Епископу су саслуживали: Високопреподобни архимандрит Доситеј Хиландарац, изабрани Епископ липљански, викар Патријарха српског и Епископ војни, игуман манастира Светог великомученика Георгија – Ћелије колубарске код Лајковца, архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протојереји Ненад Савић, Остоја Пешић, Дејан Динић, протонамесници Слободан Радивојевић и Бранимир Товиловић, јереј Немања Радојичић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић.

Чтецирао је млади богослов Милан Михаиловић. Појао је хор „Опленац“.

Након прочитаног јеванђелског зачала сабрани народ својом богонадахнутом беседом поучио је владика Јован:

„Помаже Бог, браћо и сестре и срећна слава игуманији Евдокији и свом њеном сестринству. Нема ничег радоснијег за једног хришћанина него његов долазак на Свету Литургију, јер сваки наш долазак на Свету Литургију значи да смо већ једним кораком закорачили у Царство Небеско. Тај наш долазак треба да буде радостан. Радостан јер смо дошли да се Богу молимо, јер смо дошли да се сретнемо са Богом. А оно што би требало да буде најважније у животу свакога човека јесте то сретање, браћо и сестре. Да се сретнемо са Богом. Зашто то говорим? Зато што нам се све некако чини да ћемо се срести са Богом тамо негде на неком небу. Срешћу се кад одем одавде. Обмањујеш себе, брате и сестро хришћанине. Ако се не сретнеш са Богом овде у овоме свету у који је и мене и тебе Бог послао, ако овде не доживимо Бога, ако овде не почнемо да задобијамо Царство Небеско, нећемо га тамо задобити никако, јер овим животом овде на земљи ми потврђујемо веру нашу у Бога. Ми говоримо ко смо, говоримо да смо деца Божија, а деца би требало да слушају свога родитеља. То је питање које треба стално да постављамо себи, да ли ми као деца Божија слушамо Бога или слушамо више себе? Ако слушамо Бога и творимо оно што је Бог рекао и оно што је у Светом Јеванђељу записано и ако имамо веру и ако живимо том вером и ако ту веру претварамо у дела онда смо се заиста срели са Богом, браћо и сестре. Тако смо стално са Богом и онда је Бог у нама. Међутим, ако слушамо себе, ако слушамо своју сујету, своју гордост, онда ћемо само почети да се хвалимо, да говоримо да сам ја бољи од другога, како сам паметнији, како ја више бринем за децу од мајке или мајка каже да она више брине од оца. Па то је сулудо. Нема ту ја више, она више него морамо заједнички да се бринемо за своје спасење. Заједнички да долазимо у храм на богослужења, првенствено на Свету Литургију, која, као што знате своди небо на земљу, а то значи - своди рај. Господ, када је сишао на овај свет, донео је рај да би свет поново постао рај онакав каквим га је Бог у почетку и створио. И свет је био рај док је човек слушао Бога и док је живео по заповестима Божијим. Али, кад је престао да слуша Бога и почео да слуша оног нечастивога и почео да слуша себе, да угађа себи, он је уствари овај свет претворио у пакао. Али Бог, Бог љубави, Бог жеље Његове да се спасе цео свет дошао је да поново васпостави рај на земљи. Ми обично замишљамо рај као лепоту, то и јесте лепота. Рај је уствари живот по Богу и живот са Богом. Али немојмо замишљати рај тамо или овамо, прво треба да видимо имамо ли рај у себи, јер у човеку је или рај или пакао, или Бог или онај други, или љубав или мржња, или смирење или гордост. Само завиримо у себе и биће нам јасно којим путем идемо – да ли идемо путем у рај или у пакао. Човеков је избор. Постоје два пута којим ћемо да пођемо то је мој или твој избор. Изабрао сам или пут у рај или у пакао. Неће Бог то да ми омета, неће јер је то моја слобода, и твоја слобода. Али какве користи, браћо и сестре, имамо од те слободе. Какве користи имам да само себе хвалим, а друге да кудим. Какве користи имам да говорим у себи како сам ја добар, поштен, девствен малтене, а други сви то нису. То значи да смо дубоко загазили, браћо и сестре, тамо где нема Бога, јер смо себе поставили уместо Бога, иако то никад нећемо да признамо. Чим се тако понашаш, чим тако говориш, чим тако радиш, ти си Бога заменио собом. А можемо ли ми сами себе да спасемо, браћо и сестре? Не можемо. Можемо ли ми сами да идемо у рај? Не можемо. Треба