Свету Литургију су својим појањем улепшали ученици богословије “Свети Јован Златоусти“ из Крагујевца.

После читања Светога Јеванђеље Епископ Јован је произнео своју беседу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре срећна слава, овоме светоме храму који је посвећен Светом Јоаникију, првом Патријарху Српскоме. Срећна слава и нашој ктиторки, сестри Оливери, која је подигла овај храм у спомен и њен и свих оних њених, кажем у спомен, јер се храмови подижу у спомен Бога Живога и зато док је год храм у коме се служи Света Литургија, ту се у том храму и помињу ктитори, зато и кажемо “ктиторе овога светога храма или ове свете обитељи“. Ми смо се данас сабрали да прославимо једниг великога угодника Божијега, Светога Јоаникија, човека из нашега рода. Када кажем човека из нашега рода, Бог промишља о свакоме народу и из свакога народа поставља Светитеље да буду примери живота томе народу, ето колики дар ми Срби имамо, да можемо рећи да пред собом имамо и молитвенике пред Богом и наше заступнике пред Богом, да имамо браћо и сестре оне који се моле за нас. Иако је светитељ из једнига рода, али он не припада само томе роду, Светитељ је целога рода Хришћанскога. Ето, рекох и понављам, да Бог обдарује народе тиме што из тог народа заиста узима људе и проглашава их Светима, оне који су Бога прославили. Свети Јоаникије кога данас славимо у истини је прославио Бога и зато је Бог њега прославио. Зато нам га је дао као пример и њега и све друге Светитеље да следимо њихов живот, да се угледамо на њих, а не само да се позивамо на Светитеље, не само да се гордимо и кажемо да имамо ми Светога Саву, имамо хвала Богу, али ако само вичемо “имамо Св. Саву“, а не трудимо се да се уподобимо животу Светога Саве, неће нам ништа то помоћи за наше спасење. Позивати се, а не следовати, нема никакве користи за наше спасење.

Свети Јоаникије је заиста следовао Христу, и он је ушао на врата она о којима говори данашње Јеванђеље, где Христос каже : “Заиста вам кажем, Ја сам врата овцама“, све чега се не дотакне Христос, то не може бити ни освећено ни просвећено, све оно што не дотакне Христа, није освећено и просвећено. Зато је Свети Јоаникије био та врата, следујући Господа Христа, који је животом својим сведочио Христа и тај његов пример је био најбоље учење које је он оставио роду своме. Није он само причао, говорио, него је пре свега живео, а како је живео, тако је и говорио. Ето ваге, да тако кажем, за све нас, да размислимо да ли живимо онако како говоримо и да ли говоримо онако како живимо. Свети Јоаникије је непрестано бдио над душама свога народа, зато га је народ и слушао, зато је народ и примао сваку поуку коју је Свети Јоаникије упућивао своме роду. Зато ми браћо и сестре, треба да се угледамо на његов живот и на животе свих светитеља, ако се угледамо на њихов живот, онда ћемо стати и запитати се “Како су они живели?“, “Ради чега су живели?“, “Ради кога су живели?“, а они су живели за Бога, за род свој, за ближње своје. Они су живели и трудили се да угоде Богу, јер онај човек који угађа Богу, он ће угодити и свакоме другоме, а онај који не угађа Богу, то је горд човек. Чим не угађаш Богу, нећеш угодити ни човеку. До Бога се долази преко човека и до човека се долази преко Бога, сви другачији наши приступи су лажни, јер су људски, сентиментални, који сада су овакви, а сутра су онакви. Данас волим, сутра мрзим. Какав је то љубав? То је та сентиментална, људска љубав, која се није дотакла Божије љубави, а Божија љубав се дотакла свакога човека јер је Бог из љубави дошао међу овај света, дао себе за наше спасење, пролио крв своју да би нас искупио, да би нас очистио, дао нам себе, дао нам Цркву, дао нам Светитеље, па зашто онда да се изговарамо, зашто не идемо за путем Христовим или зашто нисам онакав какав треба да будем, а изговор, шта је изговор, то је оправдање, јер грех тражи оправдање, злоба тражи оправдање, мржња тражи оправдање, а љубав све покрива и то љубав она Божија, која подједнако воли свакога човека и грешника и праведника, зато ни грешник не сме да очајава, само нека покаже веру, нека живи вером и нека живи љубављу према Богу и према човеку и биће спасен.

“Ко је то научио Светитеље Божије да живе по Богу и са Богом?”. Дух Свети их је научио и зато се каже да “они говораху Духом Светим”, а Дух Свети је тај који просвећује, који освећује свакога човека који долази на свет, као што Светлост Христова обасјава свакога човека који долази на свет. Човек, ако не да Духу Божијем да буде у њему, он само следује свој дух, он се испунио својим духом и он је пун себе и зато човек неће да прими ни поуку, ни савет, јер је пун себе, испунио је себе тако да нема места за Бога у њему. Бог није насилник, неће Он насилно да нас спасава, неће Он насилно ни да уђе у нас, него тражи, ако хоћеш да будеш спасен и бићеш спасен, ако хоћеш да будеш спасен, онда треба да се трудиш за спасење. Требаш да живиш и ли бар да покушаш да живиш, како су живели Свети Оци. Нису они светитељство задобили што каже она наша песма “на душеку лежећи и дуван пушећи“, не него због подвига, због молитве, због вере, због љубави, због добрих дела. Сви Светитељи су научени Духом Светим и тако каже говораху Свети Божији људи, дакле, ти људи, Светитељи Божији, не говораху ни по свом умовању ни по свом памћењу, да тако кажем, ни по свом слућењу, ни по свом учењу, ни по својој речитости, него говораху од Духа и по Духу Светоме. Може човек да буде речит, не знам колико, да буде мајстор у речима, али шта то вреди ако су само речи језиком, ако те речи нису повезане са срцем, са умом, са бићем, онда је тај човек који је научио реторику и само реториком прича, а прича да друге учи, али себе да поучи, е то је много тешко, лакше ми је да учим друге, него да научим себе. Црква нас учи, ако хоћемо било кога да научимо, било чему што је добро, ми треба прво да научимо себе, зато Свети Симеон Солунски каже: “Научи себе, па ћеш научити другога“. Просвети себе, па ћеш просветити и другога, али имамо један проблем, што ми људи често мислимо, “Ја сам научен, не треба ми ништа више, научио сам, Боже ми опрости, Оче наш и више ми ништа не треба, ја сам довољно просвећен, не треба ми никакво просвећење“, и човек не само што не напредује у духовном узрастању, него закржљава, а оно што закржљава једнога дана ће да нестане. О свему нам томе говори Свето Писмо и Господ наш Исус Христос и зато Свето Писмо није обична књига, она је књига над књигама. Она је наука над наукама, јер је у њему реч Божија. А за те речи Божије Господ је рекао: “Благо ономе који слуша речи Божије и извршује их”. Мудрост Божија се изливала кроз наше Светитеље, “Мудрост Божија изливаше се кроз њих и Истина Божија изливаше се преко тих Божијих људи”. Не написа Свети Писмо лажљива писаљка уметника, него написаше га људи, изабраници Божији, они који су били просвећени Духом Светим. Отуда ни Свето Писмо нису писали људи, којима писање беше занат, како каже Свети Владика Николај, то се односи на свакога човека, на првом мести на нас свештенике, који сматрају своју службу као занат, него Га писаху Светци Божији упућени, вођени и руковођени Духом Светим. Зато Свето Писмо није од човека него од Бога, није од земље, него је од неба, није од тела, него је од Духа, али Духа Божијега, Духа Светога. Свети Божији људи су говорили само оно што је по Богу, зато Господ и каже онима који живе по Јеванђељу, њихове речи треба да буду да, да, не, не. Можемо ли ми нас на то да сведемо, не, напротив, ми када треба да се оправдавамо, не штедимо на речима, а зашто се оправдаваш, ако ти савест говори, ако ти савест није успавана, она ће те опоменути и схватићеш, да требаш да се поправљаш, а не да се оправдаваш. Зато треба да се молимо Богу и да молимо Светог Јоаникија да имамо то правилно расуђивање, да нас Свети Дух научи да правилно расуђујемо и о Богу и о човеку и о овоме свету и о ономе свету. Ко правилно расуђује, тај се правилно и моли, тај правилно и живи, тај правилно говори и расуђује и о Богу и о Цркви и о једнима и о другима, а када имамо управо то правилно расуђивање, онда нећемо бити глуви на све оно што нас Црква учи, што нас Јеванђеље учи, што нас уче Свети Божији људи, нећемо бити глуви на све Божије речи, а свака реч Божија записана у Светом Писму је светиња, она освеђује и просвећује, али не само онога који прочита ту реч у Јеванђељу, него који се удуби у ту реч и размишља о тој речи и моли се за просвећење. Тако нећемо Бити глуви на све те Божије речи и ако смем да тако каже, онда нећемо ни бити глупи да разумемо светињу Божију, него ћемо је сетити, нећемо бити глупи. Свети Владика Николај је рекао једну реченицу која ми се тако допала, “Нико није глуп осим онога који не види своје грехе и туђе врлине”, нико није ни просвећен ако само проналази туђе мане, а своје мане претвара у врлине, а упиљемо се доказати да је моја мана, да је мој поступак, да је мој начин живота апсолутно исправан, па чиме си проверио, собом, зар смо ти и ја мерило? Јесмо ако смо Свети Божији људи, а да ли смо баш Свети? Свети Јован Златоусти упоређује те људе који не виде своје грехе и који не виде туђе врлине, са мувама, па каже падају на рану другога човека, не да их исцели, него да још више ту рану затрује, да је озледи, зато молимо се Господу, молимо се Светом Јоаникију, молимо се угодницима Божијим, молимо се Светитељима Божијим, да нам Бог подари правилно расуђивање, а не може бити правилног расуђивања без Хришћанског живота, без Хришћанских врлина, без оне основне врлине, а то је смирење, чини ми се да нам та врлина недостаје. Могу све, али да се смирим, ако сам горд, то не могу. А Бог каже: “Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат”. Нека је срећна слава овоме Светоме храму и свима нама који смо овде данас сабрани и нека буде срећна слава нашој ктиторки, сестри Оливери и њемон роду и њеном породу и да се сви ми угледамо на Бога и да се угледамо на Светог Јоаникија. Дајмо браћо и сестре, да нам Светитељи буду идеали, а не тамо неки човек, па да је не знам ко и шта, да је не знам колико паметан, а не знам коју власт заузима, који положај, у човека нема спасења, спасење је у Богу, а зато следујмо Бога и светитеље наше, па ће нам све бити другачије. Другачије ћемо схватати, другачије ћемо живети, другачије ћемо размишљати, другачије ћемо осећати, проблем је наш људски што губимо памћење, али губимо и осећање, шта ме брига за другога. Човече, па ти си човек заједнице, Цркве, како можеш да кажеш, шта ме брига за другога, како можеш да кажеш, важно је да ја имам да једем, а није важно други да ли има, без осећања Бог неће да нас помолује.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

По заамвоној молитви и свечаном опходу око храма Епископ је пререзао славски колач и честитао славу храма вернима и домаћинима породици Карић.

јереј Немања Искић