Преосвећени Владика је честитао Храмовну славу и обратио северном народу Богонадахнутом беседомречима:
“Помаже Бог, браћо и сестре ! Срећан празник! Срећна слава овога храма ! И нека је срећан и Богом благословен наш долазак овде данас у овај Свети храм на ову божанствену Литургију, коју служимо због свега и за све. Зато што она обједињује, уједињује, сједињује и оно што је прошло и оно што је сада и оно шо ће бити убудуће. Света Литургија нам износи, браћо и сестре, сву историју домостроја Божијега, план Божијега како Бог спасава људе. Литургија нас подсећа на све оно што је Господ учинио ради нас и ради нашега спасења и зато, браћо и сестре, ми смо се данас овде сабрали да прославимо Бога, једног Бога у Тројици и да прославимо његове Свете апостоле Вартоломеја и Варнаву, коме је овај храм и посвећен. Ако читамо Свето Писмо онда ћемо видети, браћо и сестре, како је Господ изабирао своје ученике, своје апостоле. Није их бирао од неких учених људи, него је изабрао оне најпростије људе, али људе пуне вере.
Данас, чусмо ово Јеванђеље, где на крају Господ Исус Христос каже Оцу небеском: “Хвалим те, Оче неба и земље што си ово сакрио од премудрих, али си открио безазленима. “ Исус Христос када каже премудри људи, мисли на оне који сами за себе називају мудрима, на оне који о себи мисле високо, на оне који мисле да су Богом дани да буду ово или оно и да нема право нико да буде на место њих. Господ изабра луде, да посрами мудре. Онај свет је апостоле сматрао лудима. Зато што су апостоли на саму реч Божију, они су све оставили и породицу, имање, оставили су оно од чега су издржавали себе и породицу и пошли за Христом, него нису ни питали ко је он, јер га нису ни познавали, а нису видели ни било које чудо које је Господ учинио у почетку да би могли да се на основу тог чуда увере да он није обичан човек, него да је Бог. Нису га питали ни шта нам дајеш за ово што ми све остављамо ради тебе. Браћо и сестре, требали би да се запитамо шта је то што је апостоле сабирало око Христа. Па то је вера и поверење у Христа. Вера да их он неће оставити. Касније су они чули речи Христове које је он говорио – ако мајка заборави дете своје, ја га нећу заборавити, али је било довољно тим људима да виде лик Христов и да им тај лик улива поверење. Од тих немудрих и простих рибара, Господ је учинио да они буду проповедници Јеванђеља Христовога. А све је то вера и поверење у речи Христове да их он неће оставити, већ да ће им дати оно што им нико не може дати, ниједан човек на свету, а то је живот вечни. Човек човеку не може да да живот вечни, то само може Бог.
Вера је та што нас сабира и окупља у Христу и која нас је и данас сабрала овде у овоме Светоме храму као што је сабирала и наше, односно, ваше претке овде. Вера је та која нас је сачувала и онда када је изгледало, браћо и сестре, да ће безбожничка власт у нама сатрти и последње семе вере у нашем народу. Вера је та, браћо и сестре, која је храбрила како Свете апостоле и Свете апостоле Вартоломеја и Варнаву и остале апостоле, тако и претке наше да истрају и да очувају веру православну, а што је још много важније да живе веру православну. Зато смо и ми позвани, да се угледамо на ове Свете апостоле, да се угледамо, браћо и сестре, на свете претке наше, па и Свете из рода нашега, да вером живимо, да вером ходимо како каже Свети апостол Павле.
Браћо и сестре, немојмо се само позивати да смо правослвни, да смо хришћани, да смо Срби, немојмо само говорити да смо Светосавци – није то добро. Добро је, али није довољно. Ништа нам неће помоћи што се позивамо на све њих, али да ли живимо онако како су они живели. Да ли се бар трудимо ? Да ли чинимо оно што су они чинили ? Браћо и сестре, они су и Свети апостоли и светитељи Божији угодници, они су испуњавали две заповести Божије, кроз које су испуњавали и све друге заповести. А то су оне две које Господ Бог каже: “Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свом снагом “ и “Љуби другога као себе самога“. Не волимо ли другога, нећемо волети ни Бога. Човек који не воли другога, он је себичан човек. Он је саможив човек. Он само мисли на себе. Може бити окружен људима, али он само мисли о себи. Он не мисли о заједници, као и ова заједница данас на којој смо сабрани, браћо и сестре. Зато што је заједница врло битна за наш живот и за наше спасење. Зато што се не можемо сами спасити, браћо и сестре, па да не знам каква да нам је вера или неке плодове које чинимо, џаба је, ако не осећамо заједницу другога као себе. Заједница, то је Црква Христова, то је Тело Христово, браћо и сестре.
Вера нам доноси радост у Христу. То нам доноси и Света Литургија. Споменућу и овога пута дивну реченицу Светог оца Јустина Ћелијског, који је говорио: “Не могу да видим, не могу да замислим тужног човека тамо где се служи Литургија. “ Сад замислите, ми смо на Литургији, а не присуствујемо, не учествујемо, мисли су нам ко зна где тамо, а Литургија тражи целога човека и сабраног, који је у себи сабрао и Бога и друге у срце своје.
Поновићу опет да нам вера доноси радост у Христу, јер вера нас држи у заједници са Богом и са људима и са једни другима. Свети апостол Петар похваљујући веру код оних људи, посебно оних који нису видели Христа, а веровали и он каже: “Ви који га Христа не видевши љубите и којега сад не гледајући, но верујући, радујте се радошћу неисказаном. “ Он је Господа видео, он је Господа љубио, он је Господа и хвалио и славио, он је Господа гледао и веровао у њега. Баш због тога он похваљује љубав оних који Господа нису видели својим телесним очима. Браћо и сестре, само Господ Бог рекао: “Благо онима који не видеше, а вероваше. “ Видите које нам видике отвара вера, браћо и сестре. Открива нам оно што је много важније, што не могу наше телесне очи да виде. Открива нам Бога. Џаба нам је наш телесни вид, ако у нама нема духовног вида да видимо и оно што не можемо да опипамо.
Када су апостоли проповедајући Христа, уверавајући људе хришћане у Христа да је он Бог, да је Спаситељ. Поготово после његовог Васкрсења они су говорили: “Оно што очи наше видеше, што руке наше опипаше, тога вам Господа ми проповедамо. “ Дакле, браћо и сестре, ако не видимо Господа, ми би требало да видимо његова дела. Да видимо, браћо и сестре, његово дело које је осветлило сву истину људску с краја у крај и просветлило духовним значајем сваку твар на свету. Зато нам треба да се молимо за тај духовни вид, браћо и сестре, да не кажемо, а често то кажемо кад бих ја видео Господа, ја бих у њега веровао. Ако нисмо видели Господа, ми који смо данас овде, али видимо Цркву Његову, сазидану на крви његовој пречистој од многобројних апостола, многобројних светитеља и зато ми и у Символу Вере кажемо: “Верујем у једну свету, саборну и апостолску Цркву“.
Ако не гледамо Господа лицем у лице, браћо и сестре, као што су га видели апостоли и Вартоломеј и Варнава, као и остали апостоли, ми ћемо вером осетити да је Бог међу нама. Да је он, браћо и сестре, међу нама у Телу и Крви, којом се ми по његовој заповести причешћујемо и причешћујући радујемо се радошћу неисказаном. Зашто се причешћујемо? Па ради опроштаја грехова и ради живота вечнога, браћо и сестре. Па зар то не треба да буде радост ? Зар човек не треба да размисли, па да каже ја ћу данас да идем да се причестим, ја ћу данас у ова мала непца, ова мала уста да ставим целога Христа. Он ће кроз Свето Причешће, да у ђе у цело моје биће и да зарадује моје биће. Видите чега се ми лишавамо кад се не причешћујемо и када не размишљамо о Светом Причешћу како треба да се причешћујемо, браћо и сестре. Жив је Господ и близу је Господ, то је вера наша непоколебљива, то је она искра огња која разгорева срца наша у тај пламен љубави према Господу и једни према другима. Зато, браћо и сестре, живимо вером православном, чувајмо веру да би она нас чувала. Она нас је одржала кроз сва искушења наше мукотрајне и дуготрајне историје. Она нас је очувала и она нам није дала да поклекнемо. Она нам ни данас неће дати да поклекнемо, па било шта да нас у животу снађе. Вера нам говори устани, иако си пао, али устани и подићи ће те Господ, али онога који верује у њега. Господ ће да подигне свакога човека који се каје, али искрено не оно само на речима, него да осети бол што сам се огрешио о Бога, што сам се огрешио о другог човека. То је тај, браћо и сестре, позив да човек устане, односно човек да схвати да је пао јер ако не знамо да смо пали онда нећемо ни устајати. Ми падамо стално. Ми се спотичемо стално, браћо и сестре. Људи смо од крви и меса. Слабости имамо своје, али и наше слабости и наши греси су ништа пред Господом. Ништа пред оним човеком који има веру у Бога и који живи вером у Бога.
Зато, да се данас и сваки пут и увек помолимо - да се молимо и Светим апостолима Вартоломеју и Варнави, које данас прослављамо ми и овај храм и ово место, да нам помогну да очувамо веру. И зато човек може све да изгуби, браћо и сестре. Нажалост, имамо примера да су људи све изгубили, не само имање и богатство, него су изгубили и породицу, али нису изгубили веру. Вера им је помогла да опстану. Сетите се само оног многострадалног Јова из Старог Завета, који је био богат, аликоји је уз то био праведан човек. Био је лишен свега и породице и имања и богатства и он се разболео, распадао се од куге, а онда куга није била излечива болест. Бацили су га на ђубриште да се не би неко заразио од њега. Долазе и жена и пријатељи његови, па каже похули на Бога па умри, шта се мучиш, а он каже и жени и оним пријатељима да говори као луда жена, зарад Бога смо све примили, а шта треба да му узвратимо. И онда он, браћо и сестре, изговара једну реченицу која прасликује Васкрсење Христово, па каже: “И ако се ова моја кожа рашчини, ако распадне се, тело моје се одвоји од костију, ја у овој истој кожи ја ћу видети Господа“ и наградио га песмом. Све је задобио, али само зато што није изгубио веру. Зато понављам и себи и вама – чувајмо веру, да би она чувала нас. Вера се не чува галамом, већ смирењем. Вера се чува делима, зато је вера без дела мртва и дела без вере су мртва. Бог вас благословио !“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Владика је на крају Свете Литургије благословио славске дарове и пререзао славски колач у част Светих апостола Вартоломеја и Варнаве.
Након Литургијског сабрања, трудомгосподина Марка Милијановића и надлежног пароха јереја Ненада Мијатовића уприличена је трпеза љубави у парохијском дому.
ђакон Александар Бабић
