Лепоти богослужења допринели су појци храма Светог Саве и Српски православни појци из Београда.

У својој Богонадахнутој беседи наш Архијереј је рекао: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, драга браћо и сестре. Одељак из Светог Јеванђеља који смо сада чули на овој Божанственој Литургији веома је поучан, јер нам помаже како да се поставимо у појединим приликама и какав став да заузмемо у неким ситуацијама. Како да препознамо шта је шта, коме шта припада, коме ми припадамо, чије је шта и на крају – шта коме треба да дамо. На сва ова питања и наше недоумице, одговоре можемо пронаћи једино у Јеванђељу. И зато сва наша лутања у проналажењу правог смисла живота јесте управо зато што не живимо по Јеванђељу. Или боље речено, што мало читамо Јеванђеље. Или најбоље речено, што слабо слушамо Јеванђеље. Кад слабо слушамо Јеванђеље, онда слабо слушамо и Цркву. Слабо слушамо и Бога. Зашто? Зато што слушамо себе. Мислимо да немамо потребу ни да учимо, ни да се поучавамо. Не требају нам савети, јер сматрамо да смо сами себи довољни. О свему овоме говори данашње Јеванђеље. Када су фарисеји и иродовци заједнички кушали Господа Христа политичким питањима, како би га оклетевали да је Господ против државе, као што и данас имамо људе који оптужују Цркву и поједине личности из Цркве да су против државе. У Цркви смо ми сви, који смо крштени. Сви смо чланови Цркве и сви одговарамо за Цркву. Није Црква владикина или поповска, Црква је крштеног народа Божијег. Народа који верује и који живи по тој вери. Зато кад данас чујемо шта то тамо неки човек ради у Цркви и ми смо одговорни за део Цркве. Зато ће апостол Павле рећи – ко поквари Цркву, њега ће покварити Бог.

Дакле, браћо и сестре, да ли треба да дајемо ћесару ћесарево, а Богу Божије? Мислили су ови људи да ће се Христос преварити. Господ се не вара, ми се варамо. Шта је одговорио Христос – чији је лик на том вашем новцу? Они су одговорили да је ћесаров. Господ каже – подајте ћесару ћесарево, али подајте Богу Божије. Дужни смо да свакоме дамо оно што треба да му дамо. Ако смо дужни да дамо човеку поред нас, тим пре смо дужни да дајемо Богу. Шта? Себе, да себе дајемо Богу. А кад себе будемо дали Богу и живели по Богу онда ћемо знати и шта треба и колико треба, коме, шта да дајемо. Онда нећемо бити у недоумици. Онда ћемо знати шта је вредније од вреднијега и шта је прече од пречега.

У данашњем јеванђељском одломку постављено питање – шта давати ћесару? Давати му управо шта он има на себи. Тако кажу Свети Оци, кад тумаче овај део Јеванђеља. На њему је лик и натпис ћесарев. Дај ономе коме припада. Немој му закидати. Немој само себи да грабиш, а другоме да не даш ништа. Често спомињем и сада ћу споменути једног мог дивног сељака у Студеници, Добривоја, једног мудрог човек. Није био много образован, али је био веома начитан. Човек који је био са великим животним искуством. Једном приликом га упитах: 'Доко, не знам како да се снађем? Непријатности, осуђују, клевеатају итд'. А он мени каже – Игумане, а шта би ти хтео? Зар си заборавио да си православан. Мало сам се збунио: Како то мислиш, Доко? 'Па, ми православни морамо да страдамо, али ако страдамо, да страдамо за истину', одговори он. Другом приликом, пластили смо у манастирској ливади, па му кажем: Доко, дај ми неки савет којим ћу моћи да се служим током свог живота. 'Игумане, види и гледај да што више у животу будеш вила, а што мање грабуља', рече он. Вилама са једног места узимамо, па товаримо на друго место. Значи од себе узимамо. Грабуљама, са друге стране, не можемо од себе да дајемо, него грабимо себи. Пазите, мудре поуке браћо и сестре. Не смемо да грабимо себи, не смемо превише себи да дајемо, али не смемо ни да ускратимо ономе што треба дати. Заиста је Христос на овом јеванђељском месту решио сав овај проблем, кад каже подајте ћесару ћесарево, а Богу дајте Божије. Био је новац у питању.

Сад треба да поставимо питање – какав лик на себи носи наша душа? Она има на себи лик Божији. Тај лик не би смео човек да потамњује. Не би смео да дозволи да на тај лик пада прашина, па да се од прашине не види лик Божији. Као ми када гледамо слику наших родитеља или деце, ми је чистимо. Падне прашина, па не видимо лепо. Но, када очистимо, онда нам је лик јаснији. Тако је и са нама. Када очистимо нашу душу, кад очистимо наше срце, онда ми Бога боље видимо. Зато Јеванђеље каже – благо онима који су чистог срца, они ће Бога видети. Имате у једној дивној литургијској молитви Светог Василија Великог – иако си се Господе одвратио од нас због грехова наших, али се ниси потпуно одвратио, него си остао у нама. До мене и тебе стоји, брате и сестро, хоћемо ли тај лик по којем нас је Бог и створио затамнити или ћемо га чистити, да би се лик у нама осветљавао. Дакле, наша душа несумњиво има лик Божији, а то значи да је душа од Бога, да је душа Боголика и Богочежњива, која чезне за Богом, јер она пропада без Бога. Када нам душа пропада, онда цео човек пропада. Душа је бесмртна, али само док је са Христом. Одвојимо ли душу од Христа, душа умире, иако је створена за бесмртност. И човек је створен за бесмртност, али ако не живи са Богом и по Богу, онда човек умире и то пре физичке смрти. Духовно умире. Та смрт је много опаснија и много тежа, него телесна смрт. Духовна смрт је одвајање од Бога. У физичкој смрти се одвајамо од овог привременог света, па нам није лако. Шта да кажемо ако дођемо у стање да се одвојимо од Бога?

Пошто је на души нашој лик Божији, њу ћесар ни владар овог света не може да тражи. Може убијати тело, како каже Јеванђеље, али души не може наудити. Не само да не може убити душу, већ не може тражити у замену за било шта, опет по оној јеванђељској – шта ће човек дати за одговор за душу своју, која је вреднија и претежнија од целога света. Ћесар или владар овог света не може тражити душу као порез, нити је човек може дати као порез. То је врло важно. Порез је обавеза, коју је закон овоземаљски поставио. Ако сам дужан да дам тај земаљски порез, онда сам дужан да дам Богу. И то је чак и већа обавеза. Душа је од Бога и она припада Богу. Божији лик је утиснут у душу човекову и то јасно говори од кога је душа и коме она припада. Душа јесте у нама, али она припада Богу. Зато Свети Јустин Ћелијски каже да када је Бог створио човека, он је у њега спустио оно што је божанско, а то је управо душа, по њој целој као да је исписано да је она лик Божији и да је душа својина Божија. Не смемо да се играмо са туђом својином. Док смо ми са Богом, све оно што нам је Бог даровао то је и наше. Док осећамо присуство Бога, наше је. Не осећати како ја замишљам Бога, то је заблуда. Да осећам Бога онако како ме учи Црква. Како ме уче Свети Оци. Како ми је предато Предањем.

Браћо и сестре! Овде видите да говорим о души и да њој треба давати оно што јој припада. Но, не смемо да занемаримо и тело, јер је тело за Господа, како каже Свети апостол Павле. У свету све има своје божанско назначење. Душа, тело, јело и трбух, све има своје назначење. Морамо и око тога да се постарамо, јер је душа у телу нашем. Кажу да је у здравом телу, здрав дух. Мислим да је боља православна верзија ове изреке, а то је да је у здравом духу, здраво тело. Док је дух здрав у човеку, тј. док је душа здрава човек ће лакше поднети слабо тело. Кад дух ослаби, онда човек губи и вољу за животом. Губи све – вољу за молитвом, за свиме. Дакле, када то знамо за божанско назначење, онда човек може и јелом себе да поткрепи, али може јелом и да убије себе. То назначење први је нарушио први човек Адам. Назначење је у рају било дрво познања добра и зла, али ђаво се послужио слабошћу човековом и рекао – није назначење то што Бог рекао и дао, већ ово што ти ја кажем; узми, једи ово. Ми људи често чезнемо за забрањеним, зато што се нисмо нахранили оним што нам је дато. Нисмо се нахранили и не хранимо се Богом. И тако је човеком овладала страст, похотљивост и тако је човек упропастио себе. Но, милостиви Бог, који је својом љубављу већи од сваког греха и наше слабости, он хоће да се сви људи спасу. Зато се оваплотио, зато се родио, зато је страдао, зато је васкрсао, да би управо човека вратио у рај.

Када зло овлада човеком тај човек нема више ни чисту савест, нису ми чисте ни мисли, нису му чисте ни речи, ни дела. Зло се злом не побеђује. Зло се побеђује добрим. Шта је добро? Све је добро што је Бог створио, а највеће добро јесте Бог. Највеће добро у нама јесте ако имамо Бога у себи. Господ Христос је себе дао нама и немамо оправдања да кажемо да нам Бог није нешто дао. Апостол Павле има једну дивну мисао – човече, шта се хвалиш да ниси примио, кад си све примио? Примио си благодат Божију, примио си Христа, дата ти је Црква, да једино у Цркви и са Црквом се спасаваш. Бог ти је дао небо и земљу. Хоћемо ли се пети на небо или ћемо у пакао? То је опет до наше слободе. Достојевски је рекао да је слобода да човек буде немоћан да учини зло. Да се ја оспособим да не чиним зло. Човек из своје слободне воље може да буде и овакав и онакав. Слобода без одговорности није достојна ни Бога ни човека. Све ми је слободно, али ми није све на корист. Све ми је слободно, али нећу да какво зло овлада мноме, каже апостол Павле. Кад нам је Бог дао слободу да се определимо, определимо се за добро, за Бога. Када се определимо за Бога, онда ћемо разумети све драгоцености које нам Бог даје.

Телу треба дати храну и остало материјално, али и души оно што је њој потребно. И њој је потребна храна духовна. Души треба Реч Божија и причешће, тј. наш Господ Исус Христос. Литургија се служи једино због причешћа, ако нема причасника не треба ни да се служи Литургија. Није Литургија само моја као свештеника, она је заједница Бога и људи. Неко ће казати – ма, не! Не ваља се причешћивати више од три, четири пута годишње. То је скландалозно! То је погубно! То је грешно! Да ли нам је потребно да једемо само четири пута у години? Умрећемо, ако тако будемо јели. Души треба Христос, нама треба Христос. Нама треба причешће ради опраштања грехова наших и ради живота вечног. Е, сад опет неко каже – ма, ја нисам постио. Не састоји се све у храни у вези са постом. Пост је уздржање од злих мисли, од злих дела, од злих речи. То је пост. Нико није спреман за причешће у потпуности. Свештеници на Литургији читају молитву у којој кажу да нико није достојан ни да приђе, а камоли да служи Литургију, али се ми ослањамо на благодат Божију, на милост Божију. Но, морамо мало и труда да дамо, мало подвига да дамо. Ђаво нам каже да нисмо данас за причешће и да оставимо за неки други дан, за другу недељу. Хришћанин мора бити увек спреман, јер не знамо када ће Господ доћи. Кад одлажамо пет, шест недеља, онда изгубимо потребу и жељу за причешћем. Душа се храни причешћем, душа се храни Христом. То Бог од нас тражи, да дајемо и цару царево и Богу Божије. Како Богу дајемо? Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Човек себе предаје Богу најпре кроз веру, јер вером усељавамо Бога у себе. Ако веру имамо и живимо вером. Богу се предајемо поред вере, милосрђем, добрим делима, кад Богу упућујемо своје мисли, речи и дела. Кад су нам мисли упућене на Бога, онда смо ми са Богом.

Нека нам Господ Бог помогне да ми у свом животу препознамо шта је вредније, шта коме треба да дамо. Не смемо да будемо дужници никоме. Ако не треба да будемо дужници држави, онда тим пре не смемо да будемо дужници Богу. Нама је Бог све дао и зато смо ми његови дужници, а тај дуг према Богу одужићемо ако на Божију љубав одговоримо нашом љубављу.“, закључио је Епископ Јован.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након евхаристијског сабрања приступило се трпези љубави, коју је припремио парох дубоњски протојереј Милисав Радовић.

јереј Марко Јефтић