У понедељак 26. септембра 2022. године, на навечерје празника Крстовдан, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован са свештенством Саборног храма, служио је свечано бденије.

Пред крај јутрења када се пева свечано: “Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни помилуј нас”, Епископ је узео Часни Крст, украшен босиоком и цвећем, и у свечаној литији га пренео из олтара до средине храма, и подигао га у ваздух са четири стране (јужне, источне, северне и западне), што символише четири крака Крста. Јер Крст Часни преиспуњава свецели космос, сабира свецелу твар љубављу Христовом. Поставивши Часни Крст на постоље насред цркве, Епископ се заједно са читавим сабрањем верног народа поклонио Часном Крсту, уз певање молитве:

Крсту Твоме клањамо се, Владико,
И свето Васкрсење Твоје славимо.

На сам дан празника Воздвижења Часног Крста, Преосвећени Владика Јован са свештенством Саборног храма у Крагујевцу и верним народом, служио је Свету Архијерејску Литургију.

У својој беседи после прочитаног јеванђелског зачала, протојереј – ставрофор др Зоран Крстић, ректор Богословије Свети Јован Златоусти је истакао:

“Болест греха није проста, него је разноврсна и израста многе плодове и изданке, те се тако зло шири и напредује у свету док се снагом духовног лекара не заустави. Браћо и сестре, ово је парафраза реченице из 102. канона Петошестог васељенског сабора. Она нам показује једну од врло битних карактеристика Истока, а то је да у нашем предању ми користимо медицински речник. Као што сте могли да чујете, ова реченица је почела речима: “Болест греха…” и завршила се позивом духовном лекару да излечи ту болест. Дакле, православни Исток грех посматра као болест, за разлику од католичког запада који греху приступа као преступу. Човек је болесно биће и грех је стање болести и оно изискује исцељење и лечење, а не превасходно казну.

Упоредимо болест и грех, сви имамо искуства у томе. Замислите једну ситуацију у којој човек мисли да је здрав, неким поводом оде код лекара и установи му се да болује од тешке и хроничне болести. Замислите каква је реакција тог човека. Психологија нам каже да у прихватању болести постоје фазе. Прва од тих фаза је неприхватање. Када се деси таква ситуација, људи углавном реагују речима: “Не може то бити тако, ја сам здрав”. Када то пребацимо на поље греха и када чујемо дијагнозу да је човек пало биће, исти одговор ћемо чути; “Добро ми је, леп ми је живот, зашто би требало да се осећам као пало биће?”. Следећа фаза у прихватању болести јесте да кажемо: “Грешка је”, дакле, апарати нису добро измерили или доктор не уме да прочита оно што је видео на апарату, или пак, доктор не зна ништа. Пребацимо то на поље греха, опет. Ако је човек пало биће, њему треба исцељење, Спаситељ… Ако не доживљавамо себе као пало и грешно биће, онда опет следе слична питања: “Шта ће мени исцељење кад сам здрав? Шта ће мени Спаситељ кад је мени добро овако како живим?”. Ако се вратимо на питање болести, у речима да доктор не зна ништа, ми изражавамо крајње неповерење у њега. Ако то пребацимо на поље греха, онда то значи да немамо поверења у Господа и то је оно што чини суштину греха.

Канон који сам поменуо завршава се речима да духовни лекар треба да води рачуна о расположењу пацијента. Дакле, неповерење према Господу означава саму суштину греха. Адамов грех, браћо и сестре, није се састојао у томе што је преступио једну заповест и зато био кажњен. Његов грех се састоји у томе што није имао поверења у Господа. У томе се и наш грех састоји – када мислимо да можемо сами. То је суштина болести греха: “Ја могу сам. Не треба ми Господ, не треба ми ближњи”. Један познати теолог XX века изрекао је реченицу да сваки човек који се у овом палом свету осећа као код куће, тешко може да разуме нешто од хришћанства. Дакле, то је стање болести – да не увиђамо зашто смо створени.

Општи лек за болест греха јесте крст. Крст узимамо као суму свих лекова које нам Господ преписује у нашем исцељењу. Ствар је врло једноставна. Ако, са једне стране стоји спасење, које је у испуњавању воље Божије, а са друге стоји самовоља – пут од једног до другог јесте крст. Сваки пут када човек пригушује и савлађује своју самовољу јесте крст и пут крста. Ми врло често говоримо о крсту и то нам изгледа јако тешко да се плашимо њега. Стално покушавамо да га избегнемо. Начин и разлог због којег се крст носи јесте љубав. То је врло једноставна ствар. Што више љубимо и више љубави имамо то смо мање самовољни. И обрнуто. Недостатак љубави се покрива самовољом. Што је мање љубави, то је више самовоље.

Општа дијагноза нашег времена јесте да малу љубав имамо. Читава творевина јесте тајна љубави Божије. Што више волимо, то смо мање самовољни, то је наш крст лепши, али и већи. То значе речи које ћемо ускоро изговорити у молитви: “Да дође Царство Твоје”. Ми хришћани то прижељкујемо, томе се и молимо. То значи да се у овом палом стању и свету не осећамо добро. Ми желимо пуноћу живота где се побеђује смрт и царује васкрсење. То је оно што здрав човек хришћанин жели у свом животу.

Честитајући вам данашњи празник, желео бих да сумирам ово што сам рекао. Сваки пут када се прекрстимо и када поменемо крст Господњи, ми говоримо о тајни љубави. То је оно што нас држи у животу – тајна љубави Божије и оно са чим треба да живимо, да одговарамо на ту неизмерну или, како би рекли, “луду љубав Божију”. Имајмо на уму да Господ каже: “Ако ме љубите и заповести ћете моје држати”. Ми можемо да будемо прави хришћани само ако љубимо Господа и љубимо друге. Чим почиње да узраста наша љубав, и крст постаје већи. То не треба да нас плаши, јер нема васкрсења без крста. Онај који мисли да може да васкрсне, а да буде мимо крста, грдно се вара. Завршићу једном реченицом: Бог у кога ми верујемо јесте љубав. Амин!”

Беседа протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића, ректора Богословије “Светог Јована Златоуста” у Крагујевцу

Срећко Зечевић, протојереј