После прочитаног Јеванђеља, преосвећени владика се обратио беседом верном народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, у малопре прочитаном Апостолу, браћо и сестре, чули смо дивну поуку Св. апостола Павла. Поуку која за нас људе изгледа некако парадоксална. Ако погледамо православље, у њему је све супротно. Овај свет каже благо онима који се радују, а Јеванђеље каже: Благо онима који плачу јер ће се утешити. Зар то није супротно? Зар то није парадоксално? Парадоксално је како овај свет схвата смисао и значај живота. Апостол нам каже: Жалост која је по Богу доноси, ствара и изграђује покајање за спасење. Жалост овога света доноси смрт. Како може бити жалост на једној страни, а на другој жалост? О чему је овде реч? Реч је да та туга и жалост тј. унутрашње осећање грешности човека доводи у покајање, а покајање је радост и у исто време равно васкрсењу. Дакле, увек је од Бога осећање грешности и то је у ствари благодатно осећање јер само онај човек који има смирења и осећа грешност у његово биће долази радост. Осећање нашег унутрашњег стања, када ми осећамо себе изнутра или како то често говорим, да погледамо себе изнутра, у души човековој рађа покајање. Онда човек осећа да се каје и да га Бог поново прима, да је он у загрљају Божијем што је дошао путем покајања и вратио се у загрљај Оца небеског. Сваки грех човека удаљава од Бога. Сећате се оног јеванђелског догађаја о сину који је узео сво имање од оца и отишао далеко. Проћердао све и када је видео да је дотакао дно свога пада он се сетио да има оца. Милостивог и доброг оца. Сетио се шта је имао, а шта је због своје самовоље изгубио. У дому очевом имао је све оно што је и отац његов имао, а кад је узео од оца оно што је мислио да је његово и упропастио, дошао је ксеби. Признао је да је погрешио и сада се у њему родило то покајање из смирења да треба да дође оцу и да му каже: Оче опрости јер сагреших и небу и теби. Сада он више не тражи да га отац прими као сина наследника већ тражи да га прими као слугу. Само да је ту у дому очевом. Непокајани грех смрзава човека. Залеђује његово срце и разум. Залеђује његово цело биће јер више не струји благодат Божија јер се огрешио о благодат Божију. Бог је милостив али за оне који се сећају да су отпали од Бога па траже покајање. Бог је у нама уселио бесмртну душу. Она је боголика и богочежњива и ако је поробљена у гресима она тугује и просто се отима ка лекару душа тражећи Бога да је излечи. Опет се враћам на то осећање. Да осетим да треба да тражим лекара који лечи и душу и тело. Заиста мука греховна зна често да покрене човека ка Богу јединоме који може да ослободи човека од греха. Жалост покупи у души све богочежњиве жеље и силе, преради их у покајање и тако сав човек пође ка Богу и дође до Бога као онај блудни син о чему сам малопре овде говорио. Таквом покајном човеку Бог излази у сусрет. Као што онај отац није ни чекао да му син каже да је сагрешио, сав од радости грли своје дете што се поправило, што се сетило и осетило грех. Што је изашао из очевог дома и загрљаја. Тако и Бог излази у сусрет сваком покајаном човеку и са очинском љубављу га грли, опрашта му и уводи га у вечну радост. Зато каже: Жалост по Богу доноси радост. Ето браћо и сестре, то је спасење. Да осетим потребу за исправком. Да треба да се поправљам и да не тражимо Спаситеља ван Бога јер тамо где нема Спаситеља нема ни спасења. Тамо где има Спаситеља, тамо је спасење. Спаситељ је у Цркви својој. Зато се ми и Црквом и кроз Цркву спасавамо. Но у спасењу човековоме треба поред много шта да учествује и човекова воља. Воља изграђује покајање од свих осећања и мисли и стапа их у богочежњиво расположење. У томе се и састоји покајање, што човек доводи себе пред лице Божије и тако целог себе сагледава у светлости Божијој. Сваки је човек обасјан светлошћу Божијом. Светлост Христова која просвећујесвакога човека који долази у свет. Ми смо просвећени и освећени крштењем и Светим Тајнама али ако не живимо и не трудимо се да живимо онда ћемо затамнети и ту светлост. У једној молитви Св. Василија Великог на Литургији каже да се Бог није потпуно одвратио од нас без обзира на наше грехе. Чека Бог. Тражи Бог наше покајање. Тражи да се вратимо јер Он неће насилно да нас спасава ако немамо вољу за спасењем. Бог је нас без нас створио али без нас неће да нас спасе. Треба да учествујемо у спасењу. Заиста, браћо и сестре, човек стварно позна себе тек када свим бићем доживи покајање и тада види шта је најважније у њему самоме, а шта је најважније оно што је око њега, а то је имати Бог у себи. Јеванђелско је птравило да нема самопознања без покајања, а покајања нема без познања самога себе. Зато су Свети Оци говорили, упознај себе и признај себи себе. Човек тек може познати себе самог управо кроз то јеванђелско покајање. У покајању човек омрзне зло ако је чинио. Чим омрзнеш грех нећеш га више чинити.

Само живот по Богу је оно што доноси покајање, а у покајању је спасење. Зато је Господ Исус Христос као и Свети пророк Јован почео своје проповеди са покајте се јер се приближи Царство небеско. Чим си се покајао почињеш да улазиш у Царство небескио. Без покајања нема Царства Божијега, нема ни спасења. Све друге жалости спадају у жалости овога света, а та жалост доноси смрт. Смрт духовну. Зар жалост за богатством не убија душу човекову? Човек кад изгуби богатство сматра да је тиме изгубио све јер у његовом богатству је његова душа, а тамо где је душа тамо је и човек. Где је благо ваше тамо је и срце ваше. Зар жалост увређене гордости не доноси смрт? Те жалост за славом овога света. Па и то ти доноси смрт духовну. Кад жалимо зажалимо за нечим што није толико вредно, а не зажалимо за душом коју смо огрешили. Не зажалимо себе него жалимо за тамо неким стварима.

Да се ми помолимо Богу, браћо и сестре, да нам Бог дарује да се радујемо. Треба да се радујемо јер нам је све Бог дао. Сад што губимо те дарове Божије није нам Бог крив. Да се радујемо и онда када нас опхрва нека жалост овога света живота нашега. Кад се човек радује у Богу он тиме потискује и ту његову жалост која се нађе али без Бога нема радости. Нека нам Господ помогне да се радујемо у сваком тренутку. Што нам Бог свакога дана дарује живот. Што намдарује да можемо да се састанемо, дођемо у Цркву и помолимо се. Да се видимо једни са другима, што можемо да разговарамо о добру једни са другима. Да се радујемо што видимо лице другога. Зар се ми не обрадујемо када видимо човека кога волимо, а нисмо га дуго видели? Како да се не зарадујемо. Тако треба да буде и радост у Богу. Да се наша душа радује што душу своју упућујемо ка Богу и што је чувамо, а душа је претежнија од целога света. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић