Литургијско сабрање су својим слаткопојем улепшали чланови певачког друштва „Србски православни појци“.

После прочитаног Јеванђеља Владика се обратио верном народу надахнутом беседом, рекавши: „Јуче смо прославили велики празник, празник, Успенија или Уснућа или боље речено празник преласка мајке Божије из овог привременог света у онај вечни и не пролазни свет. Велика је улога Мајке Божије у домостроју (плану) спасења рода људског. Све што је Господ Исус Христос учинио, то је чинио преко Пресвете Богородице. С правом је названа Царев престо. Стоји Цар, а она је тога Цара родила. У утроби својој је нослила носиоца свега. Она која је изабрана од свих најчистија, најсветија она је примилау своју утрубу несместивог Бога. Приј+мила Га и зачела Духом Светим. Пресвета Богородица је мост који преводи са земље на небо. Она је мост преко кога Господ је сишао у овај свет и преко кога је донео све оно што је потребно људском роду за спасење. Донео је небеске дарове: веру, наду, љубав, дуготрпљење. Све оно што је добро сишло је са неба, а оно што није добро иде из земље. Ако хоћемо да се успењемо на небо, ми не можемо да се успењемо, да дођемо до Христа, већ само посредништвом и заступништвом Пресвете Богородице. Мајка Божија воли, као њен Син свакога човека и доброг и лошег подједнако, зато што је испуњена љубављу. А Љубав носи човека. Човек који има љубав он и шири љубав.

Онај који даје љубав а зна да ништа не треба дадобије, он у ствари све добија. Смисао љубави јесте жртва. Давати себе за другога. То је права љубав и то је права жртва. Господ нам се стално дава кроз свете Тајне. Ако хоћемо да се успнемо на небо, неко мора да нас приведе, а то је Пресвета Мајка Божија.

Онај човек који не жели да га нико води, он ће залутати. Али човек треба да зна коме треба да се да да га води. Јер како јеванђеље каже ако слепац слепца води оба ће у јаму потонути. Ако грешник грешника води оба ће пропасти. Ми не треба да лутамо ко треба да нас води до царства небеског: то је Пресвета Богородица, то је сам Господ Исус Христос који непрестано држи испружене руке и чека хоћемо ли се ми ухватити за руку Господњу. Човек се мора за нечију руку ухватити, ако се ухвати за руку Божију и живи по вери он иде у Царство небеско.

Онај који носи мир, он миром и мирише, он миром обасипа оне кои су око њега. А онај који има немир у себи, он стално је нешто незадовољан, а хоће да се истакне за вођу. Благо роду људскоме који има мајку Божију за своју мајку. Али ми ћемо доћи до Мајке Божије и преко наше телесне мајке, ако између мајке и деце постоји љубав. Љубав све носи, љубав све прашта.

Шта је ту Дјеву учинило да постане Богородица, да роди Христа? Смирење! Она је управо кроз то смирење стекла да се Господ усели у њу. Она је прихватила смирење, а то је најглавнија врлина. Ако човек не савлада врлину смирења, не може да савлада ни једну другу врлину. Темељ хришћанских врлина јесте смирење. Када је био Архангел Гаврил послат Богородици у назарет да јави да ће родити Спаситеља света. Богородица је из смирења прихватила вољу Божију. Она је тим смирењем показала наш пут. вда требамо у смирењу да прихватамо оно што нам живот даје. Права слушкиња Господња је она која слуша Господа и испуњава вољу Његову.

Ко претрпи тај ће се спасити. Она (Богородица) је све трпела и да јој Сина распињу на Крст. Њој није било стало да угоди свету, него да угоди Богу. Њој је стало само да буде оправдана пред Богом. Њен пример треба да узмемо као пример за наш живот. Човек када пада (пропада) он не пропада сам, он вуче и друге. Исто тако када се поправља, он исправља и оне око себе. С ким си онаки си. Сваки човек бира друштво онако како му одговара и онако какав је он. Лопов хоће ли да се дружи са поштенима, неће.

Да није било Пресвете Богородице не би бил ни Светог Романа, кога овај храм прославља као своју славу и кога ми прослављамо овде сабрани. Ми прослављамо Светога Романа и светитеље Божије зато што су они прославили Бога. А Бог је наградио њихово прослављање, јер их је прославио, јер их ми прослављамо као светитеље. Свети Роман као и други светитељи су се прославили јер су у себи имали Духа Светог, живели по Духу Светом. А онај који живи по Духу Светоме, рађа и плодове добра. Чули смо у прочитаном Апостолу, где апосол Павле набраја плодове Духа Светога : вера, љубав, нада, кротост, уздржање, смирење, милорђе. . .

Главно оруђе ђавола је да човека учини безверним. Да му исчупа веру. Где има вере има и поверења и љубави има свега. Где нема вере ту нема ни поверења. И онај који воли и онај којег воле, треба да узраста у љубави. Љубав је двосмерна, она се даје али она се и прима. Али је сташно када ми само тражимо љубав, а своју нећемо да дајемо. Дух Свети Утешитељ је тај који нас води и руководи. Зато нема богослужења а да се не молимо Богу Духу Светоме.

Замислите човека који се храни љубављу Божијом, своје биће храни љубављу Божијом и замислите човека који се храни мржњом. У том човеку је већ пакао. Зато треба сваки дан да се молимо да нам Господ пошаље Духа Светога, као што се молимо за насушни хлеб сваки дан. Да би смо примили Духа Светога треба да живимо у Духу Светоме. Да живимо оном крштењском Светом Тајном. Бог од нас тражи да се стално молимо да живимо у Духу Светоме, да се стално молимо за Духа Светога. Јер у погледу хлеба, кога данас имамо у изобиљу, а сутра га немамо, тако је и са Духом Светим. Данас га имамо, сутра га , можда нећемо имати, јер га не задржавамо у себи, него живимо духом овога времена. Дух Свети долази одозго, од Оца Небеског. Долази и усељава се у нас сходно нашој ревности у свему што је добро. Или одступа од нас у нашој лењости.

Господ је у данашњем јеванђељу рекао: ако неко дође к мении не мрзи оца свога, матер своју, децу па и свој живот. Да ли нас Бог упућује на мржњу. Не никако! Бог нас упућује на љубав, љубав једних за друге, али не сме се нико и ништа волети као Бог. Бог нас позива да волимо друге као себе. Ми се преко других спасавамо. Кад чинимо добро дугима ми се спасавамо. Ко не узме крста свога и не пође замном не може бити мој ученик.

Часни Крст је симбол наше вере. Крст је сила, крст је моћ. Без Крста ни преко прага. Крст је знак коме ми припадамо. Нека нам Господ помогне да ми носимо свој крст!"

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Велики број верног народа је пришао Светој Чаши како би се сјединио са Господом нашим Исусом Христом.

Након заамвоне молитве учињен је опход око храма, а затим је пререзан славски колач.

Прослављање храмовне славе настављено је трпезом љубави коју је припремило братство храма.

јереј Бојан Стојадиновић