Епископ Јован је након читања Свето Јеванђеља верне укрепио својом беседом:

"У има Оца и Сина и Светога Духа,

Велико је достојанство бити човек, поготову човек у Богу, у Богу и са Богом. Бог је човека створио по слици и прилици својој, зато човек треба да води рачуна о свом достојанству, треба да пази на свој живот, на своје достојанство, треба да буде пример другима. Пазити на своје достојанство значи пазити на Бога, не пазити на своје достојанство, занемарити свој позив, свој призив као човек, значи да такав човек није достојан Бога. Зато понављам, бити човек је узвишено, али Божији човек, онај човек који је целога себе предао Богу и који је Бога сместио у своје срце, у своје биће, тако да такав човек мисли Богом, ради Богом и живи Богом и зато треба да пазимо на свој живот као човек који је икона и слика Божија. Зато ће апостол Павле казати хришћанима у Ефесу, поготову онима који су примили хришћанство, тј, који су примили Христа, који су се у Христа обукли и крстили, он њима каже, „Пазите добро како живите, не као не мудри него као мудри“. Заиста ако човек живи по Богу он је мудар, њему Бог даје мудрост, али када човек не живи по Богу он је не мудар, а управо се прави мудрим. Ми ћемо то лако видети од сваког човека који живи супротно од онога што говори, који живи супротно од онога што су његова дела и ове мудре речи Светог апостола Павла које су изговорене више од пре две хиљаде година, оне су итекако значајне за нас, оне у себи садрже поуку опомињуће нас да будемо опрезни у свом животу, али да будемо опрезни и у времену у коме живимо, јер како каже наш народ: „Свако време носи своје бреме“, а то значи да је човек као икона Божија позван да то бреме времена носи достојанствено, а да не поклекне, да се не одрекне Бога, да не престане да живи по Богу. Ове нас речи опомињу да живимо по Богу и стално да се питамо какав је мој живот? Да ли га живим од данас до сутра? Да ли га живим са осећањем шта ћу више да заграбим себи или ћу живети да разумем да ми је овај живот дат овде на земљи да њиме овде и сада започнемо тај вечни живот? Да ли живимо за овај, временски живот или живимо за вечан и непролазан живот? Ми ћемо увек рећи да желимо вечни живот, да желимо спасење и то је добро, али слабости људске наше некако нас стално вуку ка доле, поготову наше страсти, поготову наше гордости, стално нас вуку ка доле и уствари када смо сагети само доле онда не видимо шта је горе. Горе је Господ наш Исус Христос који седи са десне стране Бога и Оца. Сав наш живот и наша душа и наше срце, наша савест, а камоли наша дела сва су она на видику Христовом. Зато су наша дела, ако су добра, она су обасјана светлошћу Христовом, ако нису добра она су затворена у тами и ништа горе нема него када човек коме је дао вид да види, ово Сунце, дан, да види лице другог човека, а не види да је због своје слабости људске сав у тами у мраку, дао нам је Бог телесни вид, али Бог у исто време нам је дао и духовни вид, зато исто треба човек колико год придаје важност телесном виду, треба да придаје важност и духовном виду, а духовни вид и духовне очи отварају се у сваком човеку онолико колико човек има Бога у себи, колико човек чини добро, браћо и сестре, колико човек живи по Богу и живи са Богом. Сва су дела на видику Христовом и она су обасјана светлошћу Христовом, а она лоша дела она су обасјана тамом, најстрашније је кад човек не види да је у тами, зато нам и долазе на памет оне дивне мисли Светог Григорија Паламе, који се молио Господу и говорио: „Господе, просвети моју таму“. Нашу таму не можемо сами од себе да просветимо, него само да се молимо да Бог који је створио и небо и земљу и видљиво и невидљиво да Он може да нам просвети ту таму да се тргнемо, то значи да устанемо, да се подигнемо, да се не вучемо, што би рекао наш народ по земљи и да схватимо да нисмо само земни људи, него и земни и небески. Зато ће апостол Павле казати: „Гледајте како живите, како мислите, како осећате, како поступате“, а да би све то човек сагледао њему треба мудрост, али не мудрост овога света, него она мудрост у Богу, а шта је мудрост, оно што је рекао премудри Соломон, мудрост је почетак страха Божијега, то је мудрост, да се ја одржим као Боголико биће, да се одржим као човек, мудрост је да сачувам себе од зла, од греха, од мржње, од пакости, то је мудрост, а то је само небеска мудрост, мудрост овога света нас гони овоме да будемо што гордљивији, да будемо све друго само да не будемо оно што треба да будемо и оно за шта нас је Господ и створио, а управо мудрост је живети Јеванђелски. Јеванђеље је наш кодекс живота, то је наш пут, и то онај пут који води у живот вечни. Мудрост је живети Јеванђелски и уредно и како кажу Свети Оци, живети тачно, а тачно живи само онај који Јеванђелски живи, онај који Јеванђеље смешта у себи, а не онај који се, опростите ми што ћу ружно рећи, поштапља Јеванђељем. Ми треба да живимо Црквом, а не да се служимо Црквом, дакле, лудост је не Јеванђелски, расипнички, лудост је живети неуредно, а свако од нас када нам неко каже „Живиш неуредно“, он ће рећи „Није истина, ја живим уредно“, али његова уредност се састоји у том спољашњем, што се пере споља, а унутра опет се враћамо на Јеванђеље, као они фарисеји који перу чашу споља, а унутра је пуна гадости. Све док човек Духом Светим не опере се изнутра, он је прљав човек, без обзира ко био, какву власт заузима у овоме свету, какве чиново носи, какве положаје поседује, све је то ништа у односу на узвишеност и позива и призива и чина и имена Божијега човековог. Лудост је трошити душу на безакоње и оно што је нечасно и оно што је непоштено, иако ми гледамо да зграбимо све, дај што више да заграбим, дај што више да прибавим себи, оно што ме чини угодним моме животу, а да ли ће то да чини угодним наш вечни живот? То је питање које треба свако од нас да постави. Ко је мудар у очима Господа Христа? Онај који зграду душе своје зида на вршењу добрих дела, тј. Јеванђелских дела, а не мудар је онај који не зида зграду душе своје на Јеванђелским делима, јер све што се зида Господом Христом, одолева свим бурама, свим невољама, свим олујама, свим непогодама и искушењима животним, а све оно што се гради вам Христа све се то једног дана руши као кула од карата. Зато треба да градимо себе на јаком темељу, а темељ је наш Христос, темељ је Јеванђеље, темељ су наша дела добра, врлине, све су то темељи на коме, ако смо поставили добар темељ, ми знамо да можемо да подижемо зграду са незнам колико спратова, али ако зидамо спратове, а темељ нам је слаб урушеће се, зато човек који не зида себе на Цркви и Јеванђелским врлинама, руши се кад тад, онда осети тај пад, али када осети пад, да ли ће имати времена за покајање, за исправку, за поправку? Наш живот није у нашим рукама, тј. време нашег живота није у нашим рукама, то је у Божијем промислу, а опет Јеванђеље нам каже да ће нам Господ судити у ономе у чему нас нађе. Сад замислите, дође Господ, а затекао нас тамо где не треба, да ли имам право да се љутим на Бога што нећу бити поред Бога на ономе свету, није мене Бог казнио, ја сам себе казнио и Бог не кажњава, Бог само дели правду по ономе по чему и у чему смо живели. Све што се гради ван Христа и наше речи и наше мисли и наша дела, све то лако пада, све се распада, чим наиђу и најмање потешкоћи и најмања искушења, све то пада, зато треба да се учврстимо у вери, али и да живимо вером, да се учврстимо у Цркви и Црквом треба да живимо, јер се у Цркви и Црквом спасавамо, да живимо Црквом, често говорим, како се живи у Цркви, посушношћу, то је оно што Бог награђује, послушност и смирење, а не дрскост и похлепност, време нашега живота на земљи нам је дато да га Јеванђелски и мудро испунимо, а искупљујемо то време непрекидно се спасавајуће од мржње, од злобе, од пакости од лењости. Лењ човек не упропашћава само себе, него и оне око себе, лењ родитељ не упропашћава само себе, него упропашћава и своју породицу, лењ човек се не труди ни у чему, он ленствује, а он је постао лењ и за своје спасење, зато што је у своме мраку обзидао себе собом и само мисли „Ја сам се обзидао, ја сам се оградио“, камо лепе среће да се оградимо од нога што није добро и да се оградимо у ономе што је добро. Треба да се оградимо од зла, од пакости које се разлива по целом људском бићу и само мудар човек, а мудар је онај који је у Богу, тај може да види шта је у његовом бићу, шта струји кроз његово биће, ко је у његовом бићу, а неко мора бити Бог или онај други, добро или зло, љубав или мржња. За то нам треба мудрост да знамо да разликује шта је добро, а шта је лоше, мислимо да знамо, али верујте ту би скоро сви пали. Или ћемо процењивати само своји знањем, а нећемо видети шта Јеванђење каже, шта је добро, а шта је зло. Ми се од свега овога спасавамо једино Спаситељем Господом нашим Исусом Христом, јер нема другог имена којим се можемо спасити, до имена Господа Нашега Исуса Христа, јер само Боженско добро, Христово може потиснути сва зла, сва зла свих дана наших у животу и претворити у дане добра и то је важно, да претварамоне само дане, него и сате да претварамо у добро, јер ако то не радимо онај нечастиви ће брзо да посеје оно зло себе и да се ми саживимо са тим злим семеном и онда не можемо да разликујемо шта је здраво семе, шта је зло семе.

Нека би на Господ дао мудрости и нека би нам дао снаге да пазимо како живимо, да пазимо како нам дани пролазе, јер ће проћи, немој да се заварамо, наш народ каже „Није се нико оковао на овоме свету“, дани пролазе јер нису у нашим рукама, него су дани у Господу, а у Господу је један дан као хиљаду година и хиљаду година као један дан. Човек зна да се итекако у једном дану да се сав окује као да му сутрашњи дан не треба, а то је онај халапљиви човек, који само мисли на данас, а не мисли на сутра, само мисли да проживи овај свет удобности, није то ништа лоше, само ако нам то не крњи од онога добра у вечности. Нека нам Господ помогне да имамо веру у Бога, да признамо Христа као спаситеља, како и рече данашње Јеванђеље: „Који призна мене пред људима, признаће и Син Човечији њега пред Анђелима Божијим, а који се одрекне мене пред људима, тога ћу се одрећи и ја пред Оцем небеским.“ Нема веће казне за човека него да га се одрекне Господ, али Христос се нас не одриче, него се ми Христа одричемо. Није Бог окренуо леђа човеку, него је човек окренуо леђа Богу, али је Бог пошао за човеком да га врати, из онога небића у који је он сам себе претворио, када је окренуо леђа, а позивао се стално на Бога, као што и ми знамо да се стално позивамо на Бога, али само на речима, не на делима, човек је окренуо леђа Богу, а Бог је милостив, човекољубив, пошао је за човеком, тражи наше враћање Њему, да се вратимо Богу и себи, тј. да се вратимо својој души, своме бићу, да вратимо своје достојанство, зато ништа узвишеније нема него човек који је достојан Бога, а достојан је Бога онај који живи у Богу и по Богу. Нека би нам ова наша данашња служба, Света Литургија, наше молитве, наше причешће помогли да што више уселимо Бога у себи, јер што будемо више имали Бога у себи, онда неће имати места у нама за онога нечастивога, који нас стално нешто хушка, „Не мораш да будеш добар, не мораш баш данас да учиниш то добро дело, остави за сутра“, а сутра може бити касно, а делима ћемо својим или оправдати или осудити.

Бог вас благословио!"

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије Епископ Јован је са монахом Јоаникијем обишао манастирско имање, а потом је заједно са свим вернима присуствовао Трпези Љубави припремљеној у сали манастирског конака у Брезовцу.

јереј Немања Искић