После прочитаног Јеванђеља, преосвећени владика се обратио беседом верном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, кад год служимо божанствену Литургију ми у ствари служимо благодарење. Литургија и то значи зато што она обухвата све оно од стварања света и човека па све до свршетка света и века. Благодарити значи бити у једном молитвеном расположењу, а ми имамо зашто да благодаримо Богу. Благодаримо Богу за све оно што нам је Бог дао, а кад благодаримо Богу у исто време треба и да се захваљујемо Богу на првом месту што нас је из небића вратио у биће. Из оног небића када је први човек престао да слуша Бога и када је увео грех у себе и у свет. Бог жели да се сви спасу, да сви људи дођу до познања истине. Зато је Он Бог, Господ наш Исус Христос, сишао са небеса и управо са неба нам донео истину, правду, љубав и мир. Заиста ми треба стално да благодаримо и захваљујемо Богу за сва знана и незнана добра која нам Бог чини, а верујте ми, много је више оних незнаних добара које нам Бог чини а да ми и не знамо. Зато треба да му се захваљујемо прво што је себе дао нама, што нам је дао Цркву као божанско Тело Његово и што нам је у Цркви дао све оно што је човеку потребно за спасење. Дао му је Свете Тајне и Врлине. Апостол Павле је рекао: „Захваљујте свагда за све Богу и Оцу“. Док човек захваљује Богу онда се он чува своје сујете и гордости јер зна да било што да учини и што чини да је то по благодати Божијој, по сили Божијој. Да је ту човек само сарадник са Богом. Живот хришћана је у ствари живот у Духу Светоме јер ко нема Духа Христовога тај није Христов – опомиње нас Свети апостол Павле – а то значи да сам живот хришћанинов треба да бива у духочежњивом расположењу. Да дух наш обдаримо Духом Божијим. Да Духом ходимо и Духом живимо. Ми смо сви задобили Духа Светога првенствено у свом крштењу па га задобијамо увек кроз Свете Тајне и Свете Врлине. Зато Апостол Павле опет опомиње хришћане и каже: „Пазите да Духа Божијега не угасите у себи“. Кад човек гаси Духа Божијега у себи? Онда када човек почиње да живи његовим духом, а не Духом Божијим. Дух људски је превртљив зато је и живот хришћана непрекидни подвиг одуховљења помоћу светих божанских врлина које нам је Бог дао кроз Цркву. Хришћани се испуњују Духом Светим живећи и васпитавајући себе и једни друге живећи молитвом. Певајући Господу у срцима својим. Зато Апостол Павле и каже: „Испуњавајте се Духом Божијим“. Како? Тако што ћемо рађати плодове Духа. Плодови Духа Светога су љубав, радост, мир, дуготрпељивост, кротост, смирење, доброта, милост, вера и уздржање. Вратићу се на ову реч уздржање. Човек који не уме да се уздржава у било чему, а поготову од зла, греха, гордости и сујете брзо пропада. Човек који не зна да се уздржава он се надима, како каже Апостол Павле: „Надимаш се зато што немаш Духа Божијега у себи“. Надимаш се зато што си пун себе. Онај човек који је пун себе у њему нема места за Бога. Бог није насилник па да каже мораш да ме пустиш у себе. Бог не каже морам да те спасем. Ја хоћу да те спасем али хоћу само ако ти желиш. Ако ми тражимо спасење онако како нас Црква, Јеванђеље и Свети Оци уче, добићемо. То треба да тражимо јаком вером. Онај човек који хоће да приђе Богу треба да верује да Бог постоји и да Бог награђује оне који Њему служе у смирењу.

Упражњавајући ове хришћанске врлине односно плодове хришћанских врлина љубав, радост итд., човек се испуњава Духом Божијим и њега Дух Божији води и руководи. Њему ће Дух Божији казати у сваком тренутку шта треба да чини и да ради. Зато Христос каже не бојте се, иако вас изводе пред цареве и кнезове даће вам се Духом Светим шта треба да одговорите. Ако човек почне да одговара својом мудрошћу само ће навући још већи грех. Дакле, браћо и сестре, отуда ако човек има непрекидно молитвено расположење, а молитва охрабрује човека, молитва уноси радост у човеку, то је најбољи знак да човек живи Духом Светим. Такав човек за све и сва има разумевања. Има разумевања за сва збивања у себи, у свету и око себе и он све то пропраћа молитвом. Велико је дејство силе у молитви. Она, како кажу Свети Оци, диже се и спушта испод земље. Прелази преко океана и гора и стиже тамо где је усмерена али је зато важно како молитву да усмеримо и где да је усмеримо. Па ваљда ономе који нас може спасити, а то је Господ наш Исус Христос. Нема другог имена којим би се човек могао спасити до имена Христовога али зато, као што је још у Старом Завету речено – Не узимајте узалут имена Господа Бога свога – ми тако лако посежемо па се заклињемо чак и Богом. Све треба да нам буде пропраћено молитвом, и благодарност и захвалност наша Богу јер такав човек који све пропраћа молитвом, свим својим бићем осећа и зна да се сви конци свих збивања налазе у рукама свемоћног Бога, а не у рукама човека. Руска пословица каже: Конац крај дело краси. То је оно што ми треба да украсимо крај свог живота, а украсићемо га ако будемо живели у молитви. Зато хришћани захваљујући Господу захваљују му за све. Цар Давид ће рећи: „Све што дише нека хвали Господа“. Јесмо ли ми дали овај ваздух који дишемо? Нисмо, браћо и сестре. Јесмо ово сунце дали?. Нисмо. Све нам је то Бог дао. Дао нам је све услове и све што нас упућује на Њега да схватимо једном за свагда да ништа није без Бога створено и да ништа не постоји без Бога. Зато треба да му захваљујемо што је створио овакав диван свет, да ми, гледајући не само телесним очима већ и духовним, видимо ту лепоту у творевини Божијој. Видећемо лепоту у свету. Да захваљујемо што је Он створио човека боголиким. Само је Бог човека створио боголиким и дао му способност и средства за богоподобно самоусавршавање. Захваљујући му и опет због тога, свагда што нам је Бог дао све за спасење. Што нам је дао Анђеле чуваре. Сваки од нас добија Анђела чувара на крштењу и он је ту. Он је, што га више призивамо и живимо крштењским животом и волимо Бога, све ћемо ближе осећати Анђела чувара. Ако радимо супротно онда ми одбацујемо Анђела чувара, а можемо ли се ми и уопште човек очувати у времену у коме живимо. Не може без благодати Божије, без Духа Божијега, без Анђела. Треба да заблагодаримо Богу што имамо Свету Тројицу за Бога. Ми кад кажемоверујемо у једнога Бога, у ствари кажемо да верујемо у тројичног Бога. Други кажу да верују у једног бога, ми кажемо да верујемо у тројичног Бога, Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. Зато треба да му хришћани захваљују што је овај видљиви свет Бог створио као храм, а храм нам слжи да вршимо богослужење. Зато је свет храм и зато сав свет треба да буде богослужење. Ми хришћани за све то захваљујући Богу кроз хришћански живот тј. живот молитвени, живот у Богу и живот по Богу. Кад год отворимо изјутра очи, кад устанемо са своје постеље, треба да заблагодаримо Богу. У захвалности према Богу човек долази до оне велике хришћанске врлине а то је смирење. Онај човек који не благодари Богу, који не захвали Богу мисли да је то нормално што је он устао. Јесте нормално али то што је нормално зато и треба да захваљујемо Богу. Шта ћемо са онима који нису устали данас? Зато не знамо ни дана ни часа када ће Господ доћи. Зато треба да му се молимо, зато треба да га тражимо. Зато треба, браћо и сестре, да пустимо Бога у себе. Да будемо испуњени Богом, а не собом. Ту је благодат Божија, ту је благослов Божији, ту су дарови Божији, а Бог свакоме даје све по мери вером. Сећате се онога детаља из Јеванђеља када је Господ питао оца дали верује да може да му исцели сина. Када је овај схватио да је Он Бог рекао је: „Верујем Господе, помози мом неверју“. Без обзира колико ми мислимо да имамо вере, треба стално да се молимо да вера ојача у нама и да се њоме окрепимо јер вером ходимо, а не знањем и вером Бога усељујемо у себе. Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић