Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обратио се верном народу надахнутом беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре, одељак из данашњег прочитаног апостола којег смо чули говори нам како апостол Павле даје много савета и између осталог каже да ми без Бога нисмо ништа. Кад смо без Бога, онда смо ми људи слаби, а кад смо са Богом онда смо јаки, моћни и силни јер управо од Бога добијамо благодат, силу и помоћ да чинимо добро и да добро живимо као хришћани.

Још нам Свети апостол Павле у данашњем апостолу каже да не смемо да се уздамо у себе. Да је у ствари обмана (превара) наше уздање у себе, него да треба се уздамо у Бога. Онај човек који се узда у Бога, и живи у Богу (по Богу) он у ствари у себи примењује јеванђеље. Он почиње да живи јеванђељем. Апостол Павле каже – “Браћо, такво поуздање имамо у Бога кроз Христа, не да смо способни сами од себе, него је наша способност од Бога, који нас учини способним да будемо служитељи Новога Завета, не слова, него Духа. . . слово убија, а Дух оживљује”. У овој реченици апостола Павла и јесте суштина хришћанства. Бог је тај који оспособљава људе на хришћанство, на хришћанска дела – Без Мене не можете чинити ништа, каже Господ у своме јеванђељу. Хришћанство је победа над грехом, над смрћу, над ђаволом, како је то међу Светим оцима говорио и Свети Јустин ћелијски. То је победа над свима њима и ослобођење од тог троструког ропства и добијање вечнога живота, односно добијање раја. Ако победимо грех, ми смо онда победили смрт. Кад победимо грех и смрт ми смо онда победили и ђавола. Смрт је Господ победио и зато ако смо ми у Господу ми побеђујемо смрт. Ми онда знамо да смрт није “последња станица”, него прелазак и да ми тек тада почињемо да живимо новим животом. А тај наш нови живот је наш Господ Исус Христос. Зато је Господ рекао – Гле, све ново стварам. Човека чини новим и најмање откривање Бога у себи, тј. кад је човек у Господу човек се чини новим. Он је учињен себе новим. Дакле, када се човек ослободи од ове три авети, тај човек почиње да освећује себе. Тада човек почиње да обожује Бога у себи и почиње да се охристовљава. Човек је онолико Христов колико Христа осећа у себи, другим речима, човек је онолико Христов колико човек види Бога у себи. А осећа га и види га онолико колика је његова вера, нада и љубав. Те три врлине шире хоризонте нашег ума (разума), шире наше биће, да би у то биће сместили Бога. Бог нам даје живот и то човек не може да нам даје. Кад то знамо онда за тај дар треба да му благодаримо и онда тај дар треба да чувамо, да га гајимо, да га негујемо и да размишљамо како да узвратимо Богу на тај дар (што нам је дао живот). А како да му благодаримо? Вером, смирењем, јеванђелским животом, трудом и подвигом. Дакле, Бог нам даје живот и човек нам га никако не може дати. Ту човек не може дати ништа. Ни као јединка а не може ни као род људски. Све је то поуздање у Бога, кроз Господа нашега Исуса Христа. Отуда и наша способност да савладамо грех, да савладамо зло, да савладамо смрт и да задобијемо живот вечни од Бога кроз Исуса Христа. Само кроз Њега ми задобијамо вечни живот, јер је једино име којим се ми спасавамо име Христово. Нема другог спасоносног имена које нас може спасити. И то на начин тако што нам Он даје све Божанске и благодатне силе помоћу којих ми можемо да остваримо Царство небеско. На пример, ако узмемо нашу молитву. Поготово ако је наша молитва јеванђелска молитва и кад је Бог окрепи и ојача благодаћу онда та молитва постаје огањ (како кажу Свети оци) која спаљује све страсти и грехе. А кад молитви још придодамо и пост и ако се молимо како треба (како нас учи црква и Свети оци) ми смо тада победници. Овај наш Госпојински пост треба да буде поткрепљен молитвом Пресветој Богородици у чију је част и установљен овај пост. Да јој се молимо, да се Она моли за наш јер је она наша заштитница, заступница и посредница пред Богом. Претходно говорећи о молитви и о посту шта тек још да кажемо за љубав која је свеза савршенства и која све врлине обједињује и чини их чудеснима. Човек кроз молитву, кроз пост, кроз љубав постаје чудесан човек у смислу да може и чуда да ствара. Све нам ово говори да ми помоћу Бога можемо да чинимо добро, а без Бога ни једно добро не можемо учинити. И ако чинимо неко добро без Бога ми га не чинимо ради Бога, него га чинимо ради себе (да нас други хвале и величају. . . ), а онда ништа не добијамо. И оно што имамо ми тиме губимо кад тако и помислимо, а камоли када урадимо. Бог нас оспособљава да будемо слуге Новога Завета. Слуге свему ономе што је Новозаветно а то значи да будемо слуге Божије. Бог нас као слуге воли јер док год осећамо себе као слуге сачуваћемо се од гордости (сујете). Ми без Христа не можемо бити Христови. Ми тек са Христом постајемо Христови и тако постајемо једно и са другима. Дакле, немојмо испуњавати себе собом, него испуњавајмо себе Богом. Јер ако се Богом испунимо, ми смо тек тада испуњени и задовољни. Онда је Бог у целом нашем бићу и онда наше биће слуша Бога, само говори у Богу и чини оно што Бог заповеда. Дакле, човек није довољан самом себи и он ништа сам од себе не може добро да учини. И баш та осиона и неразумна самодовољност човекова упропастила је човека и она га је управо огреховила, она га је навела на гордост. У томе и јесте суштина греха и личног и опште човечанског. Грех стално говори и тврди: – Јоване, довољан си ти самоме себи, не треба ти нико други. А ко то може казати? Само неразуман човек. Отуда суштина свих заблуда и трагедија је управо у овоме да смо довољни сами себи и да нам не треба човек и да нам не треба Бог. А истина је на сасвим другој страни. Сам човек ће брзо да залута, а кад имаш другога око себе можеш да га питаш да не би залутао. Онај који не пита, он нема ни потребу за одговором, јер се он узда само у себе мислећи да му не треба савет и никаква помоћ. Човек је по природи слаб. Људска природа је слаба. Зато је Бог дошао да ту људску природу оспособи, да је освети, да је подигне, да је уздигне до престола на небесима (како то каже апостол Павле). То је наш благослов што нам је дошао Бог да нас спасе и да нас ослободи од нас самих. Најстрашније ропство јесте када човек робује самоме себи. Он је у таком ропству да је изгубио наду да може бити ослобођен. Без благодати и помоћи Божије човек није способан да ништа Христово правилно схвати и не може ни да оцени. Зато људи оцењују и Христа и оцењују и Јеванђеље. Зато људи оцењују себе. . . и то углавном прецењујући себе. За неблагодатне људе Христово Јеванђеље управо остаје то празно слово, односно остаје мртво слово. Јеванђеље постаје мртва књига. А оно није књига. Оно је живот. Јер је у Јеванђељу Господ себе описао. У њему је биографија Бога. Али је у Јавенђељу и моја и твоја биографија. Само ако умемо да читамо онда ћемо видети каква нам је биографија, односно видећемо какви смо. Зато само када се Дух Божији косне духа људскога он се истински зарадује управо овом Јеванђелском радошћу. И он осети да је слово јеванђеља Слово Живота. Онда човек осећа да су слова и речи Христове и Дух и Живот који изгони из човека свако зло. Уствари наш људски дух је мртав док се њега недотакне Дух Свети. То мисли апостол Павле када каже – Духа Божијега не гасите у себи. Нека нам Господ помогне да се не уздамо у себе него да се уздамо у Бога. Да схватимо на нисмо сами себи довољни и не смемо бити лицемерни. Лицемерство је супротно хришћанству а хришћанство је управо смирење. Бог Вас Благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају је владика поделио иконице као видљиви знак благослова окупљеним верницима који су се данас сабрали у Бресничкој светињи.