Председник аранђеловачког удружења “Павле Бакић”, Драган Тодоровић, изразио је задовољство што Веселиновићеве књиге увећавају опус самог Удружења и што се појављивање ових наслова уклапа и у Статут Удружења. Подсетио је на значајне годишњице које предстоје – 2025. годину када се навршава 500 година од одласка Павла Бакића са Венчаца, као и 2037. годину када ће бити 500 година од Бакићеве погибије. Аутор књиге је уједно и један од оснивача овог Удружења, али и добитник Повеље Павле Бакић, истакао је Тодоревић. Публициста, Владета Коларевић, који је током свог живота највише ходао стопама Венчачких коњаника, похвалио је Веселиновићево стваралаштво, као и храброст и одважност да се ухвати у коштац са овим јунацима који су се, пошавши са Венчаца, размилели по целој Европи. Коларевић је истакао да је Воја прво књижевник, па житељ ове вароши и изразио наду да ће камен, биљка, травка и дрво са Венчаца испричати своја сећања и да ће проговорити кроз реченице завршног Веселиновићевог романа. За оба тома, Коларевић је рекао да представљају документ прворазредног значаја.

Др Иван Златковић се осврнуо на дело из књижевно-критичког угла. Уз похвалу новог издавачког концепта “Рукопис” у оквиру којег је књига изашла, позитивно је оценио поетско-митске наслове оба дела. Пронашавши националну јуначку тријаду - Марка Краљевића, Павла Бакића и Карађорђа Петровића са заједничким херојским атрибутима, Златковић је закључио да је само подручје Шумадије значајно за српски национ. Управо је Венчац део Шумадије који је последњи пао под Турке, а са друге стране, на истом овом атару, тек пар десетина километара даље, у Орашцу, подигнут је Први српски устанак против Турака. У жанровском смислу, Златковић је оценио да се Веселиновићево историјско дело налази на размеђи између романтичарског романа Волтера Скота и реалистичног књижевног правца руских класика на челу са Толстојем. “Издвајају се хронолошко низање епизода, дескриптивни моменти са описима битки и јунака што представља сличност са реалистичним жанровским мотивима. Странице о биткама исписане су докуметаристички, сажето и живописно. Колорит тог времена и језички је дочаран. Ликови су мање или више психолошки продубљени. Челни лик, Павле Бакић је ритер попут оних европских, образован са знањем неколико светских језика. Он је стратег, храбар и размишља о судбини српског народа. Међутим, он има вишу критичку свест од оних који живе на територији на коју се доселила најзначајнија шумадијска породица 16. века. Тема романа су сеобе, сеобе, сеобе – што је управо и судбина српског народа. Ова упитаност – ДОКЛЕ? – универзална је и данас. Докле сеобе, докле погроми, докле ратови, докле прогони? Павле Бакић, пред Мохачку битку подсећа и на праведног Јова, који се такође питао докле ће несрећа трајати, али не губећи при том, ни веру, ни наду”, закључио је др Иван Златковић.

Војислав Веселиновић је истакао да је ову књигу морао да напише јер је своје нагомилане мисли морао да стави на папир, при чему се трудио да буде непристрасан. “Моја највећа награда је управо чињеница да су већ три аранђеловачке основне школе приређивале приредбе на основу текста прве књиге. То је веома значајно јер ће ђаци кроз школску литературу више сазнати о јунацима са ових наших простора. Захваљујући Удружењу Срба у Словачкој, дошао сам до многих сазнања, па сам на мрвицу свега тога додавао и правио причу”, објаснио је Веселиновић.
Сликовитост овог романа дочарана је приказом историјске мапе Барање из средњег века, униформи Хусара, бродова и значајних грађевина везаних за породицу Бакић у околини Прага. Промоција књиге у парохијском дому цркве Светог Архангела Гаврила изазвала је огромно интересовање аранђеловачке публике.

Први део Веселиновићеве трилогије “Под крилом града Венча” изашао 2012. године у оквиру аранђеловачке Издавачке куће “Стварност”. Истраживач и писац, Војислав Веселиновић рођен је 1950. године у Новом Саду. Основну и средњу школу завршио је у Аранђеловцу. Роман “Данас је нови дан, сутра је мало сутра” објавио је 2005. године. Истраживањем и изучавањем историје и легенди о Павлу Бакићу бави се дуже од двадесет година.

Весна Проковић