СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ВИНОГРАДИМА

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ВИНОГРАДИМАУ петак, 10. септембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у насељу Виногради.

Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Саша Павловић.

Чтецирао је господин Владан Степовић, док је за певницом појао протојереј Драгослав Милован.

Епископ је после прочитаног Јеванђеља произнео беседу:

„Помаже вам Бог браћо и сестре. Ево вам и данас дивних и поучних речи Светога апостола Павла које кажу у данашњем Апостолу: „Жалост која је по Богу изграђује покајање за спасење, а жалост овога света доноси смрт“. И заиста каква дивна поука. О којој то жалости је овде реч? Реч је да та туга, та жалост, то осећање због грешности код човека увек доноси радост. Јер кроз покајање долазимо до радости, браћо и сестре. Покајање је васкрсење, а има ли радоснијег догађаја од васкрсења. Осећање управо због грешности, када ја осетим да сам грешан, да сам заиста грешан и знам да сам заиста ожалостио Бога. Онда ћу се ја покајати и онда таква жалост мени доноси радост јер сам се у ствари помирио са Богом. Како се душа човекова зарадује кад се човек каје, а како душа се жалости и тугује када се човек не каје. Човеку је увек потребно покајање јер човек увек греши. Он је слаб. Он је у ствари без Бога нико и ништа. Зато душа која је боголика и богочежњива, ако је поробљена у гресима она тугује и отима се да дође до јединог лекара и душе и тела, да дође до Господа. Заиста мука греховна на такав начин покреће човека ка Богу који нас једини може ослободити од греха. Жалост покупи у души све богочежњиве жеље и силе и преради их у покајање и радост, и тако сав човек дође до Бога као онај блудни син из Јеванђеља који се одвојио од оца и отишао далеко мислећи да ће наћи слободу тамо где слободе нема. А он је отишао од оца највише због тога што није желео да има никога изнад себе. То је камен спотицања код нас, браћо и сестре, где стално падамо у грех због непослушности. Послушност је услов да човек испуни заповести Божије. Послушност нас доводи до смирења, а и смирење нас доводи до послушности. Таквом покајаном човеку Бог излази у сусрет и са очинском љубављу грли тог заблуделог сина. Сина који је мислио да је исти као Отац или да је већи од Оца. Зато и тражи да на равне части подели имање као да је син стекао имање, и справом тражи јер Бог управо све што има своје даје нама али под условом да човек дође кроз покајање к себи и да се врати Оцу своме. Ето, то је у ствари спасење, а спасење је једино тамо где је Спаситељ. Човек, на жалост, зна да измисли свог Бога, свог спаситеља и не проверава да ли је то прави Бог и Спаситељ јер каже: „Ја знам“. Како можеш да знаш брате и сестро? Па ми кад читамо Символ вере кажемо „Верујем“, што значи не знам али зато ја верујем. Ако живим том вером ја знам да ће се кроз ту моју веру и живот уселити Бог у мене. Опет човек све мисли да све зна сам. Човек заиста зна доста и то знање није на корист само њему него и другима али џаба је свачије знање ако то знање човека не приводи Богу. Обично, гордог човека знање не приводи к Богу. У спасењу човековом треба да учествује воља и жеља и оне треба да буду усмерене кроз науку Цркве и Светих отаца. Воља изграђује покајање од свих осећања и мисли и стапа их, како кажу Свети оци, у богочежњиво расположење. У томе се састоји и покајање, што човек доводи себе пред лице Божије кроз покајање и тако човек целог себе сагледава у светлости Божијој. Човек спозна себе када свим бићем доживи покајање. Тада види шта је то најважније“. Шта је то јеванђелско, а јеванђелско је правило: „Нема самопознања без покајања, а покајања нема без познања“. Ако нисам познао себе и своје стање, нећу ни да се кајем. Сократ је био у праву када је казао: „Упознај себе самога“. У покајању човек омрзне грех и све што је греховно. Човек који је доживео истинско покајање и са пута греха прешао на пут добра и врлине зна и највеће вредности и у овом и у оном свету. Дакле, само жалост по Богу кроз покајање доноси радост док све друге жалости спадају у жалост овога света која нам доноси смрт. Неко ће се запитати: Како то да жалост овога света доноси смрт? Зар жалост за богатством не убија човекову душу и не доноси управо духовну смрт? Зар жалост увређене гордости, те жалост за славом овога света, жалост за било чим сујетним, неправедним, лажним не доноси човеку управо духовну смрт душе? Ако ја почнем да се жалостим што сам изгубио тамо неко богатство, ја се више и не сећам Бога. Више се нећу молити. Ја само тугујем, а туга и жалост доносе човеку не само духовну болест већ и телесну. У овоме свету постоје две врсте жалости. Жалост по Богу и жалост овога света. Прва доноси васкрсење душе односно оживљава душу човека, а друга доноси духовну смрт. Зато је на нама да се молимо да нам Бог и нашу људску жалост претвори у радост. Да се молимо Богу да нам Бог помогне да примењујемо на себи оне речи Апостола Павла које кажу: „ Радујте се стално у Господу“ јер је једина та радост која човека приводи Богу. Нека би нам Господ помогао да се жалостимо само из разлога што грешимо како би нам кроз то и такво осећање дошли до спасења. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић