Чтецирали су студен Православног богословског факултета чтец Александар Радовановић и ученик богословије Василије Тешић.
На литургијске прозбе одговарали су „Србски Православни појци“ из Београда.
Литургијско сабрање својим присуством увеличала је игуманија манастира Каленића мати Нектарија, игуманија манастира Дивостина мати Анастасија са сестринством, настојатељица манастира Вољавче монахиња Евгенија са сестринством и настојатељица манастира светог великомученика Димитрија - Бајчетина монахиња Аквилина.
По прочитаном јеванђељском зачалу сабранима се речима беседе обратио Епископ Јован:
“У име Оца и Сина и Светога Духа. Богу се помолисмо браћо и сестре у овоме свештеноме манастиру данас и управо тако започесмо данашњи дан. Тако би требало да започнемо сваки дан, да свакога дана када устанемо са своје постеље да прве мисли прве молитве упутимо Богу да нам Бог благослови дан у који смо ушли и да му заблагодаримо што нам је дао да доживимо данашњи дан, а могли смо да га не доживимо, као што га многи нису ни доживели. Ми треба да прве мисли упутимо Богу, да Бог благослови наш дан као и сваки други дан, јер не знамо шта нам дан доноси каква искушења, какве муке, какве болове, какве патње, али дан нам даје оно што ми заслужујемо оно што у себи носимо. Ако носимо дан као светлост Божију онда ће светлост разагнати таму коју тај дан може да донесе и сву нашу муку и невољу да осветли и да нас обрадује. И то је оно што је браћо и сестре, врло важно, да ми када дан почнемо са молитвом, поготову данас са Светом Литургијом, да тиме показујемо да смо ми Православни Хришћани и да кроз то показивање ми испуњавамо заповест Божију прву и основну ‘’љуби Господа Бога Свога, свим срцем својим и свом душом својом“ и „другога као себе самога’’. Ако не испуњавамо ову другу заповест да љубимо ближњег свога, ништа нам неће помоћи ни испуњавање прве заповести. Зашто? Зато што Бог не тражи од нас ништа више да ми према њему чинимо него што треба да чинимо једни другима. Ако пођемо са тог хришћанског аспекта, онда ми нећемо имати непријатеља. Али ако не полазимо са те тачке гледшта, онда нам ближњи постаје непријатељ зато што нам не угађа не подиже у небо, него ме још срозава доле, „Е, тога не могу да волим, тај ми смета“. Не смета ти он, него сметаш ти самом себи. Зашто? Зато што ниси себе испунио Богом него собом и исуњаваш себе само онима ближњима који нас воле, који нам повлађују, који нам одобравају све што чинимо, све што радимо, а у ствари такав је човек празан и он тражи да се испразни и од најближњег свог. А кад се човек испражњава од ближњег свога он се испражњава од Бога, јер ми преко Бога долазимо до другога и до другога преко Бога, а ко нам није по вољи ми не можемо да га волимо и онда се тако зачиње мржња у срцу. Онда се тако зачиње злоба и човек живи злобом, али је не примећује. Осећа да има терет, ал` да призна то је мало теже. Кад се огрешимо и погрешимо о Бога и другога и кад се искрено покајемо и искрено затражимо опроштај нема тога греха који нама Бог неће опростити. Али Бог тражи да и ми опростимо другоме. Ми често кажемо „ја сам му опростио“, ал` злоба је остала у срцу, пакост је остала у срцу и ти и даље иако не видиш тог ближњег гајиш мржњу према њему зато што немаш љубави. Имаш љубав, ал` не ону Божанску, него ону људску, телесну љубав и зато човек преко телесне љубави мора да дође до Божанске љубави. Љубав Божанска оплемењује и људску љубав и тако морамо да идемо ка љубави, а не обрнуто. Ако будемо љубили и волели Бога као Оца Свога Небескога, онда ће Он који је Љубав указати љубав нама свима, али указаће и нашем дому и нашој породици и нашем манастиру у коме живимо или парохији, селу, држави. Онда ће се љубав показати свом народу који је добре воље и живе добром вољом. Док имамо тај осећај да у нама треба да се врши воља Божија ми нећемо онда вршити своју вољу. Себе намећем другоме, да он има мене испред себе, а не Бога. Е, то је оно како ми Хришћани можемо да паднемо у ту прелест духовну, а прелест значи обмана. Човек никако да призна да је обманут напротив он тера до краја и доказује „ја сам исправан“, а не онај други. Чим тако размишљамо, поступамо, далеко смо од хришћанског имена, па без обзира ко смо и шта смо, који чин носимо, који положај заузимамо. Све нам је то џаба кад ми хоћемо да неметнемо себе над другим. Све од породице почиње. Како ћемо се научити да живимо у заједници, ако нисмо у породици научили да живимо у заједници? Онда ће нам свака друга заједница сметати. Сметаће ми моја породица, сметаће ми моје село, држава, црква, мој манастир, они који су око мене, али ако си понео љубав према другоме из породице лако ћеш наћи љубав у сваком другом човеку, а ако ниси, нећеш наћи никада. Човек тражи оно што хоће. Е, сад је питање, да ли је исправно, да ли ми служи спасењу, да ли ми служи на добро? Човек види оно што жели да види. Ако жели да види добро, видеће добро и у најгорем човеку. Ако неће да види добро, он неће ни у светитељу да га види. Хоће и свеца да прилагоди себи уместо себе да прилагодимо њему. Исто тако је и са Богом. Хоћемо Бога да прилагодимо себи, али себе Богу никако, иако ћемо сви казати „ја ћу се увек прилагодити Богу“, ал` то је тешко кад не волиш ближњег свога. Немојмо се обмањивати. Човек види што хоће и човек чује шта хоће. Ако жели да чује добро он ће само о добру слушати, а ако неће да чује добро јер није он добар, а не признаје да није добар, он ће увек чути оно што не треба и тада ће да сабира око себе оне који хватају аброве, јер му одговара да седне и прича са њим какав је тај човек, каква је та жена, породица. Не полазимо од других, пођимо од себе и признајмо себи себе. Али не можемо да признамо себи себе ако не испразнимо себе од себе. Ако се не испразнимо од гордости, од сујете, од ега, од замишљања да сам ја нешто. Све док мислиш да си нешто уствари ниси ништа, а док све мислиш да ниси ништа, а живиш како треба, Онај горе који све види Он ће ти указати да си добар, а не да се ја истичем и да се намећем да други о мени добро говоре. Свети Јован Богослов, кад је реч о љубави према Богу и ближњима, на једном месту каже: ‘’човече како можеш да кажеш да волиш Бога кога не видиш, а не волиш човека поред себе’’. А тај човек је икона Божија. То је заваравање. Ако волимо Бога као Оца ми ћемо љубити Његову децу. То значи љубићемо другога. Сви смо ми деца Божија. Неко ће да каже „па ја више нисам дете, ја сам одрастао, ја сам владика, игуман, игуманија, ја сам газда, директор“. Док год иоле имамо такве помисли нисмо ништа, само смо лажна фигура и обмањујемо друге, а најпре саме себе.
Дакле браћо и сестре, из љубави према Богу, из те љубави, како бих рекао, истиче и љубав према ближњему и обрнуто. И то је оно што је највеће и најважније у овоме свету. Зато Господ Исус Христос од нас тражи да волимо и непријатеље своје. Е ту би чини ми се сви пали на испиту. Како да волим онога који мене не воли?! Е управо, ако си хришћанин, докажи, покажи супротно. Воли непријатеља, да он види да га ти волиш и кад се он увери да га ти волиш, браћо и сестре, он ће престати да те мрзи и неће ти бити непријатељ и биће ти пријатељ. А то можемо учинити само молитвом за непријатеља свога, љубављу према непријатељу и чинећи добро непријатељу. Ја некако лако ћу да чиним добро пријатељу, њему ћу да дам све, дајем му и душу и тело, све ћу да му дам. Али ономе ко није по мојој вољи, е њему не дам ни кору хлеба! Па је л` то хришћанство?! Није то браћо и сестре хришћанство! Дакле, зато Христос и каже да љубимо и непријатеље своје, док свети апостол Павле каже, „каква је то корист и шта је то нешто нарочито, ако само волимо оне који нас воле“? Треба волети и оне који нас не воле! То је браћо и сестре, права хришћанска љубав, а не она љубав од које тражимо да будемо вољени! Љубав се даје да ништа не тражи. А када се љубав даје, браћо и сестре, а да се ништа не тражи, онда се све добија! А кад дајеш са жељом да ти се да нешто, губиш и то што си дао. Љубав нема граница! То је наука свих Светих, па то је и наука свете Марије Магдалине, коју ми данас прослављамо. Оне Марије Магдалине, која је, браћо и сестре, била под тешким теретом својим, јер је била запоседнута нечастивим духовима. Е то је најтежи терет, браћо и сестре! Марија Магдалина, која је прва видела Васкрслог Господа, Он је исцелио. Она је у два маха видела Господа Исуса Христа. И у једном се Он јавио само њој, кад је Васкрсао, и зато је она прва објавила Васкрсење Христово, а други пут са осталим женама мироносицама, онима Светим душама, Светим женама, које су дошле да помажу, по обичају јеврејском, Тело Христово пред сахрану. Тада им се Господ јавио, браћо и сестре, и шта им је рекао?! „Радујете се!“ Имали ишта лепше? Да ли ишта лепше може уплашен човек да чује, кад је уплашен, а неко ти дође и каже „Радуј се!“ и промени тај страх на радост? Па нема! Има ли ишта за човека лепше када је на пример у затвору и дође неко и каже му „Ајде изађи из затвора“? Па срећи његовој нигде краја! Е тако је и нама, браћо и сестре! Треба да носимо Господа у себи, треба да живимо Господом! Кад се Господ јавио апостолима и рекао „Мир вам!“ јер су непријатељи Христови и њих разбацали, а они се повукли у страху, страха ради Јудејскога, како каже Јеванђеље, они су заиста осетили мир, страха је дакле нестало! Тамо где је Бог, тамо где је љубав Божија, тамо нема страха! А страх, то је опасна болест. Од страха човек заиста може да оболи и духовно и телесно! А Свети оци кажу да ова два поздрава имају дубоки смисао, јер у Рају је наша прамајка Ева, она је убрала онај забрањени плод у рају и тако преступила закон Божији, тако је постала непослушна. Док су и она и Адам слушали Бога и држали се запосвести Божијих, они су са Богом разговарали. Нису они ни знали шта је мука, шта је невоља, шта је ђаво. Али када су преступили заповест, онда су осетили сву горчину. Тако и ми, браћо и сестре, када не испунимо оно што нам се каже или га испунимо траљаво или га испуним ја после пола године, годину дана. Па човече, ти си тиме сам себе изагнао из раја. И шта се догодило? Кад је Господ питао Еву и Адама, што су то урадили, уместо да се смире, да се покају и да траже опроштај, шта су они урадили? Почели су једно друго да оптужују. Адам каже жена коју си ми дао онa ме наговорила, жена каже змија коју си Ти створио, она ми то подметнула... И до чега је дошло, браћо и сестре? Дошло је до тога да су они почели да бацају кривицу на свакога другога. Зар и ми то најчешће не радимо у своме животу? Кад год питамо зашто је то тако, он увек налази оправдање, а грех тражи оправдање. Зато ће човек и до суза да дођа само да би оправдао себе, а никако да покаже те покајничке сузе. А од тих суза, односно суза гордости, немамо никакве користи. Имамо само слабост што плачемо, што се раздиремо, што бисмо рекли. Али једна покајничка суза, браћо и сестре, промени читав живот човеков. То је у оној духовној песми, што свети владика Николај каже „У тој сузи покајања, заблистаће Христов сјај, теби ће Господ отворити Рај... “. Пазите браћо и сестре, најгоре је кад у цркви почне да плаче сујета, е онда не умемо да зауставимо, онда лијемо потоке суза. Зашто? Зато што ми је повређена сујета. А ту од тих суза немамо никакве користи, као што рекох. Марија Магдалина, која је браћо и сестре, била опседнута ђаволима, из које је Христос истерао седам ђавола. Пазите браћо и сестре! Један је много за цео свет. Ђаво је толико злобан, он се усавршио у злоби и његова злоба може да затрује цео свет, а камоли једног човека. Али кад се она срела са Господом, Господ је исцели. Тај Господ Који је пун љубави, Који воли човека. И грешног и праведног подједнако Господ воли. Неко ће казати „па каква је то правда Божија да Господ воли и грешника и праведника“? Па грешника воли да би се коснуо, односно дотакао, љубави Божије, да види да је Бог љубав, а праведника воли, да би праведник осетио ту љубав и да још више напредује у праведности, да још више напредује у љубави и кад је она срела Господа правде, Господа љубави, Господа милости, Госапода живота. Њена се душа ослободила од демонске силе. А и ми браћо и сестре, ако немамо Господа у себи, онда улази та демонска сила, па нас ћуша, гура нас. Уствари што каже Јеванђеље, такав човек постаје сметлиште нечастивога. Он тако људе заробљава, он се пресвлачи, он се преображава у све па и у светитеља и у анђела се преображава, само да би преварио човека, да би овладао њиме. А када овлада њиме, онда га заиста чини како каже Јеванђеље, сином пакленим. Ето зато је Марија Магдалина осетила љубав Божију и у том тренутку када је човек устао на Бога Господа Исуса Христа, кад Га је повео на Голготу, кад га је разапео, њена се љубав није умањила према Христу, она је остала верна и под Крстом и верна са Мајком Божијом и миросносицама и пратила Господа.
Зато је њу Господ удостојио да прва буде весница Васкрсења. Она је прва видела Господа, она је прва видела Васкрсење Христово. Ето видите како Бог награђује љубав, а она је превелику љубав имала према Богу, али и према другима, или пак према оним непријатељима који су Христа осудили. Она је имала и према њима љубав и зато је била награђена том љубављу да објави Христово Васкрсење. Зато је Господ њу удостојио да она прва буде весница. Зато и ми, браћо и сестре, сабрани данас овде, на овој Божанственој Литургији у овој светињи, да се поучимо вером и љубављу свете Магдалине, да се поучимо вером и љубављу и оних светих душа који су живели вековима у овом манастиру. Да нас та њихова љубав греје, а не да се оглушимо о љубав који су овде преко своје љубави жртвовали себе за Бога и за другога. Дакле браћо и сестре, будимо са Христом да би Христос био са нама. Испунимо се Христо, а не нечим другим, па и човеком! Не стварајмо идоле од себе и од некога кога волимо, или не подчињавајмо друге себи, него и себе и друге управљајмо ка Богу. Ако идемо ка Богу са тим другим, али у смирењу, Господ ће нас загрлити, Господ ће нам рећи „Радујте се!“, а нама треба радости увек. И у овом времену у коме живимо које је пуно искушења, које је пуно невоља, пуно страдања, пуно неизвеснбости, али хришћанин не сме да буде у неизвесности. Његова је извесност Бог! Зато будимо са Богом да би Бог био са нама и молимо свету Магдалину и све свете Божије угоднике да се моле за нас, да у нама уместо мржње завлада љубав, а љубав покрива мноштво грехова. Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Посебно радује да је Светој Чаши приступило доста верника.
По прочитаној заамвоној молитви Епископ је освештао славска знамења, које је у част Свете Марије Магдалине принело сестринство манастира Драче на челу са игуманијом Јеленом.
На крају је Епископ на монашком гробљу одслужио Мали Помен монахињи Магдалини која је деценијама била на послушању у владичанском двору у Крагујевцу.
Сабрање је настављено трпезом љубави коју је својим трудом и љубављу припремила високопреподобна игуманија манастира Драче мати Јелена.
Сутдент Теолошког факултета Александар Радовановић
http://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/8436-slava-manastirske-kapele-manastira-drace#sigProIde53ad07f58