СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У БУКОВИЧКОМ ХРАМУ И ОСВЕЋЕЊЕ КРСТА НОВИ ХРАМ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У БУКОВИЧКОМ ХРАМУ И ОСВЕЋЕЊЕ КРСТА НОВИ ХРАМ

У суботу, 10. децембра 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је служио Свету Архијерејску Литургију у храму Светог архангела Гаврила у Аранђеловцу.

Његовом Преосвештенству су саслуживали: Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, протојереј Миливоје Старовлах, јереји Марко Петровић и Петар Грујић, протођакон Иван Гашић и ђакон Александар Бабић.

Својим појањем су ово сабрање увеличали и чланови хора „Света Анастасија Српска“ из Аранђеловца.

Непосредно по дочеку Архијереја, у храму Епископ Јован је освештао крст за храм у изградњи „Светог Јоаникија“, који се налази надомак Болнице у Аранђеловцу.

Након читања Светога Јеванђеља Епископ је произнео своју беседу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа,

Речи Христове које смо данас овде чули из овог Јеванђеља, које је Господ изговорио својим апостолима и односе се не само на апостоле, односе на свакога крштеног човека. Данашње Јеванђеље почето је речима Христовим где Господ каже: „Ја сам истински чокот и Отац је мој виноградар и сваку лози на мени која не рађа рода, одсеца је, а сваку која род роди он је чисти да још више рода донесе.“ Ове речи нас опомиљу да је Господ наш Исус Христос, почетак и свршетак, да је он алфа и омега, да све што не почиње и зачиње се у Њему нема правога свршетка, зато Он каже, ја сам чокот, а ви лозе. Лоза док је на чокоту и док правилно црпи оне сокове из чокота, лоза доноси плодове, ако лоза није на чокоту, шта бива са том лозом? Одсеца се и баца се у огањ. Заиста, ове речи се односе на све хришћане, тј. да смо сваки од нас који смо крштени, да смо управо накалемљени на тај чокот и све док смо на чокоту, онда ћемо имати своје назначење, јер све у овоме свету има своје назначење и благо ономе човеку који је свестан свога назаначења, смоква има назначење да рађа смокве, пчела има своје назначење да иде од цвета до цвета, да скупља нектар и да прерађује у мед, а шта је назначење човека? Његово назначење је да служи Богу, да слуша Бога и да се труди да испуњава оно што Бог од нас тражи, а шта Бог од нас тражи, или боље речено шта ми треба да тражимо од Бога? Опет оно што је речено у Јеванђељу: „Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све остало ће вам се придодати“.

Браћо и сестре, другим речима све ово се односи на нас, док смо год ми у Цркви и док живимо Црквом, ми ћемо се кроз Цркву и спасавати, нисмо ли у Цркви, нема нам спасења, па да не знам ко смо и шта смо. Зато је потребно да служимо Цркви, управо на основу свога назначења, а не да се Црквом служимо, докле год будемо служили Цркви, а то је заједница, тј. Тело Христово, док смо год у Цркви, без обзира и што смо грешни, али док слушамо Цркву док служимо Цркви ми имамо наду на спасење, али ако мудрујемо у Цркви, ту нема спасења, па без обзира који положај у Цркви ја имао, а сваки крштен човек има своје назначење у Цркви. Зато будимо са Црквом да би Црква била са нама, служимо Цркви, а како се Цркви служи? Богослужењем, молитвом, вером, надом, љубављу, добрим делима и зато треба да осетимо радост у себи да осећамо стално радост, што нас је Господ призвао и увео у Цркву, а ми смо у Цркву ушли кроз Свету Тајну Крштења и докле год будемо живели у тој Светој Тајни Крштењској, ми онда знамо да живимо у Христу, јер смо се у Христа крстили и у Христа се обукли. Не облачимо ли се у Христу, бићемо наги у смислу да нећемо имати добрих дела, не смемо никада да се поведемо и да кажем „Ја сам владика и сад ми је загарантовано спасење“, не напротив, баш то што јесам, али ако у томе што јесам не служим Цркви, нажалост, бићу више осуђен јер по речима Јеванђеља, коме је много дато, од њега ће се много и тражити, а ми све више гледамо да ли Бог није дао некоме другоме више него мени, а Бог зна шта је коме дао и шта ће коме дати, само ми треба да благодаримо Богу и да се не отимамо за нешто боље, него да прихватимо да се наш живот састоји у промислу Божијем, ако је промисао Божија да се овде родим на земљи, овој српској земљи, онда то треба да схватим као радост, да је Бог хтео, могли смо да се родимо на другом месту, али зна Бог где свакога поставља, али ако човек заборави то назначење, он заборавља шта је и ко је, он се лишава свог идентитета. Ако ме је Црква поставила овде на ову парохију и епархију, шта имам ја сада да мислим па да кажем, е Црква је погрешила што ме поставила овде, а не тамо. Неко ће казати, није Црква него ме поставио Владика, а шта је Владика него Црква, шта си ти крштени човече него Црква, зато је потребно да служимо Цркви, а не да се Црквом служимо.

Данашње Јеванђеље каже „Без мене не можете чинити ништа“. Заиста, човек без Бога не може никакво добро и племенито дело да учини, можеда учини зло без Бога, али добро и племенито, не може без Бога иако ове речи за људе слабе вере чине се да су ове речи прејаке, како да не могу ништа да учиним без Христа, а ја знам да могу, али овде се ради да схватимо да Христос ништа није говорио како бих рекао, преувеличавано, нема никога на свету да има одмереније речи него што су то речи Христове. Он је Бог и зато нема одмеренијих речи од Божијих, а реч је Божија истина: „И рече Бог да буде свет и би свет“, све бива на реч Божију. И када нам ово Христос каже да без Њега не можемо чинити ништа, заиста треба то буквално да схватимо тим пре што се овде говори о добру, а не о злу и ми никакво добро не можемо чинити без Христа, мимо Христа и насупрот Христа, јер је Он Христос, Он је давалац, Он је тај који управо даје моћи, даје силе и снаге да ми чинимо добро, а Свети апостол Павле каже: „Добро чините да вам се не досади“. Често ми и ако учинимо неко мало добро ми мислимо да је то довољно, добра никад довођно, али зла један кап је много, једна кап зла може читаво море да претвори у оно што не треба. У томе је управо да ми схватимо да без Христа не можемо, то су схватили апостоли и у томе је и суштина апостолске службе у овим речима Христовим је суштина и нашег живота као хришћанина. Бог је тај који оспособљава људе да чине добро. Бог је тај који нас подстиче да се усавршавамо, онако и како каже у Светом Писму „Усавршавајте се до пуноће раста Христовог“, ми опет учинимо неко мало дело и мислимо да смо се усавршили и даље се не трудимо и то што си учинио, а не трудиш се даље да наставиш, од тога нећеш имати још користи, већ можеш ти мати и супротно, чим си рекао довољно је мени. Значи ти си већ себе оградио да ти не треба више нико. То се јавља код људи код којих овлада гордост, човек када каже, ја знам овај посао или не знам шта друго, знаш га и уместо да заблогадариш Богу што га знаш, али треба да умножаваш, али да ти то умножавање буде на спасење, а не на гордост, па да кажеш „ја савршено певам“, ко савршено пева? Савршен је само Бог, а човек позван и призван да се усавршава и Бог је човека створио несавршеног, баш управо због тога и дао му заповест да се усавршава, да се не би олењио, да се не би погордио. Све те дарове које ми имамо, ко нам то може дати? Човек? Само донекле, такве дарове које смо ми добили, а нема човека без дара, само Бог може да да. Када човек злоупотреби дати дар, као што ми не дај Боже кад злоупотребимо своје хришћанско звање, па ми пропадамо, онда нам то није на благослов, онда нам то није на узрастање, него на пропаст, зато треба се уздати у Бога, а не у себе и да се не уздамо у своје моћи. Зар не кажемо често „Ја то могу“, можеш али да ли ти је то на добро што можеш, да ли си проверио, орпостите што ћу рећи, у мом селу има један лепа изрека „И ја могу и коњ може, али ако Бог не да, све је то за бадава“. За бадава је то што ја мислим да могу, али треба да проверим и то што могу да ли ми то служи на спасење или ми служо на пропаст. Зато апостол Павле каже онима који се много уздају у себе: „Такво поуздање у Бога имамо кроз Христа“. У тој ствари, зар се можемо поуздати у човека? Можемо, али ако је тај човек у вери или опет она наша лепа изрека „Дрво се на дрво ослања, а човек на човека“, ми смо позвани да се ослањамо једни на друге, али да сви заједно служимо Богу, али не себи и свом егу, а величина се у Цркви састоји у томе не да ли сам у неком звању или позиву, већ се величина огледа у служењу. Што више послужимо другоме, то ће други нама више послужити, што више служимо Богу, то ће и нама Бог више дати. Наша способност да савладамо грех и зло и смрт није у нама само. Она јесте у нама, дата нам је та моћ, али ја ту моћ не освежаван, не поткрпљујем, она ће закржљати у мени, тако је и са вером и са љубављу и са надом нашом. Све што долази одозго, то је од Бога, „сваки савршени поклон одозго је, силази са неба“ и то је наше само да прихватимо то добро што је Бог донео и да га сместимо у своје срце, у своје биће и да то добро опет умножавамо, а не да га закопавамо. Сетите се оних Јеванђелских речи, поуке, о оним талантима, о даровима, они што су добили више, они су се трудили да умноже, а онај што је добио један, љути се на Бога, не знаш ти Боже, што си дао ономе пет, а мени дао један. Па зато ти је дао, што зна тебе Бог и мене више него што ми познајемо себе, што Бог зна наше моћи и силе које можемо да употребимо на добро, на спасење, зато нам даје тако, зато треба да будемо благодарни да ми оправдамо и тај један дар ако га имамо у себи, да га не закопавамо, а када год престанемо да верујемо или ослабимо у вери, када престанемо да чинимо добро, ми закопавамо то у нама и то добро никада нам добро никаквог не може донети.

