Свету Литургију су својим појањем увеличали чланови хора „Света Анастасија Српска“ из Аранђеловца. У току Свете Литургије Епископ је извршио Свету Тајну Крштења и Миропомазања над маленом Мартом, ћерком ђакона Александра Бабића, ђакона при овоме храму.

Након читања Светога Јеванђеља, Епископ је произнео своју беседу у којој је верне поучио значају Свете Тајне Крштења и Миропомазања:

“У име Оца и Сина и Светога Духа,

Драга браћо и сестре,

Овај Јеванђелски одељак нам говори да је Господ Исус Христос дошао да спасе свет од злобе, мржње, пакости, неверја, а најважније је да га спасава од греха и смрти, а грех и смрт, браћо и сестре, то су највећи непријатељи свакога створења Божијега. Отуда и вера и нада и љубав са свим осталим другим врлинама сишле су са неба и Господ их је управо открио људима, тако да ми да није Господ дошао и открио нам све ове врлине ми не би знали ни шта је права љубав, него би на била љубав ова емотивна, не бисмо знали шта је вера, не би знали шта је права нада и не бисмо знали шта је милосрђе Божије, да Господ није дошао у овај света и све то са собом санео са неба и дао нама људима да се ми кроз те Свете Тајне и Свете врлине и спасавамо. Да Он није то учинио, људи не би познавали врлине и што је најважније, људи не би осетили дарове Божије и то дарове Божије љубави коју Бог у сваком тренутку излива на род људски. Бог непрестано сеје семе своје науке, само је питање да ли смо ми припремили себе као љиву, да на ту плодни земљу, падне и семе Божије, а та њива Божија, то смо ми, њива Божија је срце наше, јер ако у срцу нема Бога, нема га нигде и ако Бога не нађемо у срцу своме, немојмо Га тражити ни на небесима, ни на земљи, нигде га не тражимо. Бог обитава у срцу чоековом, али у чистом срцу. Оном срцу, како Јеванђеље каже: „Благо онима који су чистога срца, они ће Бога гледати“. Тако нам кроз данашје Јеванђеље каже: „Нико се није попео на небо, до онај који је сишао са неба“, а то је управо Господ наш Исус Христос, то је Син Човечији и Син Божији, који је на небу. Христовим страдањем и Васкрсењем и давањем тих Светих дарова, ми се и спасавамо Духом Светим. Само је питање да ли ми прихватамо то и да ли желимо да се спасемо. Шта је Бог показао са неба кад је сишао? Показао је, на првом месту љубав и то савршени љубав, а љубав Божија се разликује од наше људске љубави. Разликује се тако, што ми знамо из нашег свакодневног живота, данас некога волимо, спремнисмо да погинемо за њега, а сутра не само да га не волимо, него почињемода га мрзимо. У томе је разлика људске од Божанске љубави, која је иста и увек иста. Љубав је највећа хришћанска врлина, зато ће апостол Павле и казати да ће и вера престати, и нада нестати, али љубав остаје до краја. Како то вера престати, а шта ће нам вера ако смо веровали и живели по вери, и ако смо сад са Господом, он је наша вера, шта више да верујемо, Он је ту, ако смо се на овоме свету надали у Бога, ми смо сада код Бога, шта ћем нада, Бог је ту, јер је Бог и вера и нада, али љубав никад не престаје. У нашем животу, све што је честитио, што је ваљано и поштено, усуђујем се рећи, да је све некако то пољуљано, пољуљано и ми када губимо тај компас, компас нашег спасења, ми губимо и из вода зашто је Господ дошао, шато је страдао, зашто је Васкрсао, зашто је узнет на небо, зашто је послао Духа Светога на нас. Све ради нас и ради нашег спасења, а Он је дошао да човека врати у оно његово првобитно стање, а то је Рај и човек је живео у Рају, човек је говорио са Богом као што и ми разговарамо између себе, све до онога момента док човека није ухватила гордост и по наговору онога нечастивога престао да разговара са Богом, јер се понео. Нечастиви му је казао: „Шта ти слушаш Бога, да не једеш са незнам ког дрвећа, ако окусиш ти ћеш бити већи од Бога“, пазите како ђаво има лукавство, како лукавством хоће управо да превари свакога од нас, гордост она постепено овлада човеком, када ја умислим да сам ја све, да умислим да сам најбољи, најпаметнији, најобразованији, таквога хвата гордост и он уствари све гледа друге људе не као иконе Божије, него као патуљке, опростите што овако кажем, јер они љему нису равни, он је сам себе издигао, а не зна да самим тим издизањем, ће се сам и сурвати. Господ је дошао да нам да Царство Небеско и да нам да вечни живот, где је управо непрестана радост, где је непрестан мир, где је непрестана љубав. За то Царство Небеско, за ту радост и за тај мир, ми смо дана крстили малу Марту. Она се крстила као што сте видели кроз трократно погружавање у воду и крштена је у име Свете Тројице, у име Оца и Сина и Светога Духа. Она се крстила у Христа, а она се и у Христа обукла, као што сви ми који смо крштени, смо се у Христа крстили и у Христа обукли, а то значи, да смо се обукли у другог човека, другачијег човека, обукли се у човека који треба другачије да мисли, другачије да говори, другачије да ради. Крстивши малу Марту ми смо је у исто време и запечатилиДухом Светим. Чули сте ону реченицу „Печат дара Духа Светога“, она је данас примила печат дара Духа Светога. Запечаћена је у Православној вери, зато ако смо слушали пажљиво ове молитве крштења, ми смо чули да се молимо да је Бог сачува у Православној вери. Она је данас до сада примила две Тајне, Крштење и Миропомазање, а ето ако Бог да исти дан добиће и трећу Свету Тајну, Свету Тајну Причешћа. То је оно што је печат крштења, Причешће је печат Крштења и зато овај начин крштења, Литургијски, је древни начин, није било могуће замислити крштење ван Литургије, тј. ван Причешћа, а ми знамо да нажалост крстимо дете па ко зна када га причетимо, а поготово у оној несрећној идеологији нашој, које се крстило, а није се никада причестило. Ми смо овим крштењем малу Марту увели у Цркву. Она је данаспостала члан цркве, данас је њено духовно рођење, она је постала члан Цркве и тиме задобила право да може све друге Свете Тајне да прима и ми управо Крштењем улазимо у Цркву, а то значи улазимо у Цркву Спасења, јер се Црквом и у Цркви и кроз Цркву једино спасавамо. Данас је мала Марта, по узрасту, али човек Светој Цркви. Хоћу да нагласим да ова несрећна пошаст која је ухватила цео свет па и наш народ, колико ми данас имамо абортуса, недавно сам прочитао једну статистику да у Србији годишње се абортира само оно што се зна, један цео Крагујевац, браћо, то је две стотине хиљада људи. Замислите да се роди две стотине хиљада људи годишње, да ли бисмо дошли на овај број на који смо дошли? Да само имали та рађања, да ли би могли неки други данам одузимају делове наше земље и да их проглашавају за своје, али има она народна пословица која каже: „Чије су овце, тога је и ливада“. Ако наставимоовако истребићемо се, браћо и сестре, нестаћемо, и ову прелепу Србију нашу, као и цео свет, цео је свет виноград Божији, ливада Божија, населиће они који не знају за Бога, па видите колики је грех, али хоћу да нагласим, да и то убиство у утроби материној, одмах после зачетка је човек, и то је исто убиство равно као да убијамо човека од незнам колико година, зато је тај грех тежак грех, пред Богом, јер бог је рекао „Рађајте се и множите се“, а није рекао убијајте се. Бог нам је заиста дао све, само не знам да ли знамо да користимо те дарове Божије за наше спасење и за свеопште добро.

