народе, на саможртвену љубав, на узајамно мирење и братско праштање. Зато, опростивши све једни другима Васкрсењем Христовим, и загрливши све вечним загрљајем, запевајмо једним срцем и једним устима, да би научили све људе и све народе да певају песму вечне љубави и живота: “Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима у гробовима живот дарова”. Певајмо и ми и сви људи ову вечну песму, и сверадосно се поздрављајмо сада и свагда:

Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе!

Ваш у Васкрслом Христу увек одани,

ЈОВАН

Епископ шумадијски