Прво одредиште била је црква Светог Николе у Приштини, где су ходочаснике дочекали домаћини – свештеници Станиша и Зоран. Њихов дочек био је више него братски, а осећај те врсте се може само доживети. Храм, који је похаран и запаљен у мартовском погрому 2004. године, реконструисан је, приведен намени, да би се у њему верни народ сабирао. С обзиром да у Приштини живи свега десатак Срба, на свету Литургију редовно долази двоје – троје њих, доласком ходочасника из Шумадије храм Светог Николе заблистао је новом надом о повратку нашег народа на Косово и Метохију. О томе је говорио и отац Зоран у својој беседи, на крају литургије.

Након доручка који су приредили домаћини, поклоничко путовање настављено је ка манастиру Грачаници и даље ка престоном граду Призрену, средишту српских краљева у 14. веку, стецишту тадашњих занатлија, трговаца из Котора и Дубровника. Данашњи Призрен насељава углавном албанско становништво, а српске светиње су 1999. посебно 2004. године, доживеле страховита разарања, почев од Саборног храма посвећеног Светом великомученику Георгију победносцу, Призренске богословије, цркве Богородице Љевишке и манастира Свети архангели. У саборном храму наш домаћин био је настојатељ Јован Радић, родом из Ораховца, који није сакривао радост, као ни ходочасници, па је заједно отпеван тропар Светом великомученику Георгију и саслушана беседа овог младог свештеника. И у Призрену живи свега десатак Срба. Посета богословији била је кратка, био је дан школских полагања. А затим је уследио тужан сусрет са Богородицом Љевишком. Древна српска православна црква, задужбина краља Стефана Милутина, заоденута бодњикавом жицом, делом коровом и уздигнутим албанским дворишним зидовима, а унутар светиње црнило и мрак. Манастир је паљен у марту 2004. године, тако што су шиптари унели гуме и запалили их. Конзверватори су успели да скину чађ са фреске Богородице Љевишке (Богородица Елеуса са Христом хранитељем). Тако је, поново, Богородичин лик засијао, расуо и духовни сјај по мраку. Као да својом лепотом, непромењеном кроз векове, подсећа на Васкрсење, које после распећа долази.

Даљи пут био је манастир Светих архангела, задужбина цара Душана Силног, смештен у кањону Призренске Бистрице. Манастир је имао две цркве – гробну посвећену цару Душану и светим архангелима. Гробно место Душаново, чије тело почива у храму Светог апостола Марка у Београду, обележено је, видним знаком иако је манастир доживео велика разарања током векова од стране Турака, и у 20. веку од шиптарских екстремиста. Сада функционише само манастирски конак који свакодневно прима велики број поклоника. Ту су ходочасници из Крагујевца и Шумадије, после укусне вечере, отишли на починак.

У недељу, раном зором, пут је водио у Високе Дечане. Неизмерна радост се вратила на лицима када је после проласка кроз многа албанска насеља, контролни пункт љубазбних италијанских војника КФОР-а, дозволио улазак у светињу и пред очима се указала велелепна црква задужбине краља Стефана Дечанског. Присуство на литургији, на којој је саслуживао и свештеник Стефан Дамјановић, затим целивање моштију Светог краља, краћи боравак унутар и у порти светиње, повећавао је радост у душама свих.

Одатле, пут је водио у Пећку Патријаршију. Поново иза зидова и капија диван призор рајске баште са поточићем, дудом Светог Саве и црквама задужбинама наших светих патријараха. Па, након обилсака Патријаршије и краћег одмора, пошло се ка манастиру Бањска и цркви Светог архиђакона Стефана, задужбини краља Стефана Уроша другог Милутина, на северу Косова и Метохије. У храму су почивали земни остаци Светог краља све до најезде турака, а од тада свој мир мошти налазе у цркви Свете Недеље у Софији. Љубазни домаћини, на челу са игуманом Данилом, почастили су ходочаснике пивом, који сами производе. Овом посетом се поклоничко путовање светињама Косова и Метохије и завршило.

А на повратку, доласком у Крагујевац, осећај ходочасника препознавао се и у речима: док год се звуци звона са наших храмова простиру широм јужне српске покрајине, служе се свете Литургије и док год је свештеника попут Зорана, Станише, Јована, игумана Михајла, Данила, Саве и других посленика Српске православне цркве, васкрсење српства у селима и градовима Косова и Метохије је реална чињеница. Нада што оживљава и вера која живи у срцима нашег верног народа.

Аца Лупшић, професор