Лепоти богослужења допринело је својим појањем певачко друштво “Србски православни појци” из Београда.

Након прочитаног Јеванђелског зачала сабраном народу у својој архипастирској беседи обратио се владика Јован рекавши:

“Помаже Бог, браћо и сестре. Срећан празник и срећно наше сабрање у овој светињи Благовештенској, где смо дошли да послушамо шта Господ говори, а Он говори кроз Јеванђеље, Он говори да слушамо Бога. Немамо потребу да се заносимо и слушамо тамо некога који је нешто сањао, па таман он био и светац. Не можемо се за тим поводити и то примењивати што неко доживи на свој начин. Питање је је л' тај човек у Цркви и какво је његово стање у Цркви. Зато Господ каже у данашњем Јеванђељу да Њега слушамо, а ко Њега слуша, он слуша и Цркву. Ко не слуша Бога, не слуша ни Цркву и не слуша ни оне који су у Цркви. Он живи на свој начин, он живи онако како је научио. Ни мало жеље нема да научи мало више, да се мало освети, да се мало просвети, а ми смо хришћани ученици који смо позвани на стално учење да бисмо могли положити испит, исто као што ђак учи да би на крају положио испит. Тај испит животни је највећи испит и он се почиње овде полагати. Овде на овој земљи. Полажемо испит животни ако смо са Богом и у Богу. Ако је Бог у нама и ако смо ми у Богу и када човек, браћо и сестре, осети присуство Бога кроз светлост Божију, кроз благодат Божију, е тада ће човек узвикнути као апостол Петар на Таворској Гори: “ Господе, добро нам је овде бити”. Заиста, човеку је једино добро кад је у Богу и кад је са Богом. А са Богом је онај који слуша. Ви ћете и данас чути људе који кажу ја не могу да послушам, ја сам научио тако да живим и ту је тачка. Ту се завршава. Па, човече, нама је Бог дао разум, да проучавамо, да испитујемо онако управо како нам је рекао апостол Павле: “Испитујте писма”. Не верујте свакоме писму, не верујте свакоме говору, верујте у Бога, верујте у Цркву и слушајте Цркву. То је начело нашега живота као хришћанина. Данашњи празник то нам све објашњава, браћо и сестре. Данашњи велики Господњи празник познат је као празник Преображења Господњега и у догађају Преображења Христос показује праву људску природу, ону за коју је намењен човек. Ону природу за коју је намењено свако људско биће. Зато је Он и дошао на земљу да се преобрази. Да се преобрази не ради себе него ради нас људи да буде управо како је то говорио Свети отац Јустин Ћелијски: “Да буде живи подсетник”. Да, да буде подсетник и ученицима и људима на шта су људи призвани у Цркви Божијој да постанемо једно са њим. То је наше призвање. Сваки је човек призван и позван. Питање је како ја оправдавам своје призвање и позвање да ли своје призвање оправдавам животом у заједници са Богом и људима или са самим собом? Господ се Преобразио да би ми постали једно са њим и то искуство непосредне заједнице са Христом у светлости управо ове Таворске Горе да буде садржај и нашег живота кроз вечност. Господ нам је рекао овим празником, драги моји, да стално себе преображавамо, да се мењамо, али на добро. Како ћеш да се преображаваш ако нећеш да се учиш? Ако нећеш да се мењаш? Него, ја се не мењам. Е, тај који тако каже, ја се не мењам, јер сам тако наследио. Човече, да ли си баш тако то право наследио? Да ли си на прави начин наследио? Да ли то и што си наследио, а ми јесмо наследили благодати Духа Светога, да ли живимо у благодати Духа Светога? Зато, браћо и сестре, та заједница са Богом и са људима је основа за наше спасење и улазак у Царство Небеско. Врхунац тог искуства заједнице са Богом и људима овде на земљи јесте Света Литургија. Света Литургија и Свето Причешће у којем се ми под видљивим хлебом и вином, али истинитим Телом и Крвљу Христовом причешћујемо у којем смо под видљивим хлебом управо се сјединили са Христом. Зато нам је Свето Причешће неопходно. То није да треба да се причестим пет – шест пута или три – четири пута у години. Па, то је храна наша духовна. Па је л' довољно човеку да се нахрани три - четири пута годишње? Џаба нам је молитва, џаба нам је подвиг, џаба нам је пост, ако нема причешћа. Литургија се и служи управо ради причешћа, а ми који смо крштени ми смо позвани да се причешћујемо. Неко ће рећи, ја нисам спреман. Е то ђаво хоће да ти каже. Ниси ти данас спреман, одложи за други пут, па кад дођеш други пут опет ће ти рећи да ниси спреман и тако оде у недоглед. Тако си остао гладан и жедан Бога живога. Тада уместо Бога живога ти си себе унео у себе и уместо да Богом говориш, да Богом живиш ти живиш собом. Свети оци често говоре, где нема причешћа, не треба да буде ни Литургије. Ми се причешћујемо ради опроштаја наших грехова и ради живота вечнога. Ми тражимо, ми хоћемо, ми желимо вечни живот, али видиш не узимаш редовно причешће. Немој да се изговараш да си недостојан, ако си већ свестан да си недостојан ти учини себе достојним, потруди се, поправи се, исправи се, послушај, па ћеш онда осетити благодатно дејство Светога Причешћа. Онда ће те нешто носити као на ветру, браћо и сестре. У противном причестићемо се и опет наставити по оном нашем старом начину живота. Ми не смемо да будемо у старом животу. Ми не смемо да будемо у старом Адаму. Ми треба да будемо у Новом Адаму у Христу. Зато је Христос једини могао рећи: “Гле, све ново стварам”. Браћо и сестре, кад год долазимо на службу, кад год се искрено молимо, кад имамо смирења, кад имамо вере, кад имамо љубави, кад се причешћујемо ми ново чинимо од себе. Ми ново уносимо у себе. Тог Новог Адама који је узео грехе наше и приковао их на крст. Па, ко је достојан причешћа у потпуности? - Нико! Нико, браћо и сестре! Нисам ја као владика достојан, али ја слушам Цркву. Ја се молим да ме Бог удостоји, да ми Бог помогне и да ме научи да се молим онако како су апостоли молили Христа, Господе научи нас да се молимо. Да се молимо разумно, а не да се молим по неком нашем нахођењу или како наш народ каже како ми падне на памет. Нема тога у Цркви. У њој је све записано, све дато, па шта мудрујемо. Хоћемо ли себе правити мудријим од Цркве? Хоћемо ли себе да правимо мудријим од Светих Отаца који су управо ово говорили и о овоме писали. Овај празник није само указивање на смисао нашега живота, него и непрестани извор духовне благодатне силе. Силе Духа Светога без које не можемо проћи кроз двери вечнога живота. Браћо и сестре, смисао и циљ нашег живота открива се управо у данашњем празнику, као и у сваком догађају који је везан за Христов живот. И у сваком том празнику треба да видимо себе. Баш овај празник Преображења нас позива да погледамо себе. Али, ако се не преображавамо, не мењамо, нећемо видети себе другачије него само онако какви јесмо. То је оно што је наш мудри, паметни сељак говорио: “Њему не вреди ни да му дође Свети Сава и каже да му жели дометнути памети. Он би казао: “Не треба ми, ја сам довољно паметан, ја сам довољно научен”. Лепо је то све, али јеси ли то проверио Црквом? Је ли ти живот у сагласности са Црквом или је твој живот у својој самовољи, у својој себичности, иако ми никада не желимо да признамо да смо себични? А хоће ли нас самовоља увести у Царство Небеско? Никако, таман да клечимо цео земаљски живот на коленима. Ако смо у својој самовољи, у свом егу, у својој гордости, нећемо наследити Царство Небеско. Христос је наш смисао. Он треба да буде смисао нашег живота. Христос је почетак и крај нашег живота. Без Христа је човек, како то кажу Свети Оци, пролазни црв и храна црвима. Кад човек не слуша, себе је испунио тим црвом који га просто гони да не послуша. А Господ је рекао: “Ово је син мој љубазни, Њега слушајте!”

