По прочитаном Јеванђељу од Матеја, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, данас наша Црква слави Светог великомученика Теодора Стратилата. Великог мученика. Човека који је Богом био обдарен у свим вештинама које човеку требају у овоме свету. Био је обдарен мудрошћу Божијом и на основу свега тога задобио велике положаје и као млад дошао на висока места. Међутим, то је за њега била слама. Није осећао испуњење ни том мудрошћу овосветском коју је поседовао, а ни положајем ни богатством. Осетио је, ипак, да је празан. Када се срео са Христом и када је Христа уселио у себе увидео је сву пролазност и ништавност. Знао је да ће бити мучен ако призна Христа за Спаситеља али је исто и знао да јесте љута зима али је сладак Рај. Знао је он да му те муке које подноси Христа ради доносе радост у спасењу. И заиста, браћо и сестре, када је Господ наш Исус Христос позивао своје ученике на службу апостолску и када их је слао да проповедају Јеванђеље Његово није им обећавао никакве угодности. Напротив, говорио им је о страдању. Говорио им је какве ће све невоље доживети због проповеди Јеванђеља, због вере у Христа. Рекао им је: “Ево ја вас шаљем као овце међу вукове” и додаје Христос и каже “будите мудри као змије, а безазлени као голубови”. Другим речима Христос им каже: Ја вас шаљем међу вукове овога света али ако ви останете у вери и ако сам Ја у вама, ако то што ви говорите, што проповедате делима својим доказујете, небојте се. “Ја победих свет” каже Господ наш Исус Христос. Заиста, сваком иоле паметном човеку треба мудрост. Бог је створио човека и дао му да се усавршава у мудрости и то оној мудрости која човека приводи Богу, ане ону мудрост која ће мене да уздиже. Данашње Јеванђеље нам говори о мудрости. Шта је то мудрост? Мислим да је то најбоље изразио премудри Соломон када је казао: “Почетак мудрости је страх Господњи”. Тамо где има страха Божијега мудрост човека приводи Богу. А где нема страха Божијега него је он ставио своју мудрост испред Бога таква га мудрост не приводи Богу већ га води у злобу, пакост, гордост и сујету. Каква му је корист од његове мудрости. За мудрост треба да се молимо. У једној молитви, коју ми свештенослужитељи читамо овде, се каже: “ Ти дајеш мудрост ономе који ти се моли”. Али који се моли на начин како Црква каже и учи, како кажу Свети Оци, а не да се молим на свој начин. Човек када схвата да треба да измисли начин како треба да се спасе, нема ту спасења. Спасење се састоји у заједници, послушности, мудрости. Зато нам на сваком месту и кораку треба мудрост Божија. Ако хоћемо да останемо људи онда морамо да се молимо Богу да нам да мудрости да би прошли кроз све те невоље које нас сналазе. Онај човек који има страха Божијега у себеи он слуша Бога, живи по Богу, труди се да не повреди Бога и другога. Онај који има страха Божијега он се учи. Зато је хришћанин непрестани ученик. Зашто учимо? Да положимо испит, јел тако. Како ћемо тај испит положити то је већ друга стварт али положити онај животни испит то је прави испит браћо и сестре. Када је човек затворен у себе он не може да отвори те духовне очи па да благодари Богу за све. Да благодаримо Богу што смо данас овде, што смо данас осванули. Ето нам само једног разлога да стално благодаримо Богу. Али Богу не можемо да благодаримо ако немамо смирења и ако се не молимо на начин како нас Црква учи. Дакле, браћо и сестре, све ово нам говори да је почетак мудрости, у ствари, слушати речи Божије и испуњавати их. Господ није рекао благо ономе ко научи Свето Писмо напамет него благо ономе ко научи и испуни. Да би испунио мораш да научиш. Да би био добар хришћанин треба да се учиш хришћанству. Наш живот овде је непрестано учење и мудар човек се може поучити на сваком кораку. Онај који не жели да се научи, могу да пролазе каравани, не знам какви, неће ништа видети. Они су наишли и прошли, а ја остајем оно што јесам. Не треба ми ништа да схватам, ништа да учим. Све што људи у овоме свету схватају за мудрост, а та мудрост није од Богочовека и не води Богочовеку Свети Оци кажу за такву мудрост да је лудост. Мудрост није у једној врлини него у збиру свих врлина. Када остваримо ту једну врлину на прави начин, унесемо је у себе и живимо том врлином онда ће та врлина повлачити и друге врлине па ће човек почети у њима да се усавршава. Мудрост је живети по Богу и у Богу али и мудрост је сачувати душу своју за вечни живот. Нама Бог није дао овај живот само за ово време него за вечност и непролазност. Мудрост је клонити се греха и зла, а чинити добро. Мудрост је поседовати врлине али у исто време не надимати се. Знање надима, а љубав изграђује, каже Свети апостол Павле. Значи не надимати се. Не хвалити се, не гордити се, то је својство узвишене мудрости. Мудрост је незлоупотребити од Бога нам дату слободу. Мудрост је држати испружену руку, како кажу Свети Оци, не само да примаш него и да дајеш. Мудар је онај човек који са обазривошћу и разборитошћу говори о Богу и о врлинама Божијим. Такав их човек усваја, живи по њима и то предлаже и другима. Свети Владика Николај је дивно рекао када је говорио и писао о мудрости рекавши: “Не понеси се мудрошћу ни туђом јер није твоја, ни својом, јер чим си се понео значи да је немаш много у себи”.

Дакле браћо и сестре, да се молимо Богу и да стално размишљамо о литургијским речима које сам споменуо где се каже: “Господе ти дајеш мудрост ономе који ти се моли”, а Свети Оци па и Апостоли су се, на првом месту, молили Бога да их научи како треба да се моле. Стално су поред Христа били. Гледали како се Он моли по синагогама, пећинама, у заједницама, у пустињама али увек су говорили да их Господ научи да се моле јер су сматрали да не умеју да се моле. Учити се да се човек моли то је мудрост и то мудрост по Богу не по човеку. Нека нам Господ помогне да се учимо мудрости која нас приводи спасењу. Мудрост која нам каже: Јоване не горди се! Јоване исправљај се! Поправљај се! Ево, ми смо на почетку Петровског поста па тај пост треба да нас подсети да се исправљамо. Да призовемо Бога кроз молитву, покајање и пост. Да се уздржавамо од своје сујете и гордости и да прихватимо да послушамо Бога и Цркву. Ако ми је Црква казала, Јоване имаш то да научиш има да научиш, а не да се ослањаш на лењост и сам себи кажеш па ја то не могу. Човек ако не повеже главу и ногу хоће ли коракнути? Неће. Ако нема жеље да устане хоће ли устати? Неће устати. То је лењост, гордост и неодговорност према своме позиву и призиву. Сви смо, браћо и сестре, чим смо крштени и чим смо у Цркви призвани и позвани да оправдамо Божије достојанство и призив. Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић