Најава коју сте управо чули није само обавезујућа, већ ћу је, пре свега, разумети као израз дубоке љубави свих вас. Истовремено је сматрам као подстрек и позив да се свако од нас још више смирава у познању речи Божије и молитви.

Пре свега, дозволите ми да будем непосредан када је реч о гостовању у овом некадашњем престоном граду Србије и средишту Епархије шумадијске. Увек осећам особиту част и радост када се сабирам са верним народом и, пре свега, клиром на челу са Преосвећеним Епископом, будући да знам да је свештенство у овој Епархији изузетно добро и образовано. Истовремено, свестан сам чињенице да Епископ Јован итекако води рачуна како о самој богословској школи у овом граду, тако и о развоју богословском не само свештенства, већ и свих оних који су ђаци Богословије и студенти Православног богословског факултета. Стога, осећам одређену дозу треме, јер многе теме о којима се говори биле су заступљене не само у оквиру Госпојинских свечаности, већ и на другим свештеничким семинарима. Поставља се питање да ли је могуће нешто ново казати о питањима која су већ увелико овде разматране, а о којима клир и верни народ ове Епархије доста зна. Поврх свега, говорити о литургијском животу Православних хришћана у присуству Епископа који неуморно служи Свету Литургију, и то не само једанпут седмично, него и током целе године обилазећи своју Епархију и угледајући се на Пастира Доброг, јесте једна отежавајућа околност за мене, будући да сâм Преосвећени Епископ и окупљени оци проповедају и тумаче Свету Литургију народу Божијем. Дозволите ми да овога пута пред вас изнесем неколико скромних мисли у вези са најављеном темом. Истовремено дубоко верујем и надам се да ће ово вече бити духовно корисно за све нас, а првенствено за мене.

Наиме, говорити о једној теми као што је литургијски живот Православних хришћана, вероватно код многих претпоставља једну мисао, а то је – много тога је већ изречено. Питање је да ли је могуће другачије прићи овој теми. Но, као и сваки пут, у овом часу бих се најпре позвао на речи Господње са којима бих започео своје излагање. У Јеванђељу по Јовану, у 10. глави, Господ наш Исус Христос поучава своје ученике, али и све генерације хришћана, следећим речима: “Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу. Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце.” (Јн 10, 10-11) Неколико стихова касније, Спаситељ говори: “Овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и за мном иду. И ја им дајем живот вечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из руке моје. Отац мој који ми их је дао већи је од свију; и нико их не може отети из руке Оца мојега. Ја и Отац једно смо”. (Јн 10, 27-30). Ове речи које смо чули јесу одговор на питање: шта је смисао, садржина и циљ литургијског живота. То је предокушање и удеоничарење у животу вечном. Ради оних који можда не стижу у довољној мери да размишљају о литургијском животу, пре говора о литургијском животу, потребно је да се опоменемо разлога устројства једног таквог односа и успостављања заједнице са Богом.

Као што је добро познато, оваплоћење Христово од Духа Светога и Марије Дјеве, и сви догађаји које називамо домостројем спасења, а пре свега Тајна крста и васкрсења, коју је Христос савршио ради нас људи и ради нашег спасења, заправо јесте прекретница у успостављању новог односа у историји људског рода са Тројичним Богом. Темељ свега тога јесте Тајна крста и Васкрсења. Спомен крста и Васкрсења бива савршен у оквиру Свете Литургије или Божанствене Евхаристије. У ноћи у којој предаваше себе за живот света, како нам говори јеванђељско предање, Спаситељ сабира своје ученике и установљује тајну над тајнама, сабрање над сабрањима, обред над обредима. У оквиру те изворишне тачке и сабирног сочива нашег хришћанског живота, он поучава како своје непосредне ученике, тако и све наредне генерације, шта треба да чине у спомен његовог страдања, али и васкрсења. То је принос евхаристијских дарова, освећење дарова благодаћу Духа Светога и то је, поврх свега, причешћивање освећеним даровима који су Тело и Крв Његова. Заиста, у складу са заповестима Христовим, тако и чине хришћани све до краја света и века. Наравно, ако пратимо Јеванђеље по Луки и настојимо да разумемо како се одвија литургијски живот, итекако га можемо разумети читајући одељак у којем се говори о Луки и Клеопи који путују за Емаус (Лк 24, 13-32). Ова двојица ученика Христа препознају управо у оквиру тајне ломљења хлеба. У Делима апостолским читамо како су апостоли једнодушно, са свим осталим хришћанима, заједно сабрани у молитви, у заједници, у апостолском учењу, али и у ломљењу хлеба. Потом, Свети апостол Павле у више наврата, како нам говоре Дела апостолска, али и његове посланице, инсистира на темељу свеукупног хришћанског начина постојања, а то је – сабирање на једном месту и читање одељака из Светог Писма (тада само Старог завета), проповеди, а пре свега причешћивање Телом и Крвљу Господњом. Ако ову нит пажљиво пратимо кроз историјски ход Цркве, видећемо да је литургијски живот одувек претпостављао и подразумевао да хришћани активно сабрање или долазак на литургијско сабрање крунишу причешћивањем Телом и Крвљу Господњом.

Током векова, кроз историју, у неким епохама, услед различитих историјских околности долази до делимичне промене односа хришћанских генерација према чешћем учешћу у Евхаристији, то јест причешћивању. Откако је Црква устројена, па све до времена у којима ми живимо – времена литургијске обнове који се активно одвија у нашој помесној Цркви – долази до обнове свести православних хришћана да без причешћивања Телом и Крвљу Господњом нема правог и хришћанског живота. Уосталом, ако се вратимо у јеванђељско предање и позовемо се на беседу у капернаумској синагоги (у 6. глави Јеванђеља по Јовану), чућемо врло јасне речи: “Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан”, док нешто касније каже: “Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи” (Јн 6, 53-54). Дакле, овде не говоримо о пуком физичком преживљавању које нас одликује из дана у дан, и које је засновано на томе да узмемо нешто хране и пића да бисмо могли да преживимо. Овде говоримо о истинском животу, вечном животу, који нам се сада даје као предукус, предостварење Царства небеског које долази у сили. Заиста, Света Литургија, као тајна над тајнама, на сваком кораку нам то показује. Према скромним запажањима оних отаца и учитеља који су нас поучавали, Литургија је изворишна тачка нашег постојања. Свака молитва, свака Света Тајна, сваки наш молитвени порив или стремљење да се молимо Богу било као хришћани који у свом дому имамо личну молитву, или који се сабирамо у Цркви на било којем богослужбеном сабрању, апсолутно има завршну тачку у Литургији. Свака Света тајна има завршну тачку у Литургији. Богу хвала, дошла су времена када, примера ради, мала деца која се крштавају, али и одрасли који ступају у Цркву Христову, сада бивају поучавани од стране наших свештеника да одмах по крштењу могу и треба да се причесте да би, дословно, започели црквени живот.

Дакле, сама Литургија открива ове димензије. Можда то није увек свима разумљиво, али, ако будемо пажљиви и ако извршимо своје духовне дужности, онда ћемо разумети да је цела Литургија позив на сједињење са Господом. Она је кроз своје молитве тако и усмерена. Веома добро знају Преосвећени Владика и свештенослужитељи који редовно, усрдно и динамично служе, да то молитве и откривају. Они као свештенослужитељи не служе сами за себе, него служе зарад целе заједнице. Ако покушамо да проникнемо у смисао тих молитава, онда ћемо открити невероватан свет молитвених стремљења Цркве Божије кроз векове, која је своје искуство уградила у њих и истовремено није сакрила контекст који говори да је Литургија позив на излазак из створенога времена и простора и улазак у заједницу са Христом. Уосталом, то се и по структури Литургије веома лако може разумети.

Као што вам је добро познато, први део Литургије, који називамо Литургијом речи, има за циљ да све оне који су сабрани нахрани речју Божијом. Као што сами знамо, благодаћу Духа Светога ми смо сви позвани да дођемо у Цркву. Као што нас учи предање Цркве, у нашем животу не бива ништа захваљујући нашим дометима и могућностима. Све оно што је добро, што је корисно и што је изграђујуће за црквени живот, могуће је благодаћу Духа Светога. Тако и долазимо у Цркву. Благодат Духа нас сабира на једно место. Онда, окупљајући се као народ Божији, чекамо да нас Спаситељ поучава, пре свега путем стихова из Старог завета, постепено нас припремајући да нам се лично обрати. Како нам Он говори? Говори кроз онога који чита Јеванђеље. Иако ми видимо да Јеванђеље чита ђакон, свештеник или, пак, епископ, кроз њега говори лично Христос, односно Христос се обраћа своме народу. Он тада изриче речи вечног живота. Те речи нису попут других речи којима смо ми неретко склони да тргујемо, да се лажно њима користимо… Те речи су со облагодаћена која долази у најтананије делове нашег бића. Ако је наша душа и срце плодна земља, ту реч примамо и она постепено узраста у нама и води нас разумевању свега онога што је корисно за наше душе и наша тела. Сваки пут када на Литургији слушамо Јеванђеље, драга браћо и сестре, ми слушамо Христа који нас позива да примимо његову реч и да се према њој односимо са одговорношћу и са нарочитом пажњом. Ми се том речју, поврх свега, причешћујемо. Када се причестимо њоме, бивамо достојни да наставимо заједничарење са Богом у другом делу Литургије.

Шта је смисао који нам откривају молитве у другом делу Литургије? Можда би најбоље и најумесније било да се подсетимо бар једне молитве која се назива Молитва за верне, и коју свештенослужитељ произноси непосредно пре појања Херувимске песме. Текст те молитве је врло једноставан: Опет и много пута Теби припадамо, и Теби се молимо, Благи и Човекољубиви, да, погледавши на молитву нашу, очистиш душе наше и тела од сваке нечистоте телесне и духовне и даш нам да невино и неосуђено стојимо пред светим Жртвеником твојим. А даруј, Боже, и овима који се моле с нама, напредак у животу, и вери и разуму духовноме; дај њима који Ти свагда служе са страхом и љубављу да се невино и неосуђено причесте светим Тајнама твојим, и да се удостоје Небеског царства твога. Ове речи молитве, која итекако изражава и подвлачи суштину литургијског живота, више него јасно предочавају зашто се сабирамо на Литургију и због чега је она за нас извор живота. Касније следе тренуци који су добро познати, а који подразумевају преношење евхаристијских дарова на часну трпезу и, наравно, кулминациону тачку у евхаристијској молитви под називом “Анафора”. У оквиру ове молитве врши се спомен – не некакво пуко историјско сећање – свих догађаја савршених у Христу ради нас и нашег спасења; освећења принетих дарова; помињање не само оних који су уснули у Господу са надом у васкрсење и живот вечни, већ и оних који су и даље са нама. Ово нам показује да је Литургија јавно дело целокупне заједнице. У Литургији нема подела које уводимо ван литургијског времена. У Литургији су живи и покојни заједно, те се стога наглашава да је наш Бог, Бог живих, а не мртвих. У нашим храмовима постоји вишевековна пракса да се живопишу зидови тако што изображавају ликове светих који су прослављени, који су у близини Божијој, који су сабрани и присутни на Литургији са свима нама. Поврх свега, Литургија бива пројава Цркве и опита заједништва свих нас, из свих епоха и времена, заједно са угодницима Божијим, са анђелским силама, са Христом који приноси и који се приноси на Литургији.

После речи које произноси свештенослужитељ у име заједнице, као неко ко је уста целе заједнице, долази тренутак који је припрема за оно што ће уследити врло брзо, а то је причешће. Пре причешћивања, као што вам је добро познато, изговара се Молитва Господња. Та молитва је у литургијском предању одувек препознавана као припремна молитва за причешће. Она није само подсећање шта је хришћански живот, како би требало да га водимо, већ бисмо рекли да је она једна од последњих припрема за причешћивање Телом и Крвљу Господњом. Та молитва бива заједнички изговарана. Такође, пре ове молитве, свештеник изговара једну молитву, која је једна од најлепших на Литургији: Теби поверавамо сав живот свој и наду, човекољубиви Владико, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо: удостој нас да се причестимо небеским твојим и страшним Тајнама са oвe свештене и духовне Трпезе, са чистом савешћу, на отпуштење грехова, на опроштај сагрешења, на заједницу Светога Духа, на наследство Царства небескога, на смелост према Теби, не на суд или на осуду. Обратите пажњу како ова молитва објашњава дарове које добијамо у оквиру причешћа. Дакле, Црква се моли да нам примање евхаристијских дарова буде на отпуштење грехова, опроштај сагрешења, на заједницу Светог Духа и тако даље. За нас је свако литургијско учешће благословена прилика да још више разгоревамо љубав према Господу. Суштина нашег односа јесте следовање заповестима Господњим. Али, оне две заповести које Спаситељ проповеда и тумачи јесу круцијалне. То су заповести о љубави. Само онда када ми отворимо себе за Господа и те заповести, то јест тајну љубави његове, тада се апсолутно мења наша реалност и наш однос према овом свету уопште. Тада ми допуштамо да се Господ усели у наш живот и да нас он руководи. Не заборавимо, предање говори да ништа човек не може учинити искључиво сопственим снагама, него помоћу благодати Божије.

Наравно, одмах после речи ове молитве коју изговара свештеник и после Молитве Господње коју сви изговарамо, следи још неколико молитава и тренутак причешћивања свештенослужитеља, а затим и народа Божијег. Као што примећује један велики отац Цркве, Свети Никола Кавасила, тајна причешћа показује да се Христос, путем Крви своје коју примамо, улива у срца наша и васкрсава свој живот у нама. Отуда, онај који побожно, отворено, са љубављу приступа, али и који води доличан хришћански живот између две Литургије, поменути дарови апсолутно бивају умножени. Када читате житија светих или неко друго хришћанско штиво, не можете се отети утиску како неки људи, живећи одговорно у подвижничком смислу, превазилазе законе природе које ми у први мах не можемо замислити да могу бити побеђени. Бог којег хришћани примају у себе, благодаћу Духа Светога, чини да се мењамо из корена, поступно, из Литургије у Литургију. То ће код неких бити, у први мах, не толико приметно. Како буде време одмицало, то бива више него јасно – да Христос, речима апостола Павла, живи у нама. Не само апостол Павле, него и бројни хришћани, разумели су да смирењем, једноставношћу, честитошћу, а пре свега љубављу која бива свакодневно разгоревана, све бива другачије. Хришћани имају благослов над благословима и дар над даровима. Оно што бива добро јесте зато што су Христу допустили да пребива у њима.

Литургијски живот хришћана захтева један доличан однос, један узоран хришћански вид владања. Не можемо претпоставити да ће неко ко се редовно причешћује пренебрегнути ту чињеницу и занемарити све оно што би требало да краси једног хришћанина. Неретко можемо чути различите ставове по питању ретког или, пак, редовног причешћивања. Свако ко пажљиво слуша Цркву, слуша Оце Цркве, а најпре Богочовека Христа, који говори: “Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан”, јасно му је да ово јесте однос који треба да краси сваког хришћанина. Истовремено, такав однос, као што сам већ рекао, мења свакога од причасника. Увек постоји дилема достојног и недостојног хришћанина, односно, у којој мери свако од нас може да се избори да буде достојнији. То треба појаснити на следећи начин. Управо на темељу наше недостојности – јер нема човека који живи а да не греши и који себе може учинити достојним и спремним сваког тренутка – Господ нам дарује благословену прилику да заједничаримо са Њим, да напредујемо у познању Тројичног Бога. То треба да прихватимо не само као мишљење једнога или неколицине људи, већ као веру Цркве. Дакле, питање достојности или недостојности не сме да негира нити да искључује оно што треба да краси сваког хришћанина између две Литургије. Та Литургија, опит и искуство Распетог и Васкрслог Христа, треба да нас мења и да нам указује којим очима да гледамо своје ближње; треба да појачава молитву, подвиг; треба да нас учини спремнима да послушамо позив Цркве на усрднију молитву у тешким временима. Ово не радимо само да покажемо да смо “лојални” хришћани, већ да смо одговорни и спремни да, слушајући глас Цркве, слушамо глас нашег Женика – Христа. Црква јесте Тело Христово и простор нашег спасења. Све оно што у Цркви бива јесте на спасење. Где је Христос, тамо је спасење, као што нас уче оци Цркве.

На тај начин учествујући и активно спознавајући тајну Христа, и ми се мењамо. Умесно је овде истаћи да чак и сродство које је карактеристично за нас људе (крвни сродници смо са својим родитељима и обратно) бива превазиђено сродством са Христом. Штавише, родитељи одгајају своју децу и у једном тренутку, када досегну време самосталности, они их остављају. Христос нас никада не оставља, чак и онда када би неко, попут цара и пророка Давида, помислио да много непријатеља напада на нас. Тада се поставља питање: “Извините, да ли ће спасење доћи?” Напротив, као што знамо, Спаситељ је увек уз нас – и када падамо и када устајемо. Наравно, позива нас на борбу, на одговорни приступ и однос, позива нас да не губимо наду. Благодарећи једном озбиљном, молитвеном, подвижничком, али пре свега евхаристијском животу, Њега као Родитеља имамо да му се обраћамо и да изграђујемо ту заједницу.

Завршио бих речима које је записао Свети Јован Златоусти, а који је тиме желео да укаже на све оно што нам Христос даје у животу. Свети Јован, који је патрон богословске школе у овом граду, велики Отац Цркве, говорећи из Христовог угла, рекао је: “Ја сам Отац, ја сам Женик, ја сам Дом, ја сам Храна, ја Корен, ја Темељ. Све бива ако ја пожелим. Ничему ништа не недостаје. Ја творим, јер дођох да служим, а не да ми служе. Ја сам и пријатељ, и странац, и глава, и брат, и сестра, и мати – све јесам. Једини дом је у мени. Ја сам сиромах тебе ради и тебе ради сам бескућник. На крсту тебе ради, у гробу тебе ради. Горе сам изнад тебе Оцу отишао, доле испод тебе заступам те код Оца. Сав си мој, и брат, и наследник, и пријатељ, и уд. Шта још желиш?” Хвала вам!