Преображење Господње јесте потврда, браћо и сестре, Божије бриге према нама. Међутим, истовремено је и позив свакоме од нас да постанемо ученик тог преображаја, те преображењске светлости коју ми данас славимо са овим празником. То свако од нас постиже тако што се и сам успиње на гору као и ова тројица апостола - Петар, Јован и Јаков. Господ је показао своју славу не због себе, него због апостола, јер је својим ученицима говорио да ће страдати, да ће га људи разапети, да ће умрети, да ће васкрснути. Они су као људи размишљали да је то крај, да убијају Бога и да Га више нема. Али Господ их води да покаже славу своју, да би ми кроз ту светлост Таворску управо доживели и свој преображај, да би тако и своју људску таму и себе претворили у светлост. И, ако нас не обасјава Христова светлост, ако не живимо у Христовој светлости, живимо у својој тами затворени у себе. Знате, ако се једна кућа, породица затвори, она ће да ишчезне. Ко ће сносити грех због тога? Онај ко је први у тој кући. Ми не смемо да се затварамо, ми треба да се отварамо, али према Богу, да отворимо срце своје да у њега уђе Бог. Ми треба, браћо и сестре, да се успињемо, не само духовно на ту гору свету, него да се успињемо и телесно тако што се трудимо да јеванђеље Христово постане наш живот. Преображење Господње позива све нас и на један непрестани преображај, а наш преображај подразумева непрестану измену система вредности нашега живота. Она подразумева заповест Божију: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом и мишљу и љуби ближњега свога као самога себе. То значи да ближњега волимо, а не по модерном геслу: Све за мене, а ништа за тебе. Ако се преображавамо, ако се мењамо на боље, онда нам вечност овде и сада постаје доступна. Када се причешћујемо и када смо на Литургији, ми смо већ закорачили у Царство Небеско. Постајемо свесни те вечности и почињемо њоме да живимо. Христа смо примили у себе. Он је наша сила, Он је наша моћ, снага, благодат Духа Светога. Знамо да не постоји ништа што нас од Христа може одвојити. Могу нам људи претити и одвајати нас од Христа, али ако се ми у срцу не одвојимо од Христа, не може нас нико одвојити. Зато је овај данашњи празник велики празник који нас стално опмиње да се преображавамо, мењамо, размишљамо о спасењу, али да размишљамо онако како нас Црква учи, а не како смо ми навикли, научили. Ми смо се данас сабрали на овој благовештењској гори исто онако као што су се апостоли сабрали на гори Тавору да прославимо празник радости (апостоли су били радосни кад су осетили светлост Божију), празник сусретања, празник милости и светлости Божије. И ми смо се данас сабрали у име светлости Божије, сабрали смо се у име Христово и Његовог славног преображења и да осетимо славу, величину и пуноћу овог празника и да се просветимо наше мисли, речи, поступке, срце, ум. Зато увек, а посебно данас, треба да се молимо да нас Господ помилује по својој великој милости. Ми се спасавамо милошћу Божијом. Молимо се Богу да нас Бог обасја да у нама запали ту светлост. А она је запаљена у нама нашим рођењем, првенствено нашим крштењем. И ми стално припаљујемо по једну свећу кад год смо на Литургији, али кад слушамо и испуњавамо Литургију, кад се причешћујемо, кад се усавршавамо у пуноћи раста Христовог – тада у себи палимо свеће и постајемо светиљке, постајемо пламен, али пламен Божији. Ако постанемо пламен Божији својим животом, може ли нека невоља да уђе у тај пламен? Не може, сагореће. Али, ако смо тама, онда ће на нас све да се лепи и ми ћемо остати стално у тами. Дакле, да се просветимо и осветимо празником данашњег Преображења, јер то је празник који нама људима даје наду да ћемо и ми попут апостола видети лице Господње, али нам зато треба припрема, преображај. Човек никако да промени себе, али зато хоће да промени другога. Зато Свети Оци кажу: “Лакше је брдо снизити него себе, лакше је покорити цео народ него своју вољу”. Ми сви чекамо други да се поправи, а ми кад се други буду поправили. Никада се нећемо поправити ако тако чекамо, него од нас треба да почне. Зато данашњи празник треба да нас пробуди да у својим молитвама иштемо оно што је искао пророк илија, који се показао на гори Тавору приликом Преображења, а он је само говорио: “Господе, спаси ме!”. Молимо се као Јаков, онако како он каже у својој посланици: “Болује ли ко од вас, нека тражи презвитере, нека тражи молитве Цркве и молитва праведника исцелиће га. “ Молимо као апостол Јован, који је назван апостолом љубави јер је љубио Господа свимсрцем, али је исто тако љубио човека и зато је могао да каже: “Немој, хришћанине, да се завараваш да кажеш да волиш Бога кога не видиш, а нећеш да волиш онога који је поред тебе”. Бог нам је дао управо тога таквога поред нас да се ми поучимо и да се ми исправљамо и да прихватимо, ако не можемо да га променимо, онаквог какав јесте. Често наводим један диван пример блажене успомене патријарха Павла који је нама, братству студеничком, у Студеници говорио: “Наше није никога да убеђујемо у било шта, ни да га убеђујемо ни да верује, ни да не верује. Наше је да живимо у Истини и да покажемо тај истински живот, како би се тај други на основу те истине управо уверио”. Треба да се молимо, али и да се кајемо као Петар. Он се одрекао Христа у својој слабости, али није остао у тој слабости, него се покајао, тражио да га Господ прими. И Господ га је примио. Стално говоримо Господу: Господе, добро нам је овде бити; да осетимо присуство Бога, а Бог је свуда присутан, Он је свезнајући, Он је свевидећи, Он зна боље наше мисли, него што ми мислимо да знамо. Тражимо Господа да се обрадујемо, као што су се и апостоли обрадовали и удостојимо виђења те таворске светлости, да тежимо тој светлости, а она зна кад ће нам се открити, кад господ види наш живот, наш труд и молитву, а на првом месту кад Господ види наше смирење. Нека би нам Господ помогао да се у нама Он стално преображава, а Он ће се преображавати у нама ако се ми будемо преображавали. Да се Господу молимо да и наше лице засија као светлост, а оно ће засијати ако живимо Црквом. Ви чујете на сваком крају Литургије: видесмо светлост неприступну, примисмо Духа Светога. Шта си примио ако ниси примио причешће? Шта си примио? Дошао си да нешто добијеш, а ништа ниси добио. Даје ти се, а ти ниси узео. Господ Христос је поставио своју трпезу и на њу ставио Себе и она је ту стално постављена и неће се дићи до краја света и века. Поставио Себе Господ на трпезу да ми не останемо гладни, али ми треба да осетимо глад и жеђ за Богом да би онда као гладан човек када му се да парче хлеба он је сав срећан, он је сав радостан. Као и жедан човек када му се да чаша воде, он би утолио своју жеђ. Утолимо и ми и глад и жеђ Христом. Утолимо то својим преображењем и својом изменом. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Светој Чаши приступио је верни народ са страхом и вером. Након заамвоне молитве Преосвећени владика Јован осветио је грожђе и помолио се Богу да умножи сва она добра која су корисна за човеково спасење. Након Свете Литургије празничном трпезом коју су спремиле игуманија мати Салафаила и монахиње ове Свете обитељи настављено је Литургијско сабрање.

Ђакон Стеван Илић