По прочитаном Јеванђељу од Луке, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, данас наша Црква слави празник Појаса Пресвете Богородице. Када читамо житије овоме празнику видимо да је по Успенију Пресвете Богородице овај појас предат Светом Апостолу Томи на чување, а доцније је пренет у једну предивну цркву Влахеринску у Цариграду. Тај се појас чувао у једном запечаћеном ковчегу. Нико га није дуго отварао све до времена цара Лава Мудрога. Повод за отварање јесте био тај што је жена цара била душевно оболела. Према њеном тајанственом виђењу, пожелела је да се на њу метне овај Појас Пресвете Богородице. Цар Лав је умолио Патријарха Цариградског да отворе овај ковчег и ставили су појас на царицу и она је оздравила. Видите како Бог не бира начин преко чега ће да пројави Духа исцелитеља. Много и много оздрављења се наводе која су се догађала и догађају се и данас од Појаса. Један део овог појаса налази се у манастиру Ватопеду на Светој Гори. Пре неколико година је игуман манастира Ватопеда однео Појас у Русију. Данима су биле реке људи који су пролазили да целивају и да затраже помоћ од Пресвете Богородице. То је и нама пример, да знамо, да је мајка Божија, која је светога живота, а због тог њеног светог живота и њене хаљине су постале свете, благодаћу Духа Светога, наравно. Ми треба стално да се обраћамо Пресветој Богородици иако немамо прилике да дотакнемо неки део, предмет, којим се служила Богородица али имамо молитву. Пресвета Богородица је свугде присутна. Она је наша заштитница, молитвеница и посредница између нас и Бога. Она се непрестано моли за нас и зато треба да се што чешће молитвама обраћамо њој. Да тражимо помоћ. Мајка је. Мекога је срца. Чује молитву сваког свог детета, и оног доброг и оног које није добро. За мајку су сва деца добра. Истина, пати ако неко дете не слуша Бога, ако не живи по Богу али се зато она још више моли за такве. Као што Господ није дошао у овај свет ради праведника него ради грешника. Дошао је јер жели да се сви људи спасу. Кад год прослављамо празник који је посвећен или се односи на Пресвету Богородици увек се чита ово Јеванђеље које смо ми сада чули, а у њему се каже како је Господ ушао у једно село и у том селу су биле две сестре, Марија и Марта. Дакле, браћао и сестре, чули смо како су ове две сестре дочекале Христа. Марија је била сва срећна што је Господ дошао у њихово село и када је Господ проповедао, поучавао народ, она је седела крај Његових ногу и слушала беседу. Њена сестра Марта се трудила да што више и лепше угости Господа Христа. Заиста, гостопримство је веома важна врлина јер са гостопримством кад угостимо некога ми, поред онога што му дамо да једе и да спава, дајемо један део себе, део своје љубави јер смо радосни што је тај гост дошао у нашу кућу. Велико добро се стиче гостољубљем како је показала Марта и које неби требали да запоставимо. Треба да се сетимо како је Авраам праотац угостио три путника. Дао им храну и тек касније сазнао и схватио да је угостио Свету Тројицу јер преко тог гостољубља ми никад не знамо коме то шта даје али кад било шта коме дајемо треба да знамо да то дајемо Господу. Зато Господ и каже ако неко напоји некога чашом воде или нахрани гладнога или одене нагога неће му плата пропасти и још каже да ако си нахранио другога нахранио си мене јер си то урадио из љубави прма тој особи и из љубави према мени. То је гостопримство итекако потребно да негујемо и то је оно што је одувек одликовало српски народ. Прошао сам мало света али гостољубље српско нисам нигде видео. То је велика врлина, као што рекох али још је веће добро слушати духовну беседу као што је то учинила Марија. Она је стајал крај ногу Његових и слушала беседу. Оним првим се храни тело, оно што је Марта чинила, док се другим храни душа. Зато Христос није осудио Марту него је само благо прекорео рекавши: “Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Марија је бољи део изабрала који јој се неће одузети”. Тај други део јесте слушање. Слушати Бога, слушати Цркву, Свете Оце. Једино кроз послушност можемо да се спасемо. Од послушности зависи скоро све. Овим Христос хоће да каже Марти и свима нама да ми не постојимо само због тога да бисмо стомак свој нахранили и напунили разним јелима него да бисмо творили оно што је корисно. Много је корисније и спасоносније слушати речи Христове и њима се хранити односно хранити душу. Душа се храни словом Божијим. Душа се храни Христом. Душа се храни Причешћем. Христос нама не забрањује да хранимо и тело али то не би требало да нам буде главна брига и преокупација. Понављам, треба да бринемо о телу и да га хранимо да би се у њему одржала душа јер како каже Апостол Павле: “Тело је храм душе”, али морамо да имамо меру колико треба да дамо телу, а колико да дамо души. Човек несме да све потчини овоме што је земаљско па да само граби. Не треба стално узимати, треба што више давати. ЉАко узимаш, а не дајеш онда живиш на рачун другога. Скидаш са леђа другог човека. Узимаш кору хлеба другом човеку само зато што си лењ. Дакле врло је важно да знамо шта је вредније од вреднијега. Нема ништа вредније од спасења човека. Нема ништа вредније од имена Христовог јер се ми једино именом Христовим спасавамо. У контексту данашњег Јеванђеља које смо чули, теолози, наш савремени начин живота често означавају менталитетом Марте и Марије. Тако да и данас можемо рећи да се човечанство дели на Марту и Марију. На оне људе који само мисле на овоземаљско и само мисле да је све у овоме свету и да ништа после овога нема. Зато дух овога света говори: На овом свету ја сам постао, на овом свету ја нестајем и више нема ништа. Значи нема Бога, нема загробног живота, нема вечности. Бог није створио човека само за овај свет али да знамо да је врло важан овај свет у коме живимо јер кроз њега и у њему започињемо или да се спасавамо или да духовно погинемо. На овом свету започињемо или како да уђемо у Рај или како да одемо у муку вечну. Овај свет је нама као време и зато ће Апостол Павле рећи: “Сад је дан спасења, сад је време спасења”. Овог тренутка је време нашег спасења јер ми не знамо хоћемо ли други тренутак доживети. Бог чека наше покајање и наше враћање Њему. Зашто враћање? Зато што смо ми људи грешни, а сваки грех одваја човека од Бога. Значи да он иде у странпутицу и личи на оног блудног сина који узима све што му је дато, а није његово. Важно је да се сетио када је видео у какву је беду упао да има Оца и да има дом очев. Отац је пун љубави. Он заборавља све у том смислу што неће да се сећа греха свога детета него се сетио његове љубави. Љубав је двосмерна. Зажелео је син да се врати оцу, а отац жели да види сина. У свему овоме, врло је важно да имамо ту меру тј. да знамо шта треба и колико да дамо телу, а исто тако треба да знамо колико треба да дамо души. Колико да пустимо Христа да уђе у нашу душу. Зато имамо Мајку Божију која се моли за нас, обраћајмо се њој. Имамо светитеље који се моле за нас, обраћајмо се и њима. Тражимо помоћ јер све што имамо у овоме свету је привремено.

Нека нам Господ помогне да чинимо добро и да се молимо Мајци Божијој да нас она не заборави, а њене су молитве велике и њене молитве слуша Господ и испуњава молбе мајке Његове за нас. Важно је само да ми верујемо и да вером усељавамо у себе и Бога и Пресвету Богородицу и светитеље. Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић