У својој надахнутој архипастирској беседи владика Јован је духовно укрепио окупљене вернике поучавајући их између осталог о мудрости хришћанског живота:

“У име Оца и Сина и Светога Духа,

У нашим животима сналазе нас маловерје, а често и неверје, сналазе нас беде, невоље, болести, сналазе нас туге, патње, сналазе нас муке од видљивих и невидљивих непријатеља. И заиста у таквом једном вртлогу, да тако кажемо, тешко је да се човек снађе, тешко је да човек изађе као победник. Тешко је то човеку, али оно што је човеку немогуће, Богу је могуће. И зато нам је потребно, браћо и сестре, да се обраћамо Богу, не само у невољама, него да се обраћамо Богу и кад смо у радости. У невољама да му се обраћамо тако што ћемо се молити да нас Бог избави од искушења, од лукавога, како и читамо у оној дивној молитви Оче наш.

Али и да се молимо Богу и кад имамо радост и да благодаримо Богу што можемо бити радосни и у овом времену и у овом свету у коме живимо. У свету који у злу лежи, како каже јеванђеље, односно како каже Христос кроз јеванђеље. Тешко је човеку да се снађе у таквим приликама и неприликама, али зато ћемо увек наћи одговоре у Светоме писму. Најбоље у овоме случају треба да послушамо речи Светог апостола Павла, које смо управо и овде сада чули (у малопре прочитаном апостолу), а он каже хришћанима: – Обуците се у све оружије Божије, да би сте се могли одржати против лукавства ђаволскога. Овим речима, браћо и сестре, Свети апостол Павле нас поучава, да ако хоћемо да се одржимо у овоме свету као људи, као народ Божји, да се одржимо и да будемо прави хришћани, ми у ствари на првом месту: – Треба да јачамо у Господу и у сили моћи његове. Тако каже данас Свети апостол Павле. Али још нам Свети апостол Павле каже да је нама хришћанима све дано Христом. Све. Зато ће апостол Павле опет рећи: – Шта се хвалиш да ниси примио, а све си примио.

А нама обично све нешто фали, све мислимо треба ми још, треба мени да се да, а не другоме. Дакле, браћо и сестре ми смо све добили Христом, све нам је Христом дано. А шта нам је дано Христом. Дано нам је оно што опет апостол Павле каже: – Што око не виде и ухо што не чу, и то у срце човеково не дође. Шта нам је дао Христос? Дао нам је себе. Дао нам је браћо и сестре цркву, која је божанско тело Његово. Да се у тој цркви спасавамо. Дао нам је Господ, браћо и сестре, себе али нам је дао и Свете тајне које нас сједињују са Богом. Дао нам је свету тајну покајања. Видите колика је то љубав Божија? Није Бог такав, па кад човек погреши да га он уништава. Не, него му дао тајну покајања да се каје. Зашто? Па зато што Бог жели да се сви људи спасу и да дођу до познања истине. Дао нам је Бог, браћо и сестре, литургију. Дао нам је Бог Причешће. Да се причешћујемо Њиме и да се кроз то Свето Причешће ми сједињујемо са Њиме. Дакле, дато нам је Богом све оно што нам је потребно да се обучемо у то Свеоружије Божије, да би смо се могли одржати против лукавства ђаволскога.

И сам Свети апостол, као и Свети оци што нам говоре каже да је заиста ђаво лукав и да ратује са нама и у нама, а све против Христа и свега онога што је Божије. Да ратује против добра, јер ђаво неће добро. Ђаво хоће зло. Ђаво неће мир, он хоће свађу. Ђаво неће љубав, он хоће мржњу. И ми, ако се не обучемо у Христа и не примимо то свеоружије Божије (те благодатне дарове које нам Бог дарује) ми ћемо онда измишљати и мржњу и ко зна шта и почећемо да смишљамо мржњу против некога кога можда чак и не познајемо. Али негде смо га у мислима својим ставили и мислимо да нам је тај човек непријатељ. Људи могу бити нама непријатељи, и јесу, али човек нема толико непријатеља и толико великих непријатеља као што има самога себе. Човек је сам себи највећи непријатељ. Али зато нас Бог позива да будемо пријатељи себи. А да би били пријатељи себи морамо бити пријатељи Божији. Треба да победимо у себи ту мржњу, злобу, ту пакост, да победимо све оно што нас одвраћа од Бога. Али чим се ми одвраћамо од човека ми се одвраћамо и од Бога и обрнуто.

Ђаво је тиме ђаво, како кажу Свети Оци, што неће Бога нити било шта што је Божије. Његов је једини циљ у овоме свету да што више људи на овоме свету отуђи од Бога. А човек када се отуђи од себе, он се отуђи и од Бога и обрнуто. Зато су ђаволска лукавства увек вешто маскирана. Тако су та лукавства маскирана да ђаво може да се претвори у анђела. Ђаво их пресвлачи у разне филозофије, у разне идеје, сласти, страсти и грехе. Да би та лукавства човек могао да распозна мора имати чист ум а да би имао ум чист, он мора имати чисто срце, зато што Бог обитава у чистом срцу.

Кад је Бог у чистом срцу, онда човек чисто мисли, он чисто размишља, у њега нема прљавштине. Ђаво човеку представља лажне вредности и наговара га да је човек врховни законодавац. Да је човек мера свих бића и ствари на свету. Својим лукавством, да би га обмануо, хоће да убеди човека управо да је ђаво Бог. Зато Господ и каже у Јеванђељу кад дође по други пут, хоће ли наћи вере? Зато што ће ђаво пред други Христов долазак, све своје снаге и силе и лукавства да употреби, јер он зна да ће зло бити побеђено. Он зна да ће он бити побеђен. Али ће зато бити победници и они који верују у Христа, који су живели христом, они који су знали да се обуку у то свеоружије Божије.

Лукавство ђаволско је измишљати лажне Богове, спаситеље, месије, пророке, учитеље. Измишљати лажна јеванђеља. Зато све (своје мисли, речи, поступке, своје радње) треба да проверавамо црквом. Ђаво највише обмањује оне људе са слабом вером.

Дакле, да би смо се могли одржати против тих безбројних лукавстава ђавољих нама се даје то свеоружије Божије, а то је наш Христос Господ. Он је та наша кацига спасења. Да се облачимо у Христа, јер смо крштени и да се молимо читајући ону најважнију молитву – Оче наш, у којој се молимо да нас Бог избави од лукавога,

Бог Вас Благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају је владика поделио иконице као видљиви знак благослова окупљеним верницима који су се данас сабрали у Бресничкој светињи.