Шта је уствари Крштење, када већ говорим о крштењу? Крштење је рађање за нови живот. Крстити се значи стећи право учешћа на управо то Евхаристијско сабрање, Литургијско сабрање, учествовање у Светој Литургији, одностно у Причешћу. Зато се Литургија служи искључиво ради причешћа. Какво је наше учешће у Цркви? Само ако се Причешћијемо, ако се не Причешћујемо, онда не учествујемо, онда само присуствујемо. Неко ће казати „Па ја нисам спреман за Причешће увек“, нико од нас није у потпуности преман, нико, сви смо грешни, али ми верујемо у речи Христове када је рекао: „Ко једе моје Тело и пије моју Крв у мени живи и он ће живети“, ми верујемо у благодат Духа Светога, који се усељава у нас и који нас очишћава. Према томе, морамо дати свој труд, а то је вера, љубав, подвих, молитва, пост у своје време, а све друго стоји до благодати Божије, а Бог хоће да се сви људи спасу. Крштење је почетак духовног живота, духовно рађање, рађање за вечност. Крштење се врши само једном, као што знате, исто као што се физички само једном рађамо. Тако се рађамо једном за духовно. Крштење је услов нашег спасења, отуда Православна вера се не добија наслеђивањем, јер шта нам вреди ако наследимо, ако не чувамо веру, ако не живим том вером, шта сам онда, наследио сам, али нисам очувао, то је оно што је важно. Оно што смо задобили, што нам је дато, што нам је даровано, то треба да чувамо, али ако не чувамо, дарови које смо добили неће нам бити на спасење, биће нам на духовну погибао. Онај који није крштен неможе бити достојан да прими ни остале друге Свете Тајне. Мала Марта је постала члан Цркве, као што смо и ми постали Крштењем чланови Цркве, она је и од данас одговорна за ту заједницу Цркве Христове, као Тела Христовог, као што је она одговорна за Цркву, ако је и заједница у Цркви одговорна за њего спасење. Сви смо ми одговорни за спасење другога. Немој да мислимо, што сам немаран, „Баш ме брига за другога“, не, ако будеш радио човече, сестро, брате, на свом спасењу, онда ћеш радити и на спасењу другога, јер опет како каже Јеванђеље, „што сејеш, то ћеш да жањеш“. Одговорни смо сви за њено узрастање у Православној вери, да она како телесно узраста, да и духовно узраста, а узрастаће ако буде у окружењу оних који верују, оних који се моле, оних који се жртвују. Наравно да је највећа одговорност на њеним родитељима, па и њеним најближим, посебно одговорност кума. Му смо заборавили тај дар кумства, па кум нам је споредан. Кум мора да зна шта је вера, он први мора да живи вером, он први мора да исповеда јер он управо у име те мале Марте данас је прочитао Символ вере, ако је прочитао, зато вера је наука, она се учи цео живот, не можемо да кажемо, ја сам сада научио шта је вера, јер вера је нешто много веће и од ума и разума човековог, напротив, вера шири разум да би се спознао Бог.

Зато браћо и сестре, да се помолимо Богу и да и ми гледајући, слушајући и учествујући у овој Светој Тајни Крштења, да и ми схватимо да је Крштење велика тајна јер се Крштењем даје све оно што је Бог могао дати човеку, дао Себе, дао Цркву, па да се замолимо Богу да нам данашња Света Литургија буде на спасење, да нам данашње причешће буде на спасење, да крштење мале Марте буде на спасење њено, да узраста у Православној вери, данас када нам је вера нападнута, када хоће да нам веру омаловаже, када хоће да нам уместо праве вере дају неко сујеверје, маловерје, када хоће да нам порекну све оно што је свето, честито и поштено, када хоће данас да нам пониште брак, породицу да униште, а видели сте ових дана како се то догађало, шта је то него управо уништавање породице, а породица је она мала Црква, како каже Свети аспотол Павле, на породици почива не само породица, него и село и држава и Црква и Васцели свет. Не подижемо ли породицу у духу Јеванђеља, у духу Цркве, породица се растура. Ако растуримо породицу, онда смо растурили и себе, а са чим ћемо да изађемо пред Господа, јер када изађемо пред Господа прво ће нас Господ питати, где су ти деца, да ли то била телесна или духовна деца, имамо два рађања, духовно и телесно, питаће нас: „Шта ти је са децом, где су ти деца?“ зато је родитељ бити, велики благослов, велика радост, али и велика одговорност, али без одговорности, нема нам живота ни овде на земљи, атек онда нема ни у Царству Небеском.

Нека је срећно и благословено наше сабрање, нека је срећно и благословено крштење мале Марте. Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије, Епископ је био гост на Трпези Љубави коју је у ово име припремио ђакон Александар Бабић са породицом.