нам помоћ, треба нам благодат Божија. Треба нам Бог, молитва, смирење, љубав, подвиг, треба нам одрицање. Зато да се вратим на почетак својих речи – како је то дивно сабирати се на Литургији. Сабирати се на сваком богослужењу, али посебно на Литургији, јер Литургија сабира сва богослужења. Литургија обухвата и прошлост и садашњост и све уводи у вечност. Зато се Литургија и служи у спомен Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа – за све оно што је Бог учинио за нас, браћо и сестре. Наша црква данас слави и ова манастирска капела, и ми прослављамо Светог великомученика и архиђакона Стефана, првог исповедника вере у Бога, првог мученика. Прочитајте житије Светог великомученика и архиђакона Стефана, па ћете видети шта је то што је њега чинило радосним и онда када су га други каменовали, убијали. Вера, вера у Бога, вера у сусрет са Богом. Оно чему нас још учи архиђакон Стефан су вера и молитва. Да ли је архиђакон Стефан своје мучитеље клео, како ми знамо да чинимо, или се Богу молио за њих да им Бог опрости? Молио се зато што је имао испред себе и у себи Христа као пример. И сам Христос није, браћо и сестре, проклињао оне који су га прикивали, него се и Он молио за мучитеље своје и говорио: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде“. То је главна реч за нас, за наш живот и за наше спасење –опроштај. Да тражимо опроштај. Неко ће рећи – ја немам зашта да тражим опроштај, он је крив, она је крива, ја нисам крив. Човече, зар толико можеш да одеш у својој гордости да сматраш да су сви неваљали, а само ти и ја добри, да су сви непоштени, само ти и ја поштени? У ствари, таква особа говори несвесно о себи. Мисли да говори оно што јесте, а уствари говори да је добар, поштен, честит, управо зато што није то. Хоће да се оправдава. Као неко ко је направио зло, грех и уместо да каже - јесам, крив сам огрешио сам се, јер људи смо, па падамо и грешимо. Али имамо ту радост што нам је Бог дао – покајање, што нам је бог дао Цркву да се у њој и кроз њу спасавамо, јер спасење је управо кроз заједницу, а никако сам. Све нам то, браћо и сестре, животом своји говори Свети архиђакон Стефан. Ми смо јуче прославили празник Изношења часног крста на Сион. Црква све што ради, она то чини ради нашега спасења. Јуче смо се поклонили часноме Крсту како бисмо од часнога Крста задобили моћ и силу крста. А крст је сила, крст је спасење, крст је украс. Крст је, браћо и сестре, знак коме ми припадамо, и коме се опредељујемо. Црква је јуче изнела крст да му се поклонимо, да га целивамо, као ране Христове, и да затражимо помоћ и благослов Божији за почетак овог Госпојинског поста у коме смо се већ нашли. Ако не тражимо од Бога помоћ да пост проведемо како треба, то наше неједење мрсне хране, ништа неће значити, ништа. Пост без молитве и уздржања никакав пост није. Пост нас подстиче да улазимо у себе и да гледамо себе изнутра, браћо и сестре. Пост нас подстиче да се уздржимо од злобе, од пакости, од мржње, од оговарања, од осуђивања. Да бисмо имали благослов од поста, ми треба да се, како кажу Свети Оци, саживимо са постом. А како се саживљавамо са постом? Саживљава се одрицањем. Шта је пост него одрицање, уздржање. Ако нисмо спремни на одрицање, онда значи да смо себе затворили у себе и не дамо Богу да уђе у нас. Хоћу Бога, али хоћу Бога по мојој мери, а не Бога онакавог какав Он јесте – Бог створитељ, спаситељ и избавитељ. Оба ова празника, Изношење часног Крста и празник Светога архиђакона Стефана су за нашу поуку и за наше спасење. Празник Изношења часног Крста јесте да се ми ограђујемо силом часнога Крста. Наш народ је говорио: без крста ни преко прага. Ничега се демонске силе не боје него крста и зато призивамо силу крста, али треба да носимо свој животни крст, да носимо оно што нас снађе , али да то носимо у смирењу, а не у роптању, јер онда ми осуђујемо Бога који нам је дао крст да би се преко крста спасавали. Треба да се одрекнемо злобног, грешног, пакосног себе, човека у себи пуног мржње, осуђивања. Како судиш, тако ће ти се и судити, каквом мером мериш, таквом ће ти се мером мерити, шта дајеш, то ћеш да добијеш. Што сејемо, то и жањемо, како нас учи Свето Писмо. Кад