Нама треба да задобијемо живот вечни кроз чињење добра, а живот вечни не можемо да задобијемо без Христа. Царство Небеско не можемо да задобијемо без Христа, јер је Христос, Он је то Царство Небеско, зато каже Христос на питање где је Царство Небеско и одговара: „Царство Небеско је у вама“ и заиста је тако, браћо и сестре, када су то рекла света уста Христова, то треба да прихавтимо, у нама је или Цартсво Христово или царство оно друго. Царство светлости или таме, другим речима, у нама је или Рај или пакао. Човек не примећује да је у паклу, него и даље живи по својој вољи. Али човек није довољан сам себи, не, њему не треба нико други до Бог, а кад човек задобије Бога и Бога смести у себе и живи Богом он смешта и небо и земљу у себи, смешта то Царство Небеско које је веће и од неба и од земље. Зато човек не сме да мисли да је сам себи довољан. Није, али горд човек он мисли да је довољан самоме себи, а да би могли чинити добро, потребна нам је помоћ Божија, али нам је потребна и благодат Божија. Ми смо благодат задобили у Светој Тајни Крштења и ми ту благодат обнављамо кроз све друге свете Тајне, ако им прилазимо као светињи. Онда се благодат у нама умножава, благодат у нама расте, супротно, благодат одступа када не живимо онако како би требало, али ако ништа не могу, бар да помислим да пожелим да чиним добро, а онда када пожелим, онда ћу се заиста и трудити, нећу да ленствујем, пожелео сам да устанем иако осећам да ме боли кук или нешто друго, али ја желим да устанем и устајем тако нам Бог помаже, лењивцу неће, јер неће Бог да буде насилан, да нас на силу спасав, зато треба да тражимо и иштемо спасење, али и да живимо тако као бисмо се управо спасили. Само када се Дух Божији и благодат Божији дотакне духа људскога, онда човек схвати да само са Богом и уз Бога све чини добро.

Нека нам Господ помогне и ова наша данашња молитва, ова Света Литургија коју служимо браћо и сестре, и свето Причешће којим ћемо се причетити да нам помогне да се преобраћавамо, да се мењамо, а коме не треба промена, само гордом човеку не треба промена. Да се молимо, а Бог ће нам чути нашу молитву ако ми Бога сместимо у своје биће или како кажу Свети оци, ако своју душу учинимо душом Христовом, ако своје срце учинимо срцем Христовим, па онда је радост у човеку, онда човек и осећа радост што живи, онда осећа радост што је човек, зато треба да будемо људи како је то често говорио блаженопочивши Патријарх Павле „Будимо људи“ , али људи Божији, они који раде на свом спасењу и они који се труде да чине добро.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Велики број верника је приступио Светој Чаши и тиме следовао речима које нам је у свој беседи изговорио Епископ Јован, позвавши нас да се на овај начим сјединимо са Господом Христом и тако заиштемо Царство Небеско.

јереј Немања Искић