По прочитаном Јеванђелском зачалу Епископ се обратио окупљеним верницима и рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре у малопре прочитаном апостолу који овде чусмо, Свети апостол Павле нам каже да смо ми “Христов миомир Богу”. Заиста, човек својим животом или мирише за живот вечни или заудара на смрт. То све зависи од нашег живота и од тога да ли се трудимо да живимо јеванђелски и да у смирењу стичемо врлину. Ни једну врлину човек не може да стекне ако нема смирености. Насупрот смирења стоји гордост, а гордост повлачи и охолост. Гордост неће ни у чему да се усавршава јер човек пун себе сматра да је савршен иако када га питамо то неће казати из неког лицемерја или фарисејства. Али, ако му укажеш да треба да се усавршава одмах се брецне, јер што да се усавршава када му је довољно то у чему се усавршио. Али слушајући ову данашњу поуку апостола Павла можемо поставити питање како и чиме је човек Христов миомир?

Одговор на то питање је сам Господ Исус Христос. Он је мир наш, Он је љубав наша, живот, смирење. Дакле ми смо миомир Господом Христом јер је он својом безгрешношћу, свесавршеношћу сам миомир. Миришемо миром, а миро даје такав мирис да обузима цело биће човеково. Он ако живи Христом, миришемо, и ако живимо црквом миришемо на Христа. У супротном, заударамо. Човек никако да види себе и то да уместо мириса он заудара. Човек поготову заудара грешношћу, гордошћу, сујетом и тако даље. Дакле ми смо миомир ако Христа имамо и ако Христа носимо у бићи и држимо га у души и срцу и то управо јеванђелском вером и љубављу, правдом, истином, молитвом, постом. Све то мирише на Христа и када се упражњава у животу али онако како нас црква учи, а не онако како ја мислим да треба све ово да радим. Дакле, присуство Христово у души се највише пројављује кроз Свете тајне и врлине. То онда испуњује душу божанским миомиром и такав миомир изгони сваки задах који долази од греха, себичности, гордости. С тога, када човек има Христочежњиве мисли он тада мирише на Бога. Ако их нема, онда мирише на онога другога који је против Бога. С тога се христочежњиви хришћани са усхићењем моле.

Ако читамо акатист Господу Исусу Христу приметићемо како се и у том акатисту каже, “Исусе цвете миомирисни омириши ме”. Са друге стране у акатисту Богородице можемо чути речи, “Радуј се Ти која си родила миомир, радуј се слаткомирисни крине који миомиром успуњујеш верне, радуј се Свето обиталиште миомира”. Богородица је обиталиште миомира јер је преко Ње Христос дошао. Дошао је да нам каже да и у овом свету можемо да замиришемо миром Христовим, али миомир подразумева и мир Христов. Зато ако човек има мира Божјега у себи, он ће мир да шири око себе. Имати мир много значи. Ко има мир, тај има стални молитвени контакт са Богом. Он стално прима мир Божји у себи и миром Божјим изграђује свој унутрашњи мир. Кад немамо мира или мислимо да имамо, тај мир није спасоносан. Тај мир уме често да буде варљив. Мир Божји је непрестан и зато треба да стварамо мир у себи да бисмо преко свог мира унутрашњег помогли и другима да живе у миру. А, човек или живи у миру или у немиру. За све ово треба вера да би могао да разлучи у ком стању ја живим. Ако Христа имамо у себи и носимо га у себи, већ смо сада у рају. Ако Христа имамо стално, а не повремено, када нам треба нешто.

Браћо и сестре, Бога стално треба носити у срцу своме, зато је наш прост али мудри народ знао да каже “без Бога ни преко прага”. Без Бога не можемо ништа добро да учинимо нити можемо да напредујемо у нечему. Значи, онај који има мира Божјег у себи он осети душу другога човека која такође мирише. Онај који живи тим мирисом, осећа на шта мирише душа другога човека. Да ли мирише миром Христовим или другим миром. Они који повицима граде своје спасење добијају од тог миомира нове снаге које човека усхићују, подижу, извлаче из пада у који човек улази. Зато да се молимо Богу небили смо и ми кроз своју веру, подвиг, молитву, пост, замирисали миром Христовим. Ако овде миришемо миром Христовим, скоро смо закорачили у Царство Христово где све мирише на Бога. Зато се молимо Богу да постигнемо такав мирис да миришемо на Бога, а човек или мирише или заудара како каже Свети отац Јустин Ћелијски. Нека нам Господ помогоне да схватимо да и овај живот у овом свету и све у њему претворимо у мирис Христов “.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Владимир Марјановић, чтец