прослављамо Светога архиђакона Стефана даје нам се пример како треба да верујемо, како веру треба да бранимо, а вера се брани не халабукама него смирењем, молитвом, постом, хришћанским животом. Зато је вера најзначајнија врлина у нама. Док имамо вере и док живимо по тој вери, ми имамо наду на спасење. Изгубимо ли веру, губимо наду на спасење, јер вером ходимо, како каже апостол Павле, а не некаквим знањем. Браћо и сестре, Свети архиђакон Стефан нас учи како веру треба чувати. Веру треба чувати да би вера нас сачувала. Ако треба за Бога и веру, живот дати. Дати живот овај привремени да бисмо добили вечни, непролазни, да бисмо добили Царство Небеско о коме нам и данашње Јеванђеље говори. У Царство Небеско се улази првенствено вером и покајањем. Кад имамо покајања, ма какви да смо, ми имамо наду на Царство Небеско. Немамо ли покајања, немамо ни Царство Небеско. То је тако зато што је покајање најкраћи и најсигурнији пут из царства таме у царство светлости, у Царство Божије. Ђаво царује у човеку кроз грех, кроз његову сујету, гордост. Бог у човеку царује врлином. Зато се ми молимо Богу да нас ојача у врлинама, да кроз врлине живота, животом покажемо, а не речима, да живимо врлинским животом. Где је грех и злоба, ту је ђаволско царство. Где је врлина, ту је већ Царство Небеско. Зато Господ каже: Царство је небеско унутра у вама. Човек себе претвара или у рај или у пакао. Само кад осетимо ону другу страну, тамну, ми опет, уместо да загледамо се у себе, ми окривљујемо другог, ми осуђујемо другог. Није нам нико крив, колико сами себе можемо да окривимо. Свети Јован Крститељ је говорио: „Родите родове достојне покајања“, а то је Јеванђелски захтев свима покајницима. Зато код човека све зависи од његовог односа према Богу и према ближњима. О томе нам говори данашња Јеванђелска прича о домаћину и виноградарима. Домаћин је онај човек који има, али овде се не мисли на онога који има богатства него је онај домаћин који има Бога у себи, домаћин је добар човек, честит човек, поштен, а добар човек, поштен човек неће никад да истиче себе, јер он је хришћанин. Он ће увек истицати друге испред себе, а то је оно хришћанско да другога сматрамо бољим од себе. Заиста, браћо и сестре, нама су потребне те врлине хришћанске, како бисмо ушли у пост и како би добили радост од поста, да се зарадујемо како смо уздржавајући се од поједине хране, уздржали се и од злобе. А чим осетимо ту радост, ми смо већ почели да се кајемо. Ком и каквом човеку не треба покајање? Свакоме је потребно. Отуда и поимање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са Светом Евхаристијом, јер је сваки пост саствани део литургијског живота, а литургијски живот јесте причешће, живљење са Христом, сједињење са Христом. А пост и литургијски живот чине нас радосним што примамо Господа у себе и што се причешћујемо ради вечнога живота и ради отпуштања грехова. А ми имамо толико грехова. Безумље је кад људи кажу: „Довољно ми је да се причестим једном годишње, или два, три или четири пута.“ Куд ћеш већи лек, првенствено за душу, а онда и за тело, него Христа, него причешће. Сваки подвиг хришћана у посту и молитви, своју пуноћу добија у активности, учествовањем у Светој Литургији, будући да пост сам по себи никада није био некакав индивидуалан чин, као што и Литургија није индивидуалан чин, она се не служи само за једнога, она се служи за цео хришћански род. Литургија се не служи само ради свештеника, Литургија без причешћа не би требало ни да се служи. Доћи на Литургију значи учествовати у Литургији, а учествујемо кроз причешће. Ако се не причешћујемо, то значи да само присуствујемо Литургији. Једно је посматрати, а друго је учествовати. Нека би нам Господ помогао, нека би Господ благословио почетак овога поста, нека би молитве Светога архиђакона Стефана, помогле да се научимо у вери.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После Светог Причешћа и заамвоне молитве, уследило је сечење славског колача. Литургијско сабрање настављено је у манастирској трпезарији славским ручком који су са великом љубављу припремиле игуманија ове свете обитељи мати Евдокија и све њено сестринство.

Ђакон Стеван Илић