Епископ Јован се присутнима обратио беседом у којој је истакао значај припреме сваког хришћанина за слушање и усвајање Речи Божије. “Одељак данашњег Јеванђеља нам говори о сејачу и семену. Ко је тај сејач? То је Господ наш Исус Xристос, а семе су речи Његове, Јеванђеље, то је семе о спасењу нашем. Као што Јеванђеље каже где је које семе пало, иначе Господ стално сеје семе, то значи да зависно од нашег духовног стања семе ће или донети род или неће. Здраво семе доноси здрав плод, али колико је важно да семе буде здраво толико је важно да наша њива буде припремљена за сејање. А та њива је наша душа. Ако душа није припремљена да прими семе, ако човек није научио да слуша, онда такав цовек може само да прича о семену. Бог од нас тражи да узоремо њиву душе своје, да је узоремо и припремимо за сетву. Онда ће она давати здраве плодове, да будемо здрави људи и душом и телом. Од здравог семена зависи плод. Апостол Павле нам каже да смо ми рођени од семена које не труне. Xристос каже своме Оцу: “Реч је Твоја Истина”, истина, тј. Јеванђеље, је истина која човека приводи Истини, а једина Истина је Господ наш Исус Христос. Кад је човек у истини јеванђелској, тај човек све схвата Јеванђељем. Човек који зна да је у њему засејано то семе Божије он осећа потребу да то семе плеви и негује. Кад човек узраста у Јеванђељу, он онда узраста у свим врлинама, и такав човек не мора да говори о Богу, он ће својим делима сведочити о Богу. Човек мора да обрађује њиву душе своје. Семе је Реч Божија, а сејач је Господ Исус Xристос. Док смо Божија њива, семе Јеванђеља ће стално доносити плодове. Човек је својим грехом одбацио да буде грађевина Божија и претворио себе у биће које узраста у другом правцу, правцу зла. Земља која није ничим засејана, браћо и сестре, у њој расте коров и трње. Зато ми треба да обилазимо њиву наше душе. Ако ум човеков расте без речи Божије, онда се ништа добро у таквом уму не може наћи. Ако човек ум свој не сабере у Богу, онда је његов ум расејан, а такав човек је онда располућен, браћо и сестре. У расејани ум човеков улази само зло. Човек расејаног ума ће се сам искључивати из заједнице кривећи управо ту заједницу за своје стање, а неће се запитати да ли је нечим допринео тој заједници да би могао да убира и сабира плодове те заједнице. Три најопасније духовне болести су: охолост, гордост и сујета. Охолост је кад ја мислим о себи да сам много више него што јесам, да сам бољи него што јесам. Све у свему браћо и сестре, данашње Јеванђеље нас позива да будемо творци речи Божије, а не само слушаоци. А да бисмо били слушаоци, морамо знати како треба да слушамо и кога да слушамо. Човек најчешће одабере да слуша само себе. Тада до њега не допире ништа друго осим гласа његовог ега. Зато треба да знамо да Господ стално сеје семе своје јеванђелско по нама па је ред да се потрудимо да те речи задржимо у себи, да од тих речи живимо, браћо и сестре. Биће и у нама Реч Божија ако се заиста потрудимо да се ослободимо ове три болести: охолости, гордости и сујете”, поручио је Епископ Јован.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

ђакон Урош Костић