СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈА ДЕВИЧКОГ У КРАГУЈЕВАЧКОМ НАСЕЉУ БРЕСНИЦА

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈА ДЕВИЧКОГ У КРАГУЈЕВАЧКОМ НАСЕЉУ БРЕСНИЦА

У среду 10. новембра 2021, када наша Света Црква слави Светог мученика Терентија, Свету великомученицу Параскеву – Петку и Светог Арсенија Сремца Архиепископа српског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у крагујевачком насељу Бресница.

Епископу су саслуживали протојереј Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић и ђакон Немања Стојковић.

За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и г. Страхиња Савковић.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обратио се верном народу надахнутом беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа,

браћо и сестре, још давно пророк и цар Давид рекао је – Диван је Бог у светима својима. У којима је то диван и ко су ти светитељи? То су они људи који су веровали у Бога, који су имали Бога у себи, који су живели по Богу. Који су на првом месту испунили оне две заповести Христове: “Љуби Господа Бога свим срцем својим, свом душом својом” и “Љуби ближњега свога као себе самога”. Светитељи су они који су заиста ходили земљом а мислили на небо. Светитељи су они који су наши посредници пред Богом, који су наши молитвеници пред Богом, који су наши заштитници, зато је дужност сваког крштеног човека да у границама својих људских могућности следује светитељима, да се угледа на светитеље и да тражи молитвену помоћ и молитвену заштиту од светитеља и угодника Божијих. Дакле, светитељи су они који су Бога прославили, а њих је Бог прославио. То нам говори како Бог награђује сваки наш добри труд, сваку нашу добру жељу, подвиг, жртву... Бог награђује кад имамо жељу да следујемо Богу и да следујемо Светима. Бог награђује кад имамо жељу да живимо тако да угодимо Богу. А онај човек који себи угађа, тај не може да угоди Богу.

Често ће човек рећи да је за њега светитељство нешто недостижно. Није недостижно, браћо и сестре, јер чим си крштен, ти си већ назначен да будеш светитељ. Да ли ћемо то ми постати, то зависи од нашег живота. Тако је Бог препознао и нашег светитеља Светог Арсенија Средмца који је заиста био велики јерарх и велики молитвеник наше Цркве. Свети Арсеније је био угодник Божији и велики делатељ у винограду Господњем.

Како ништа не бива без промисла Божијег, а знамо да је Свети Арсеније био жељан да види светитеља у свом животу и чувши за велика дела, светитељство и молитвеност Светога Саве он се упутио код њега у манастир Жичу. Видевши Свети Сава у том младом човеку ревнитеља Божијега, видећи колики је молитвеник и колико чезне за Богом поставља га за игумана манастира Жиче. Он је био достојан наследник Светога Саве. Свети Арсеније је дао себе Богу за свој народ и пренео је седиште српске Архепископије у Пећку Патријаршију. Бог је Светог Арсенија обдарио тако што је његово тело и после скоро осам векова остало нетрулежно и благодат Духа Божијега преко његових моштију и данас дејствује. Његово тело и данас почива у манастиру Ждребаонику (близу манастира Острога у Црној Гори) и ту се и дан данас догађају велика чуда. Болесни оздрављују, грешни се поправљају, тамо човек добија оно што моли кроз молитву, по мери вере своје. Све нам бива по мери наше вере и Бог нам даје по мери вере. Свети Арсеније је имао многа искушења, али он је носио Бога у себи и он је знао да Бог неће допустити да га искушења, невоље и патње надвладају, јер је знао да ко је са Богом да је он победник. И Свети Арсеније је прво победивши себе заиста био достојан Бога, а то је сваки онај који верује у Бога и који живи по тој вери у Бога. А то је човек који стално мисли о Богу, и коме су све мисли и речи упућене ка Богу. Мислити о Богу је, како то кажу Свети Оци, највећа мисао и највећа брига која је достојна човека. Све друге бриге не могу да се упореде са овом бригом да ми мислимо о Богу. То значи да ми схватимо и да нас Бог воли. То што Бог воли, то не може да пропадне. Може да пропадне само човек који заиста не воли Бога. А ко не воли Бога он не воли ни другог. Ми када помислимо о Богу ми онда чинимо све оно што је Божије. А кад човек чини оно што је Божије он не чини оно што је људско у смислу греха и свега осталог.

