По прочитаном јеванђељу по Матеју, Његово Преосвештенство је беседило, тумачећи Писмо верном народу. Владика је истакао да народ, како је Господ то рекао, не треба да се заклиње и куне, и да немамо право да се заклињемо ни нашом главом, ни небом. Реч треба да буде светиња. Она улива наду у друге људе да живи исправно и да је његов живот светиња. Народ каже: дајем ти реч... Значи дајем ти истину којом ја живим, а не ону истину коју ја хоћу да оправдавам својом заклетвом. Човек ма колико био бескрајан по души и по мислима и осећањима, човек се опет осећа недовољним. Сваки човек се пружа ка нечему што је изван њега, ка Свебићу, Богу. Он се стално труди да прошири себе. Не куните се криво, а ипсуните што сте Господу обећали. Шта смо ми обећали Господу? На крштењу смо Богу обећали да ћемо се учити у Цркви и са Црквом, да ћу веру проучавати и вером живети. Дужни смо истину да говоримо. Поједини људи ће се заклињати свим и свачим, да би се доказао бољим од других. Када видимо човека којем је лако да се заклиње, њему, како каже народ, не треба веровати. Заклињемо се истином којом живимо. То је наша, хришћанска заклетва. Заборавили смо да смо записали искреност у срцу своме. То је најважније. Треба да се трудимо да се лако не заклињемо. Живимо врлинским животом и нико нам неће тражити заклетве. Ако живимо у истини, истина неће обманути. Зато и Христос каже: ко је у истини, њега ће истина ослободити.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

ђакон Александар Ђорђевић