Беседећи на 27. зачало Јеванђеља по Матеју, Владика Јован је рекао да је Господ наш Исус Христос чинио многа чуда. Та чуда Господ и данас чини, али све зависи од наше вере, јер чуда се јављају тамо где постоји вера. Где нема вере нема ни чуда. Он је болеснике чинио здравим, губаве чистио, мртве васкрсавао и тиме показао божанску моћ. Људи су се и тада чудили да неко може да васкрсне мртваца. Бог показује своју моћ над свим недаћама људским, уколико људи верују да ће им Христос помоћи. Сам је Христос говорио: “Тражите и добићете, куцајте и отвориће вам се”. Ако тражимо добићемо, али треба да знамо на који начин да тражимо. Када у свакодневном животу тражимо од некога да нам нешто дâ, да ли ми прилазимо са снисходљивошћу и смиреношћу или кажемо: “Мораш да ми даш”. Има и таквих, али такви неће добити. Но, иако добију на такав начин, неће добити “са алалом”, како би наш народ рекао, већ зато што је био дрзак. Зато када се молимо и тражимо нешто од Бога – здравље или нешто друго – треба да се научимо Црквом како треба тражити од Господа. Господ ће свакоме дати по мери вере његове. Неко ће опет рећи да се молио, али није му услишена молитва. Прво преиспитај своју веру, па ћеш знати зашто ниси добио то што си хтео. Друго, Бог ће је свезнајући, свевидећи. Бог зна када је потребно да дарује. Када наиђу недаће и невоље тражимо, а када је све како треба не сетимо се да тражимо од Бога. Почетници у духовном животу помислиће: “Ја сам се молио и Бог ми је дао”, те ће се онда погордити. Кажем и понављам: Бог зна када ће нам дати и не остаје никоме дужан и свакоме даје по делима његовим и по мери вере његове. Господ је чинио многа чуда, али чудо о коме говори данашње Јеванђеље – како је Господ укротио море – показује своју божанску власт над стихијама природе. Бог где хоће чини поредак природе, показује власт над материјом и над Васељеном. Када све ово са побожношћу, разумевањем и са вером читамо онда можемо да поставимо питање: како је то једино човек неблагодаран. Како то да немушта природа слуша реч Божију? Да ли разуман човек увек слуша реч Божију и да ли је прихвата? Како су апостоли углавном били рибари, морезналци јер су знали ћуд морску, знали су како да се понашају, али сада је наишла бура и таласи велики, те су се уплашили, а Христос је са њима. Њима се учинило да Господ спава. Апостоли су од страха били у очајању и смртном страху, јер су видели да не могу да се спасу. Сада можемо поставити питање: Христос у лађи, апостоли преплашени, лађа се љуља – какав је тај Бог, јер нису били само ученици у лађи и зашто их Господ не спасава, јер је очигледно да ће се утопити. Зашто то Господ чини? Чини да би се апостоли уверили да једино трпљењем подносе сва животна искушења. “Трпљењем својим спасавајте душе своје”. Бог допушта невоље како би они сами видели да су немоћни. Када су то увидели, пришли су Христу са жељом да се спасу. Морска олуја је подигла буру у душама апостола, а Исус спаваше. Свето Писмо каже: “Гле ја спавам а срце је моје будно”. Господ је будан, његово срце је будно и тражи свакога од нас. Он хоће да нас спасе, али је потребно да и ми приђемо Христу. Хоће Господ да се сами апостоли увере у своју немоћ и покажу нам да смо, било какву снагу поседовали, немоћни да сами себи помогнемо и да устанемо ако смо пали. Господ им је рекао: “Зашто сте страшљиви, маловерни”. Управо тај унутрашњи став долази од њихове мале вере. Када је апостол Петар изгубио вере крочивши по мору, почео је да тоне. Док је гледао у Христа ходао је нормално. Када је скренуо поглед са Христа, почео је да тоне. Све док апостол Петар није пружио руку и рекао Господе помози ми, био је у животној опасности. Господ га је прихватио. Прихватиће и нас, али је потребно да из дубине душе и смирено завапимо Господу да нас услиши и помогне. Свакога дана на неки начин гинемо, али зато треба увек да се сетимо Бога. Мој отац је говорио: “Децо, када се небо наоблачи, онда молитва пуно не значи”. Значи треба се молити пре него што дође облак, да би нас молитва ојачала да постанемо истински верници. Када је Господ устао од сна, прво је унео мир у душе апостола који су били преплашени. Онда је запретио мору и бурама и све се умирило. Ово нам говори да је неверје узрок страхотних и смртоносних бура у нама. “Све је могуће ономе ко има вере”. Где нема вере ту нема ни Бога, ни моћи, ни снаге. Маловерје је узрок свих наших невоља у животу. Христос не назива апостоле неверницима, већ маловерницима. Чим су завапили да их спасе, показали су да имају макар мало вере и Бог то цени. Треба само да кажемо: “Господе спаси нас, избави нас”. Треба да будемо свесни својих падова. Никада не знамо на шта ћемо наићи. Треба да имамо Бога у себи и Бога са собом. Христос прекорева апостоле због страшљивости желећи да покаже да сама страшљивост са собом носи опасности. Народ каже: “Чега сам се плашио, то ме је снашло”. Где је Христос ту страха нема. Где је љубав ту страха нема, јер љубав изгони страх. Устаде и запрети мору а људи се зачудише овоме, зато што је у њиховим очима он био обичан човек. По делима је био Бог и јесте Бог. Ветар и море чују речи Христове, а људи ушима слушају и не чују, очима гледају и не виде. Страшно је кад се духовно ослепи. Страшно је кад немамо и телесног вида. Али још је страшније када се духовно ослепи. Страшно је када не видимо и не доживљавамо Бога. Дакле, Господ разговара са морем, а ко је до тада говорио са морем? Нико! Али Господ зна језик мора и ветрова, зато он разговара и заповеда и мору и ветровима да стану да би смо се ми уверили да Господ има моћ и да је у њему сила и да и ми треба да призивамо име Божије али не само када смо у невољи већ непрестано. Свети Оци кажу да се треба непрестано молити. Неко ће казати како је могућа непрестана молитва? Мисли на Бога, па ћеш почети да се молиш непрестано. Своје мисли упути Богу, онда их нећеш упућивати тамо где не треба, па се онда нећеш ни плашити. Упутимо наше мисли и речи Богу, а Он је тај који нас највише воли и који жели да нас спаси. Бог вас благословио!”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верних, Владика Јован је поделио свој Архијерејски благослов и иконице вернима.

протођакон Мирослав Василијевић