Човеку је дато да чини и добро и зло, зависно на шта човек мисли и на шта себе опредељује. У човеку је и добро и зло и у човеку је слобода да чини и добро и зло, али исто тако и на човеку је и одговорност, да буде свестан да ће једног дана одговарати. За добро ће добити награду – спасење и Царство Небеско. За зло – зна се шта ће добити.

Дакле, када ми мислимо и волимо Бога и човека, ми смо онда испуњени свим хришћанским врлинама и Јеванђелским блаженствима – О овим блаженствима о којима смо овде сада чули из овог одељка данашњег Јеванђеља. То је било мерило (две највеће заповести и ова блаженства) Светом Арсенију кога данас прослављамо. Које год блаженство да узмемо оно се односило на Светог Арсенија. Човек који испуњава заповести и блаженаства је: кротак, смирен, праведан, искрен и поштен човек.

Дужност нас хришћана је да се потрудимо да нам Христос Бог буде све. А да би Христос био у нама треба да своју душу учинимо душом Божијом. Да срце своје учинимо срцем Божијим. Да се трудимо да живот свој учинимо животом Христовим. Онда кроз цело биће човеково струји Бог и благодат Божија. Човек тада осећа радост што може да учини добро за Бога и за другога. Јер кад чинимо добро другоме, ми Богу и себи чинимо добро. Зато Христос и каже – Ко напоји и нахрани другога, мене је нахранио и напојио. Тако се може са малим трудом постати светитељ. Да учиниш добро. А кад једно добро учиниш, онда то једно, нека је и најмање добро оно вуче друго добро. Као што једна врлина кад се трудимо да је испунимо вуче за собом и друге врлине.

Бог нас воли и он нас пита да ли хоћемо да се спасемо. Бог пита, а шта ћемо одговорити од нас зависи. А ако верујемо у Спаситеља одговорићемо да хоћемо и ако знамо да је спасење само тамо где је Спаситељ. Спаситељ је један, а ми измишљамо спаситеље... Ко нас може спасити од греха и од смрти? Једино онај који је управо победио грех и који је победио смрт. Господ нас стално пита у коме ми то треба да видимо добро? Одговор на то питање је – Једино у Богу, једино је Бог добар и зато човек постаје једино Богом добар. Бог нас пита да ли хоћемо да будемо мудри? Шта Христос каже – Он је мудрост! Али мудрост по Богу, не мудрост по људима браћо и сестре. Хоћемо ли утеху, Бог нас пита? Он каже: “Ја сам утеха!” Хоћеш ли лекара? Он је лекар и душа и тела наших!

Дакле, Бог нас пита јер неће да се намеће. Зато што смо слободна бића. Али морамо знати и да смо одговорна бића. Бог нас пита, а наше је хоћемо ли одговорити и како ћемо да одговоримо. Зато је Господ и рекао: “Ходите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити.” Човек је уморан од себе. Човек је натоварен. Човек је сам себе натоварио гресима, падовима. То је терет који човек носи браћо и сестре. Не види га, али само осећа да га то нешто вуче доле, што би се рекло. Тај терет га сабија доле. Зато Господ каже – Дођите, ја ћу да вас одморим. Од чега? Од греха! Одмориће нас Бог и од наше злобе, али ако само желимо и ако се трудимо да се ослободимо злобе.

Ето, тако су живели светитељи Божији. Зато је Бог диван у њима. Тако је живео и Свети Арсеније кога ми данас славимо, па да га и призовермо данас кроз ову Свету Литургију и ову молитву литургијску да га призовемо да се моли за нас. Да се моли тако да нам помогну његове молитве да се угледамо на светитеље Божије. Да се угледамо на светитеље из рода нашега. Да не буде да имамо наше светитење, а да ми рађамо дивље плодове. А све је дивље што није везано за Бога.

Нека нам Господ помогне и молитве Светог Арсенија да пожелимо и да се потрудимо да постанемо бољи. А Бог нам таквима даје и силу и моћ и снагу, Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После Свете Божанствене Литургије, Владика Јован је поделио благослов и иконице верном народу који се данас сабрао у Бресничкој светињи.