После прочитаног јеванђелског зачала Владика се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, Свети апостол Павле у малопре прочитаном Апостолу даје нам заиста дивне поуке. Поуке које, ако покушамо да их применимо уз помоћ Божију на себи, решићемо све своје недоумице у животу, све своје препреке и падове. Апостол Павле нам говори шта су то плодови Духа Светога и набраја да је то љубав, кротост, мир, целомудреност, уздржање и каже да на таквима нема закона. Шта ће закон ако човек заиста живи овим поукама Светог апостола Павла. Нема тог закона који има над таквим човеком власт јер он живи у љубави, кротости, смирењу, целомудрености, у послушности. Још нам апостол Павле даје још једну, такође, веома велику поуку и каже: „Браћо ако и неки човек упадне у искушења, ви духовни исправљајте такве духом кротости“ и упозорава их да чувају себе да не падну у искушење. Ми људи стално волимо да другима држимо проповеди неке, беседе и поуке, а да ли смо заиста у том стању духовном да можемо друге да поучавамо. Зато Свети оци нису много говорили. Нису чак много поучавали ни речима али су зато делима све показивали. Зато и други људи који су о њима писали, гледајући на њихова дела и живот, заиста су описали у каквом су духовном стању они били.

Свети апостол каже још у апостолу: „Носите бремена једни другима и тако испуните закон Христов“. Ако гледамо у целини данашњи прочитани апостол видећемо како нас Апостол Павле и Јеванђеље упућују једне на друге. Све док човек упућује себе на друге он ће се смиравати. Видеће тог другог као већег од себе. Када човек издвоји себе од другога и прогласи себе за самога себе, такав је човек у веома великој заблуди духовној. Све ове дивне и утешне речи из Апостола који смо данас чули у ствари нам говоре да уколико смо у заједници Цркве као Тела Христовога утолико се бринемо за своје спасење али и за спасење другога. Уколико носимо бремена искушења и потешкоћа једни другима ми смо заиста на путу спасења и не само спасења него и избављења од свих мука и невоља. Носити бреме другога значи узети јарам Христов, а то су поуке, то је Јеванђеље, то је блага вест. Носити бреме другога значи осећати другога као себе. Да покушам да осетим рану другога и да се сетим да и њега његова рана боли као што и мене боли моја рана. Ако тако не осећамо ми смо се издвојили из те заједнице, заједнице Цркве као Тела Христовог, а све оно што се издвоји из Цркве онда себе ставља изнад Цркве. Ми смо на путу спасења и ко год је на њему он је и на путу искушења јер нечастива сила неће да се ми спасавамо него нам лукаво подмеће искушења и говори нам стално да смо велики и да много знамо. Док је човек на овој земљи он је у ствари на бојишту. Човек, у ствари, стално и непрестано бије битку или за Царство Божије или за царство таме. У битци сме ли војник да заспи? Не сме јер ће га непријатељ одмах убити. Такав је у ствари позив нама да стражаримо над собом. Да не долазимо у такво стање да ја треба да стражарим над другима. Да водим рачуна како он живи, шта то ради, шта то говори, а не водим рачуна шта ја радим и говорим. Стало ми је до њехгових поступака да их проверим али нисам спреман да проверим своје поступке. Дакле, браћо и сестре, ми на овој земљи бијемо битку на живот и смрт. Живот знамо шта је. Живот је у Богу, а смрт је све оно што се одвоји од Христа. Зато се гине кроз грехе и упада у царство таме односно у пакао или се односи победа кроз све ове врлине о којима је малопре Апостол Павле говорио, а ми кроз те врлине улазимо у Царство небеско, улазимо у Рај. Када човек заиста примењује те врлине на себи он већ и овде и сада осећа Божији рај.

Треба да се трудимо у животу да чувамо заједницу. Родитељ који не чува своју породицу као заједницу и светињу по Богу, није родитељ. Није родитељ онај који стално говори то што си урадио да ти не ваља. Он себе издваја из породице која је мала Црква и себе поставља за некога гуруа. Треба да знамо да ако живимо хришћанским врлинама да нас анђели окружују и крепе нас, а онда и задобијамо милост Божију и благодат Божију да истрајемо у хришћанским врлинама. Свети Оци кажу да хришћани на земљи стоје обучени у свете врлине али ни једну врлину не можемо задобити без вере и смирења. Смирење је темељ за сваку хришћанску врлину. Нисмо ли уградили у тај темељ смирење обману чинимо што мислимо да смо у врлинама јер кад тад ћеш почети да се гордиш, а гордост је узрок свакога греха. Госрдост је од анђела учинила ђавола. Гордост од човека чини нечовека. Мада то човек не примећује већ напротив он итекако узраста у тој гордости и сбе све више уздиже и хвали. Можемо се ми хвалити пред целим светом али та хвала ако није од Бога џаба нам је све. Може нас цео свет хвалити. Можемо се ми наметнути другима али то није хришћанско. Хришћанско је да помогнемо себи у спасењу да би кроз своје помагање за спасење тако помогли и другима. Зато Апостол Павле и каже: „Бремена један другом носите и тако испуните закон Христов“.

Да се молимо Богу и да молимо светог апостола Павла да ове његове свете речи које смо данас чули применимо. Да се потрудимо и да уложимо труд али уз труд нам треба подвиг, а уз подвиг молитва. Треба нам пост. Треба нам Христос јер човек је човек само у Христу. Зато се потрудимо да помогнемо другоме да ако видимо да неко пада да му пружимо руку да га вратима и извадимо из пада али прво да погледамо свој пад. Нема човека који не пада. Нема човека који не греши. Нема човека који се не огреши о Бога и о другог човека. Важно је да то увидимо и да осетимо свој пад, а осетићемо га ако смо у овим духовним врлинама. Човек када мало падне, устане и не обраћа пажњу на тај пад али када падне мало више па се удари мало више и , недај Боже прокрвари, онда види тек тад да је пао. Господ каже: „Дођите сви уморни и натоварени и ја ћу вас одморити“. Зове Господ свакога од нас. Тражи Господ да ми Њему пружимо руку да нас Он избави из тог пада и провалије у коју смо упали. Ако ми хоћемо Он ће нам помоћи али ако ми не тражимо помоћ неће нам помоћи. Горд човек не тражи помоћ поготово у духовном смислу. Браћо и сестре, сваки човек је без Христа празан. Он је мешина која је напуњена ваздухом па се тамо нађе нека рупа и сав ваздух изађе и шта од мешине бива. Ништа. Док имамо Христа у себи и док носимо Христа у себи, док Христа сведочимо себи и другима, док живимо Христом ми смо испуњени радошћу јер смо испуњени Богом. Човек без Бога је празан. Он је највећи сиромах у овом свету па не знам да шта стекне у овоме свету али нкада има Бога, а сиромашан је у материјалном смислу он је велики богаташ јер је задобио Бога, а ко је задобио Бога задобио је љубав. Ко је од Бога отуђен, отуђен је од љубави. Ко је љубави отуђен он је од Бога отуђен.

Зато нека нам Господ помогне. Зато се и молимо и зато долазимо на богослужења. Зато и треба да долазимо на Литургије. Зато треба да се причешћујемо и да се сједињујемо са Христом да би кроз сједињење са Христом добили сило, моћ и снагу коју само Бог може да да. Молимо се, молимо се и молимо се. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов.

Ђакон Саша Павловић