После прочитаних Јевнђелских речи од Јована, владика се беседом обратио верном народу:

“Браћо и сестре, данашњим богослужењем Црква Христова завршава празновање празника Вазнесења Господњег или како то ми црквеним језиком кажемо оданије празника. Празник Вазнесења Христовог је врло значајан у животу хришћана. Свети Оци кажу за овај празник да је то печат и круна свих празника. Само да узмемо један сегмент од тог празника било би довољно, а то је да ми до Вазнесења Господњега нисмо, у ствари, знали шта ће бити са нашим телом. Када је Христос васкрсао и када се вазнео на небо, то је у ствари и нама пут и путоказ да и ми преко голготе, васкрсења и вазнесења улазимо у Светињу над Светињама. Празник Вазнесења Господњег јесте, као што рекох, печат и круна али и осмишљавање свих осталих догађаја које ми славимо у Цркви, а који су успомена на Тајну Христовог доласка у овај свет и на тајну нашег спасења у Њему. Од када се Господ наш Исус Христос вазнео на небо од тада је небо отворено за све нас и немамо изговора да кажемо да за нас нема спасења. Има спасења за сваког човека који верује у Христа, призива Христа и који верује да је Он Спаситељ. Где је Спаситељ ту је и спасење. Приликом растанка са Господом у време Његовог вазнесења видимо једну пројаву Божије љубави према људима која нам указује на наш људски призив. Да и ми треба да се вазнесемо, да се подигнемо са земље и погледамо у небо и сетимо се свога вазнесења. Христос је, приликом свог вазнесења, рекао својим Апостролима да ће посредством њих, свима нама, отићи и припремити нам место. То је оно што је апостоле зарадовало и то је једини растанак који је радостан, а не тужан. Зато што је Господ, вазневши се, отишао да нам припреми место и што нам је послао Духа Утешитеља. Он и каже да ако не оде, Дух Утешитељ неће доћи. Господ се вазнео телом, али је Он у Цркви Христовој, јер је Црква тело Христово. Тако да Христос јесте на небу али јесте и у Цркви својој. Он нас не оставља никада, само је важно да ми не оставимо Бога. Ове речи Христове: “Да идем да вам припремим место и да будете ви тамо где сам Ја” ето човекове радости ако живи Христом, ако иде путем Христовим биће тамо где је Господ, на небу и седи са десне стране Бога и Оца. Ове речи Христове су за апостоле значиле велику радост. У Христовим речима видимо колика је љубав и брига Његова за све нас. Зато је рекао “нећу вас оставити”. Ако је Христос са нама, ко ће против нас? Христос је победник, али и човек који живи Христом је у исто време победник. Христос је на земљи оставио своје спасоносно учење. Указао је на пут којим треба да корачамо да бисмо достигли вечни и блажени живот у Царству небеском. Зато ми хришћани, крштени људи, немамо разлога да лутамо и немамо разлога да питамо да ли је овај пут исправан. Не, један је пут. То је Христов пут. Само је Христос могао за себе да каже: “Ја сам Пут, Истина и Живот”. И на другом месту Господ каже: “Познајте истину и истина ће вас ослободити”. Видите шта значи живети у истини. Истина нас ослобађа. Лаж нас неће никада ослободити. Истина није лака и зато људи слабе вере чешће посежу за лажима, а не за истином, не знајући да ће једног дана истина победити и осветлити наш живот. Господ нам је пропутио пут за Царство небеско и само од нас зависи хоћемо ли ићи показаним путем Христовим или ћемо се зауставити на пола пута у недоумици да ли сам на правом путу. Зато преиспитајмо себе драги моји да ли идемо путем Христовим на небо. Постоје два пута. Један је пут који води у Царство небеско, а други пут који води у вечну муку. Од човека зависи којим ће путем да пође. Неће га Господ спутавати ни ако пође и оним другим путем који води у вечну муку, зато што је то био наш слободан избор. Ако смо из слободе изабрали свој избор онда ћемо добити праву награду или праву казну, јер смо све то учинили из своје слободне воље. Ако идемо путем Христовим ми ћемо моћи да достигнемо висину свете славе Божије. Тамо где је Христос, где су сви светитељи и угодници Божији. Тај пут, истина, који нам је Христос пропутио, пут је Крста, али пут је и очишћења и самоодрицања. Без самоодрицања не можемо кренути за Христом. Зато Христос и каже: “Ко се не одрече себе и не узме Крст свој и не иде замном, не може бити мој ученик”. Који крст? Крст наш свакодневни. Свакодневна наша искушења. Свакодневне наше невоље. Да их узмемо и носимо са благодарношћу, а не са роптањем. Ако носимо крст свој са благодарношћу онда ће нам Господ дати силе, снаге и моћи да изнесемо тај крст. Али ако га не носимо у смирењу клецаћемо и не смао то него ћемо пасти под тим теретом свакодневних искушења и невоља. Пут Господњи треба да буде пут свих и свакога од нас, јер смо сви призвани на спасење. Нема човек изговор да каже да није призван. Сви смо призвани али да ли се сви одазивамо том призиву? То је опет до нас браћо и сестре.

Нека би нам Господ Бог дао да нам Господ наш Исус Христос вазнесени на небо буде на првом месту у нашем животу. Када је Христос на првом месту онда је у нама мир и спокојство. Нема гордости и сујете. Када је Христос у нама Он је са нама. Ако је Христос са нама, на првом месту, онда нема човек чега да се плаши па чак и кад падне и погреши али само ако је сачувао у себи ону искру покајања. Ако смо пали, а не осећамо пад нећемо се ни подићи. У паду човек треба да сагледа себе. Због чега је пао. Често ћемо рећи да нам је други крив што смо пали. То је само изговор. Ми падамо због себе, а не због других. Христос се вазнео на небо али је оставио по свој земљи своју славу. Зато смо данас и отпевали овај прокимен који каже: “Узнеси се на небеса Боже и по свој земљи слава Твоја”. Нека би дао Бог да и ми, браћо и сестре, живимо у Божијој слави, а не у својој. Јер ако живимо у Божијој слави све ће нам бити светло, свето, честито и поштено, али ако човек живи у својој слави то му је све у мраку, да тако кажем. Господ је дошао да разгна таму нашу. Само ако му ми дозволимо да Он уђе у нас и да нас просвети и да нас просветли. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић