Након прочитаног Јеванђелског зачала, Епископ се обратио верном народу богонадахнутом беседом и рекао:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, данас наша црква слави Светог апостола и јеванђелиста Матеја, онога који је написао прво јеванђеље Христово. Апостол Матеј је био цариник, а у то време је то занимање било презрено јер су сакупљали порезе. Као такви, били су омрзнути и сматрани су грешницима. Али, оно што људи сматрају грешницима, не значи да и Бог исто сматра. Бог је тог Матеја, позвао у службу апостолства. Он, Матеј, у знак захвалности позива Христа да уђе у његов дом и да га освети, а при том он позива и своје колеге царинике, како би се похвалио уласком Христовим у дом једног грешника, како су они говорили. Док је седео за трпезом остали цариници су прекоревали ученике Христове и говорили о томе како учитељ једе и пије са грешницима. Господ Исус Христос, који зна све помисли човекове, одговара на то њихово гунђање како не требају здрави лекари него болесни. Ово се односи на оне који себе сматрају здравима, а то су управо ови цариници. Управо што себе називају праведницима они су болесни. Они то не виде јер не мисле тако. Они који су здрави и праведни, себе сматрају грешницима. Дакле, Господ позива апостола Матеја у апостолску службу како би показао да може и од најгрешнијих људи да направи праведнике. Оне најнеписменије може да начини ученим људима. Сви они су имали духовну школу, учили су јеванђеље и слушали га, а тиме су управо постили мудри. Све нам ово говори да Господ Исус Христос има власт опраштати грехе и да ту власт даје и апостолима, а они даље то преносе и на епископе. Дакле, видимо да је Христос био на обеду код Матеја, али уместо да буду благодарни што се налазе поред Христа, они Га називају грешником. Они говоре да је Христос грешан. Толико иде далеко заблуда човекова, када он огрезне у греху али и када почне да се горди. Почне да се горди и не види ништа више осим себе нити признаје икога више осим себе. Зато су ти, „умни“ људи сматрали апостоле Христове да су луди. А, чули смо данашњи апостол који одговара на таква размишљања и каже ми јесмо луди али смо луди Христа ради, а ви се правите да сте мудри. Из ове реченице видимо како људи воле богатство, сласти, власт, задовољства, а ми то и не осећамо, кажу апостоли. Ми видимо Христа, а Он је највеће богатство, имати Христа у себи. Други човек, који је пун себе, нема ни жељу ни вољу да се Христос усели у њега иако он говори да хоће, јер несвесно себе сматра већим и од Бога. Апостоли не виде богатство овог света јер не само да су пролазна сенка него и саблазна варка чула. Апостоли тако доживљавају овај свет али га не презиру јер је Господња творевина. Ми живимо у овоме свету и као хришћани треба да докажемо то и да живљењем по Христу сведочимо истог који у злу лежи. Дакле, Бог је нас хришћане послао у овај свет да светлимо не својом него светлошћу Христовом. Ни апостоли нису собом светлели него Христом. Чак су и сами апостоли проповедали науку Христову, а не своју. Господ је и рекао, „благо онима који науче и испуне“, а како ћеш да испуниш ако не знаш. Јеванђеље је наша најпотребнија лекција. Људи изналазе разне путеве да избегну смрт, а ми видимо апостоле како трче у смрт. Заиста њих народ сматра лудима. Они знају да управо овом смрћу задобијају вечност, зато и хитају како би се спасили од греха. Зато је смрт благослов јер тиме човек престаје да греши. Зато у овом животу треба живети хришћански. Онај који верује зна да је Христос смрћу уништио смрт и даровао нама живот вечни. Апостоли трче у смрт, а људи се боје смрти. Апостоли сваку страст и грех сматрају за духовну смрт и постоје две смрти. Много је страшније када настане духовна смрт пре ове телесне. Духовна смрт настаје када човек престане да живи Христом. Духовно престаје да живи када у њему нестане вере. Христос управо овакве грешнике хоће да врати из смрти у живот. Зато је и дошао у овај свет због нас који смо изгубили образ Божји, како би нас вратио у биће из небића. Он је дошао да нам покаже пут којим треба да идемо. Зато је Он једини могао да каже, „ја сам пут истина и живот“. Ове путеве које ми измишљамо да бисмо се оправдали су бесмислени. На свим путевима који нису ка Богу чека нас онај нечастиви док је само је пут Христов пут спасења. Ми видимо како апостоли исцељују људе од сваке болести, изгоне демоне, васкрсавају мртве. Али, они то не чине својом снагом него силом Божјом и Духом Светим који је у њима. Зато сваки човек који поседује Духа, он ће исто васкрсавати јер је прво васкрсао себе. Апостоли кажу да су као људи сами по себи слаби, а шта ми радимо, нешто се прсимо и уздижемо се. Они сматрају да су слаби и заиста је човек слаб без Бога. У немоћи се сила Божја пројављује. Зато они и кажу да су без Христа ништа. А, ви коринћани (они којима је посланица упућена), ви сте јаки јер све силе приписујете себи и све победе. Погледајте људе који осуђују друге, они мисле да су победили тиме што осуђују, а Господ Исус Христос каже, „не судите да вам се не суди“. Људи нешто стално уздижу себе и себи приписују моћи. Можеш имати све науке овог света али ако те она не приводи Богу, ништа од те науке нећеш имати осим пропасти. Ми смо такви по природи да у другоме тражимо да постану бољи, осим у себи самима. Све ово што сам рекао, зар не чине и данас људи и ето шта бива када се људи забораве ко су, шта су и одакле су. Зашто човек злоупотреби чин, положај и све? Управо зато што се заборави и што га понесе. Како каже наш народ, „у добру се не узнеси, а у злу не покуди“. Да би се људи стално сећали Бога, треба да се духовно роде и препороде. Зато Христос каже, „ко се наново не роди не може ући у Царство Небеско“. Да ли се опет може родити човек? Ту се не говори о телесном рођењу већ духовном. Ко се, каже Господ, не роди „водом и духом“, односно ко није крштен. Дух Свети рађа и препорађа и зато немамо ни једно богослужење где не призивамо Духа Светога. Често спомињем изреку нашег народа, „ја могу и коњ може али ако Бог не да, све нам је џаба“. Џабе нам је наша снага и умовање ако нисмо све подредили Христу и Цркви. Живећи Христом, одржавамо се у духовном сродству са Њим. Од њега не само да почиње и нови живот него њиме траје сваки живот. Без Бога и другога, нема спасења. Зато смо сви ми хришћани једна заједница и породица. Али, ако ја ту заједницу разарам својим умовањем и мене ће Бог разорити. Нама је потребан Бог, потребан нам је Божји мир.
Ево ми се налазимо на почетку поста који треба да нас припреми за празник мира и рођења Христовог. Није само важно постити храном већ је потребно постити прво језиком који како каже народ „језик нема кости, а све кости поломи“. Потребно је да уздржимо језик свој у току поста. Потребно је да постимо речима, очима, али и свакако другачије.
Нека нам Господ помогне да пост проведемо у миру и благодати али и уз појачану молитву и хришћанске врлине. Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Горан Ђерковић, протојереј
http://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/8677-liturgijsko-sabranje-u-stanovu#sigProIdda55e74c0a