СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ВИНОГРАДИМА

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ВИНОГРАДИМА

У петак, 11. фебруара 2022. године, када наша Света Црква прославља пренос моштију Светог Игњатија богоносца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Петке у насељу Виногради.

Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац, протонамесник Мирољуб Миладиновић, јерођакон Василије Старовлах и ђакон Саша Павловић. Чтецирао је господин Владан Степовић док је за певницом појао протојереј Драгослав Милован.

После прочитаних Јевнђелских речи, владика се беседом обратио верном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, одељак из данашњег Јеванђеља које смо чули говори нам како је, једном приликом, Господ Исус Христос са својим ученицима дошао у Капернаум и на том путу Апостоли су се препирали међу собом ко је од њих већи и ко је поштованији код Христа. Ова сама реч која каже да су се препирали значи да су Апостоли искључиво још увек мислили на људски начин. Људски размишљали јер Дух свети још увек није сишао на њих и зато су се они, просто, тискали ко је већи и кога то Христос више воли. Као да Христос дели људе. Са друге стране видимо данас да то и људи чине. И данас гледају како ће доћи до некога који је на неком положају. Како ће му се прилагодити. Да ли ће бити поштованији од других. Из ових речи из одељка можемо да извучемо један веома важан закључак. Господ не забрањује жељу да му се људи приближе и да напредују у духовном животу. Не жели Господ да се ми грабимо за првенство јер сваки онај који жели првенство значи да већ има клицу гордости у себи. Господ радије жели да смирењем стичемо и напредујемо у служењу другима. У Цркви се првенство састоји у служењу, а не у наметању да ли сам већи од другога. Дакле, величина се у Цркви мери по мери служења. Тај пример најбоље имамо у самоме Господу нашем Исусу Христу. Он је сам казао: „Нисам дошао да ми служе него да им служим. Ја нисам дошао да чиним вољу своју него вољу Оца мога који ме је послао“. Па кад се сам Господ не тиска онда зашто човек не размисли о томе .Зашто му је стало да други виде да он нешто више зна од других? Како он паметније зна да уради него што раде други. Оно што највише човека узвишава пред Богом јесте љубав чија је тајна у жртви и служењу другоме. Зато је Господ и рекао: „Нема веће љубави од ове да ко и живот свој изгуби за другога“. Није то она реч коју ми тако често изговарамо али питање ја да ли тако често учлазимо у сушину те речи. Љубав је она која се жртвује за другога. Првенство без љубави је мрзост пред Господом. Господ овим примером објашњава Тајну Цркве као заједнице љубави у којој свака личност суштину свога постојања више не види у индивидуалном поседу већ у служењу и жртвовању за другога. Као што се славољубиви људи мукотрпно боре да задобију поштовање и првенство у друштву тако и истински синови Цркве себе умањују да би другога узвисили. Ко год другога понижава, он у ствари себе понижава, а ко другога уздиже он и себе уздиже. Свети Оци кажу: „Покри грех брата свога па ће и твој покрити Бог“. Овога принципа не може бити без смирења и без љубави. Какво то првенство имају деца над одраслима? Имају огромно првенство. Зато што деца нису огреховљена. Немају мржње. Немају жеље да се величају над некима, а већа су по томе што имају љубави. Показују љубав према родитељима и онда кад их родитељи грде. Зато Господ, у данашњем Јеванђељу, да би показао Апостолима да се не боре за првенство узе дете и метну међу ученике да би показао како жели да и његови Апостоли буду. „ Ко не буде као ово дете неће ући у Царство небеско“. На јеванђелско питање ко је највећи у Царству небеском Господ одговара да је дете. Зато што дете још није искварено тим грехољубљем и што има неограничено поверење у своје родитеље.Ово нам је пример да и ми треба да имамо неограничено поверење према Богу. Јер нас нико тако не воли као Бог. Христос у Јеванђељу каже: „Ако мајка заборави свој пород, ја те нећу заборавити“. Шта је то друго него љубав. Зашто је још дете велико? Детиње срце је чисто, што је целосно по бићу и по осећању. Што се на целом бићу тога детета осећа дах Божији, мир Божији. Ко Господа Христа воли као дете, онда тај човек има детињу душу, ону незлобиву. Господ не тражи од нас да ми будемо деца по одраслости јер нисмо али тражи да будемо као деца по незлобивости. Јер злоба у човеку прави пакао. Потире све оно што је божанско и узвишено. Ко је највећи у Царству небеском? Човек али не било који човек већ човек смирење вере и живота. Тако Господ решава проблем величине човека. Свети Оци под дететом разумеју људе смиреноумне. Природно је желети славу али не пролазну славу него вечну славу. То је слава. Од те славе ћемо имати користи, а борити се за ову кратку славу, подићиће нас али ће нас и спустити. Смирењем се у нас усељава Света Тројица. У смирености Бог обитава, не у гордости. Ово што каже Јеванђеље да Христос узе дете, по предању се каже да је то био Свети Игњатије богоносац чији пренос моштију наша Црква данас слави. Он је био то дете и назива се богоносцем зато што је стално у срцу и на језику носио име Бога живога. Има још једно предање. Када су Светог Игњатија повели у Рим да га баце лавовима, кажу да су лавови цело његово тело растргли осим срца на коме је било записано „Бог“. Браћо и сестре, Св. Игњатије, кога данас празнујемо, је био тај који је пронашао и срео се са Христом као што се срео и Савле па постао Павле. Као што се срео и наш Растко па постао Сава. Стално је Христа носио у своме срцу и није могло бити тамо те жеље за првенством и славом јер носити Христа значи носити га у смирењу и носити крст. Када сам био млад монах и био на Светој Гори, разговарао сам са једним монахом светогорским о ношењу крста, а он ми рече: „Оче, крст се носи у смирењу. А кад носимо крст у смирењу онда крст узме и тебе и мене па узноси ка ономе што је горе. Свети Игњатије је стално у својој души доливао уље вере, љубави, молитве и милостиње, недавши да се запаљена Христова светлост, која је у њему, да се угаси. Св. Игњатије је имао такву високу црквену свест да је могао да каже где је Црква тамо је и Епископ и где је Епископ тамо је и Црква. Зато, док смо ми у Цркви као богочовечанском телу Христовом , имамо наду на спасење. Али треба да слушамо Цркву и да слушамо шта то Црква говори.

Зато, браћо и сестре, трудимо се да досегнемо славу Божију, славу вечну, славу непролазну, па ћемо онда осетити каква је то радост живети у смерењу и како је радост тражити Царство непролазно, Царство вечно од овога земаљског, пролазног. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић