Након читања Светога Јеванђеља Епископ је окупљене вернике укрепио својом беседом:
“У име Оца и Сина и Светога Духа,
Браћо и сестре, нека је благословено наше данашње сабрање, на овој данашњој Божанственој Литургији у овоме храму у коме су се ваши и наши преци окупљали, ево 160 година, колико година слави овај храм. Ваши преци су се овде окупљали на Божанствену Литургију и тиме пројављивали своју веру, веру у Бога и то што су они веровали је плод и овај храм који су они саградили. Они су се овде сабирали на Божанствену Литургију као што смо се и ми данас сабрали, браћо и сестре, да се нахранимо живим Богом, да се напојимо живом водом Божијом, а тј. Светим Причешћем и да управо и ми кроз то Свето Причешће, осетимо се да смо наследници наших предака који су нам предали веру, који су нам саградили храмове, који су долазили у храмове, Богу се молили и од Бога тражили помоћ и милост. Знали су они и ми надам се да знамо да без те Литургијске хране, човеку, хришћанину нема правога живота. Литургијска је храна Свето Причешће. Управо данашње Јеванђеље нам говори о једној врсти такве хране, када је Господ нахранио толико хиљада људи у пустињи. Овај Јеванђелски одељак који смо сада чули нам говори како ми људи, као словесна бића, Божија бића, нисмо само тело или само душа, него смо и тело и душа. Зато ми да бисмо се одржали и у овоме животу и ономе другом који следи после овога, ми треба да хранимо тело, а и душу. Знамо чиме тело хранимо и тело без те наше овоземаљске хране не може да опстане, а исто тако треба када већ знамо како хранимо тело, као хришћани треба да знао како и да хранимо душу. Душу коју нам је Бог створио и која нам је како Христос каже “Претежнија од целога света”, “Шта човеку вреди дао цео свет задобије, ако душу своју изгуби”. Ништа му не вреди што се он батрга у животу, што се сав упиње, сав се определио да управо сачува то богатсво, а не види да кроз то богатство често губи душу. Богатство није никакво проклетство, браћо и сестре, само по себи. Проклетство је на шта ми богатство употребљавамо. Да ли на добро или на оно друго. Бог човеку даје, наравно уз његов труд да се он изаима, што би рекао наш народ, али му даје да не буде саможив, него да зна да јесте то његов труд, али да без Божијег благослова, шта вреди наш труд. Шта вреди целу годину, бар ви људи са села знате, или цело лето чувати пшеницу или кукуруз и на крају дође невреме и све то однесе. Чему онда чување. Бог нама даје да ми умножавамо дарове своје, али не само за себе, него да их делимо другима. Докле год будемо делили, и док се будемо давали другима, ми ћемо се сачувати од себичности, од саможивости, ми ћемо онда имати љубав према свакоме човеку и спознати и његову невољу и његову муку, али и спознати и његову радост. Заиста треба да водимо рачуна чиме хранимо душу а и тело, о томе нас данас учи ово прочитано Јеванђеље, како је Господ у пустињи, а та Палестинска пустиња је огромна пустиња, безводна, све пусто, а народ пошао за њим и Господ и у тој путињи, са пет малих хлебова како је то био обичај код Јевреја да праве, нахранио пет хиљада људи, осим жена и деце. Неко ће рећи да је то нека варка, и јесте, али варка за човека који нема вере, али за човека који има вере да је Бог свемоћан, да Бог може и од камења направити децу Аврамову, а Богу је све могуће. Нама људима није, али када је човек са Богом и када је Бог у њему, онда и човек постаје свемоћан, јер он постаје сила, јак у вери у Бога, а Господ опет каже: “Све је могуће оном који има вере”. Онај који нема вере, њему ништа није могуће, за њега и оно што је могуће, представља немогуће, јер он не верује да може нешто да уради. Ми када имамо вере, нама вера каже да кренемо, да се покренемо, да урадумо, ознаоји се, да би добио дар и да би добио благослов. Господ наш Исус Христос ове људе у тој пустињи, је прво нахранио душу божанском науком својом, а потом им је нахранио и тело са овим хлебом, што нам опет показује да треба да бринемо и о једном и о другом. Треба да имамо меру, да знамо колико треба да се бринемо за тело, а колико за душу. Телесна храна је животна потреба свакога човека, јер без хране ће сваки орган да умре у нама, али опет понављам, ако ми душу своју заробимо у себи, са било каквим страстима, гордостима, душа нам је заточена, а душа је Боголика, душа је Богочежњива, она тражи Бога, а ми смо је обзидали само у своје тело па јој не дамо ни ваздуха да узме. Као што трава чежне за росом и сунцем које обасјава сву творевину, па и човека, тако исто чезне наша душа за Богом. Зато ће цар Давид рећи: “Жедна је душа моја тебе Господе”. Када је то све потребно за душу и за тело, тако је и са духовном глађу и са духовном жеђу. Наш дух је гладан и жедан Бога. Само човек ако није оптерећен собом, ако није испуњен само собом, он ће да осети тај вапај унутрашњи, да му треба и душу и тело да храни, али када је човек запослен само собом, он неће осетити ону другу страну, ту духовну страну која реба да даје човеку Духа Божијега и да га тај Дух води и руководи.
Овај народ у пистињи је био жедан Бога, зато је и хрлио за Богом, да види Бога, да се сретне са Богом, да чује и слуша Бога, да би од те Божанске Његове енергије и ми у наше биће улили ту Божанску енергију, од које треба да живимо. Ови људи кој су пошли за Христом су оставили све, оставили домове, оставили део породице, куће, имање своје, све оставили и кренули у пустињу за Христом, да Га нађу, да Га виде, да чују и да се Њиме нахране. На ову велику потребу народа, Христос је као и увек одговарао љубављу, па је он и дошао међу људе, да их нахрани духовном храном и да их напоји духовним пићем, тј. да им да себе. Да нам да Јеванђеље. Иако се човек бар труди у животу, да живи Јеванђелским животом све ће му у животу бити разумљивије. У Јеванђељу ће наћи одговоре на сва питања или како Свети Оци кажу: “У Јеванђељу има толико много више одговора него што може цео свет поставити питања”.
Када је Господ видео много народа, Он се сажали на њега. Сажалио се на људе и исцели многе њихове болеснике. Ако мало размислимо о овоме, онда ћемо видети колико су дирљиве ове Христове речи. Треба да подстакну нас да се и ми сажалимо на невољама других. Ако немамо сажаљења, немамо ни Христа у себи. Сажалити значи осећати и све док човек не осећа рану другог човека, као своју рану, неће ни тог човека осетити како треба, јер ће увек говорити “Моја рана више крвари него његова”. Крваре и једна и друга, само треба да имамо осећај. У овој пустињи су били људи, да тако кажем, разних категорија, са разним људским проблемима, људским невољама, патњама, мукама, бедама, видимо да их је било и уморних и остарелих од живота, али видимо да је ту било и увређених људи, разочараних, понижених од силника, овога света, много болесних, много немоћних, разочараних људском мудрошћу, али они сви једну жељу имају, а то је да приђу Христу, да од Њега траже утеху. Једино Бог нас може најбоље утешити. Човек теши човека и тако треба, то је и дужност наша, али никада нас нико не може утешити као што може Бог, јер је Бог сав љубав, зато што Бог подједнако воли и праведнике и грешнике, Његова је љубав толико велика да покрива мноштво грехова. Пред Христом се налазила сва људкса беда, али пред њима се нашао Христос, Бог који хоће да се сви људи спасу, Бог који је постао човек и остао Бог да би управо показао да Он осећа и нашу радост и нашу бол и нашу тугу, али нас Бог не заборавља, “Ако мајка заборави пород свој, ја те нећу заборавити”, каже се у Светом Писму, зато је Бог постао Бог и остао Богочовек, живео са људима на земљи и Он најбоље разуме човека, он ће да разуме и наше падове и наше невоље, и наше муке, јер су и Њега људи стављали на мука, осуђивали и на крају приковали Га на крст, а Он и у таквом тренутку се молио за мучитеље: “Оче опрости им јер не знају шта раде”. Нема бола који може да потисне љубав у човеку, Ми треба да осетимо и глад и жеђ, ту духовну да бисмо могли и ми сами да се покренемо, да пођемо за Христом, ако не осећамо ту глад и жеђ, онда не осећамо да треба Христос да буде у нама и да ми будемо са Њиме. Овим људима није било ништа тешко, па су оставили све своје, и давали све за свашта, али Христа нису давали низашта. То је оно што је често говорио Свети Јустин Ћелијски “Све за Христа дајем, али Христа низашта”, јер човек када остане без Бога то је празан човек, то је као напуштена кућа где нема ни врата ни прозора, него свако пролази и излази и улази, али се нико не зауставља у тој кући. Заиста, човек постаје празан без Бога. Ако будемо чезнули за Богом, ако будемо желели да се приближимо Богу, испужиће Бог руке и прихватиће нас. Опет и себи и Вама кажем да треба да нам буде увек присутна ова Христова реч “сажаљење”. Човек који нема сажаљења, не може да примети, а камоли да има другога човека поред себе. Не може имати ни Христа, чак и онда када је окренуо Богу леђа, и осудио га на смрт, Господ се сажалио на човека. Бог од нас не тражи ништа више него да следимо примере Његове које је он нама оставио. У Јеванђељу је записано, много шта је Христос учинио, али не баш све, јер каже Јеванђеље “Када би све било записано што је Господ учинио, ни у цео свет не би могле да стану написане те књиге”. Ми треба да желимо да се сретнемо са Христом и то треба да буде наш животни пут јер сретање је врло важно у животу. Јер као што ми живимо да се сретнемо са неком особом, а нисмо је видели дуго, тако треба да пожелимо да се сретнемо са Богом, а када се сретнемо са Богом, онда смо испуњени Богом. Народ који је дошао у пустињуи слушао реч Божију, он је заборавио на време, он се предао сав слушању. Заборавио је за време и да је далеко отишао од својих села, није ни обраћао пажњу на глад, није ни осећао глад, јер се управо та глад надоместила слушањем речи Божије, али Бог води рачуна о човеку. Апостоли кажу “Господе отпусти народ” ако се буду још задржавали изнуриће се на путу ће пасти, а Господ им каже подајте им ви, нека једу. Апостоли који немају ништа осим Бога, шта да им дају, само пет хлебова имају и Господ узима те хлебове, узноси хвалу Господу и даје и ученици деле народу. Сви су јели и напунили дванаест котарица вишка. Сами апостоли, који су ломили оне хлебове, нису могли да верују, они ломе, а хлеб се умножава у њиховим рукама. Христос је умножавао те хлебове, али су они били послушни Христу и испунили реч Христову који им је рекао: “Подајте им ви, нека једу.” Пред Христом су се налазили људи који су тешко живели, али је Божија љубав била већа од њихове беде, муке и страдања, јер су се они надали исцељењу, оздрављењу, јер је било и болесних, али их вера носи, даје им снагу, а ми вером усељавамо Бога у себи.
Кажу “У здравом телу, здрав је дух”. Из Хришћанске перспективе то није тако. Човек може боловати од најтежих болести и нажалост, многи и болују, али када му је душа испуњена Богом, он ће и тај најтежи бол лакше да поднесе, јер има веру и наду. Ако му је здрав дух, зато апостол Павле каже: “Ми духом ходимо” и “Не гасите Духа Божијега у себи”, када се Дух Божији угаси у нама, изгубили смо компас, јер нас Дух Свети води и руководи. Тамо где се налази вера, није могуће да се настани неверје. Где је права вера, ту нема сујеверја, врачања или гатања, за чим нажалост и данас наш народ посеже, него је у таквима јака она Јеванђелска вера, за коју Христос каже да може и Горе да премешта. Неко ће казати да је то немогуће, само живи вером и веру посведочи делима и све ће ти бити јасно и све ће ти бити могуће. Христос је са пет хлебова нахранио петхиљада људи, а ето ми на Светој Литургији, од једног малог Агнеца, од оне просфоре, хранимо људе већ две хиљаде година и више. То је доказ силе Божије, благодати Божије, Духа Божијега који силази на ове наше дарове, које ми приносимо у облику хлеба и вина и освећује тај хлеб и то вини постаје постаје истинито тело и истинита крв Господња. Неко ће казати да је то немогуће, само живи вером и веру посведочи делима и све ће ти бити јасно и све ће ти бити могуће. Христос је са пет хлебова нахранио петхиљада људи, а ето ми на Светој Литургији, од једног малог Агнеца, од оне просфоре, хранимо људе већ две хиљаде година и више. То је доказ силе Божије, благодати Божије, Духа Божијега који силази на ове наше дарове, које ми приносимо у облику хлеба и вина и освећује тај хлеб и то вино постаје истинито тело и истинита крв Господња. Зато ми треба да се радујемо што смо се данас овде сабрали у овоме храму, на овој Божанственој Литургији, да и ми од тог Светог Агнега, од Крви и Тела Хистовог окусимо, да се причестимо и да се нахранимо, пре свега душу јер се душа храни Христом. Радујемо се што смо данас овде и радујмо се што данас после 160 година од како постоји овај храм, што можемо и данас кроз Литургију да се сетимо предака наших, да се молимо Богу за њухове душе, данас се и они радују када виде да сте и ви, њихови потомци овде данас на Литургији, али сигурно да и тугују за онима који данас нису овде, а нисмо сво ту, али се они радују, па и ми да се радујемо браћо и сестре, што су нам оставили овај храм предивни, да можемо да се саберемо, да можемо да видимо лице другога када дођемо у Цркву и да се радујемо по оном Светоотачком учењу “Видех лице брата, видех лице Бога”.
Нека је срећан и благословен данашњи дан, нека су срећни и благословени предци ваши који су овај храм подигли. Наши предци су оставили иза себе многе храмове и многа велика дела, али треба да се ми запитамо у времену у коме живимо, шта ми остављамо онима који долазе после нас, шта им дајемо, чиме их хранимо, чиме се тај млади свет данас заузима, има ли смисао живота или је нажалост изгубио смисао живота. Да ли родитељи помажу својој деци да читају тако добре књиге од којих се могу поучити или да читају како то зову шунд литературу. Дакле, браћо и сестре, данашњи дан и овај храм нас опомињу да се сећамо наших милих и драгих, али и да се у том сећању сећамо Бога, своје душе и свога спасења. Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије Епископ је доделио Архијерјеске грамате признања Господину Радославу Јовановићу из Стрмова, Господину Милосаву Милованићу из Венчана, Господину Витомиру Димитријевићу из Миросаљаца, Господину Драгану Николићу из Аранђеловца, Господину Миодрагу Минићу из Лазаревца, Господину Владану Савићу из Чикага, Господину Саши Дамјановићу из Венчана, Архијерејске грамате захвалности Господину Владану Радовановићу из Венчана, Господину Ненаду Чавићи из Стрмова, Господину Дејану Спасојевићу из Венчана, Општини Аранђеловац, Господину Владану Јанковићу из Венчана, Госпођи Мири Бошњаковић из Буковика, Месној Заједници Пркосава, Господину Радиши Милинковићу из Буковика, Господину Зоран Ћирјаковић из Венчана признање Српске Православне Епархије шумадијске, Архијерејску захвалницу Господину Милану Алимпијевићу, Господину Милану Ћирјаковићу и Господину Дејану Гашићу.
По Светој Литургији уследео је културно-уметнички програм, а потом је уприличена Трпеза Љубави за све окупљене вернике.
јереј Немања Искић
http://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/8440-sveta-arhijerejska-liturgija-u-vencanima#sigProId93670d4fe3