Након благослова Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована и молитве “Оче наш”..., у име братства Саборне цркве присутне је поздравио протојереј Срећко Зечевић: “Браћо и сестре, част ми је што могу да Вас поздравим у име Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована и братства Саборног храма на овим нашим деветим Госпојинским свечаностима, уз ову напред поменуту част ја изражавам задовољство што могу да најавим нашег госта, стиховима једне песме Старца Милије:

Нетко беше Страхињићу Бане,
Беше Бане у маленој Бањској,
у маленој Бањској крај Косова,
да такога не има сокола.

И све је у овим стиховима што би се рекло потаман. Само овај “нетко” прави чарламу. “Нетко” није и никада неће бити неко. “Нетко” и неко се не раменују. “Нетко” за читаво копље надмашује свог полуимењака. Сваког часа, минута па и секунда роди се неки неко. “Нетко” угледа лепоту дана Божијег, десете, двадесете па и педесете године у вијеку. Сваки “нетко” је посебан дар Божији, роду људском. Кад Бог хоће неко племе земаљско да обрадује и награди он му дарује двојицу, тројицу од овог соја. И сада се питате поштовани скупе какве везе има наш гост са овом мојом причанијом? И ја сам мислио да нема па сам се преварио, све док нисам пронашао у тајним сефовима досије нашег госта. Е, сад послушајте шта су све доушници дојавили о чињењима и нечињењима нашег узваника. Глумац по професији. Повремено га примећивали међу оном младежи на Факултету драмских уметности, где им нешто прича. Пео се на скоро све даске које живот значе у престоници па и шире. Добио хиљаде аплауза љубитеља сценских чаролија у Народном позоришту, Позоришту на Теразијама, Београдском драмском позоришту, Атељеу 212, Битеф театру, Мадленијануму. Увлачио се под кожу и у душе, Чезареу у “Маскама” Милоша Црњанског, Карађозу у “Проклетој Авлији”, кнезу Мишкину у “Идиоту” Фјодора Михаиловича Достојевског, Сигисмунду у “Живот је леп” Педра Калдерона, Грумија у “Укроћеној Горопади” Виљема Шекспира, и за све то и много више од тога овенчан ловор венцима и следећим признањима: Награда Миливоје Живановић, Годишња награда Народног позоришта, Награда Зоран Радмиловић, Награда Златни витез у Москви 2006. и многе друге... Кажу за нашег песничког барда Скендера од рода Куленовића, да је имао обичај да ако му у руке пристигне нека песмарица неког младог почетника, па онда ако му тај песмопој душу разнежи, он спусти исчитану песмарицу па прослови онако сам за себе: “Родила мајка”. Да је којим случајем покојни Скендер одгледао на сцени било којој и у било којој улози нашег вечерашњег госта, он би онако заваљен у некој фотељи на позоришној галерији, рекао просто и једноставно: “Родила мајка”. И ми ћемо поновити те Скендерове речи: Родила мајка”.

Господин Небојша Дугалић, словио је слово о нашем највећем песмопојцу Цркве Христове, Светом Јовану од града Дамаска, упућено оној која је донела на свет Бога у телу и која међу свим кћерима људским нема другу своју. Говорећи о познатом делу Светог Јована: “Тачно изложење Православне вере”, истакао је да је то прво систематско изложење Православних догмата и учење Хришћанске цркве. Говорећи о Дамаскиновом схватању значаја Пресвете Богородице за род људски Дугалић је између осталог рекао: “Наша оригиналност проистиче из чињенице да смо јединствена и непоновљива бића, јединствене иконе Божије. И сама чињеница да смо јединствени, порађа и происходи из нас тај јединствени непоновљиви просјај Бога у нама. Наша оригиналност по Светом Јовану треба да буде заснована на томе да се покајањем очистимо и Богом обожимо, и онда да ту тајну Христа сагласно својим даровима, пројавимо као јединственост властите иконе пред Богом. Свети Јован Дамаскин управо као подвижник, који је усвојио подвигом, молитвом и покајањем, дошавши до стања обожености, могао је да право слави Бога, јер то је Православље (право, истинско слављење Бога), када више човеку не преостаје ништа друго, него да узноси Богу хвалу. То је жељено стање човека. Али, шта нам Свети Јован Дамаскин, говори о тој психологији слављења Бога, а све је то повезано са Пресветом Богородицом. У својим чувеним беседама на Рођење Пресвете Богородице и на Успење Пресвете Богородице, Свети Дамаскин каже: “Сјединивши страхопоштовање са љубављу, свештеном радошћу и трепетном руком исплетемо од њих један венац и горућом душом принесемо нетражени нам плод нашег разума, као дуг благодарности Царици Матери, доброчинитељки свеколике природе”. Шта нам Свети Јован овде поручује? Осим тога што осликава тајну славослова Богу, ту тајну православности, исправног слављења Бога, он нам говори о природи таквог обоженог стања, то је такав степен усвојености и сједињености са Христом који човека нагони на кликтај Божијој слави. Човек је примио Божију славу, и самом том Божијом славом он слави онога који му је ту славу даровао. Шта је заправо Дамаскинова оригиналност? Његова оригиналност је у начину како се о Богу распевао, и заиста њему се приписују многи црквени канони, најлепше песме богослужбеног циклуса. Он пева о Богородици. Али не само о Богорици, није само ствар у томе да славимо Бога, него је ствар у томе да је то један догађај сатрудништва човека Богу, да је човеку дарована могућност да буде Божији сатрудник, да буде место прослављања Онога који је бесконачан, неизрецив, који је љубав, наш извор, смисао и циљ. То осликава суштину нашег пута и нашег призвања, та одрешеност наша од пропадљивости од греховности. А грех је ход ка смрти, пропадљивости и оно што нам неће донети вечно постојање. Када Свети Јован у црквеној поезији, када говори о Богородици, он говори о тајни нашег спасења и о тајни Свете Тројице, о тајни Цркве, тајни Христа, а све то, зато што у свему томе су конкретне егзистенцијалне последице по наше постојање, не само земаљско, него вечно постојање. Он доводи у везу, да право славити, значи оно што је пресудно за наш ход према Богу... Највећа тајна која се догодила јесте тајна Богооваплоћења. Богородица је та која је подарила тело и постала “Сместиште несместивог Бога”. Бог је постао тело, Бог је усвојио људску природу, да би човек могао постаи Бог по благодати. У својој божанској личности он је сјединио човечанску природу и Божанску природу, као Син Превечног Бога, Он је сишао међу нас људе примио нашу природу постао тело, страдао на Крсту, умро и васкрсао да би се догодило спасење целокупног човека... “

На крају предавања Господин Небојша Дугалић, одговарао је на питања присутних, и уз молитву Пресветој Богородици “Достојно јест...” завршено је сабрање у славу Преблагословене Владичице наше Богородице.

Протојереј Срећко Зечевић