Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда. У току Литургије Владика Јован је крстио Теону, кћерку ђакона Саше Костадиновића и његове супруге Селене.

У својој Богонадахнутој беседи наш Епископ је рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, Амин! Христос се јави, драга браћо и сестре!

У овим светим данима сећамо се, прослављамо и сазнајемо да се испуњавају сва старозаветна пророчанства Светих и великих пророка Божијих, који су прорицали и говорили да ће доћи Месија у свет, да ће доћи Спаситељ, да ће доћи Христос и да ће живети са нама. Ови пророци су говорили управо о сретању са Господом. Све смо то ових дана доживљавали прослављајући ове велике празнике. Све је то садржано у једном имену, које гласи Емануил. То име у преводу значи – с нама је Бог. Дакле, све ово што се ових дана збива у рођењу, крштењу Христовом, у пројави Свете Тројице, али и све што се догађало у прошлости своди се на то на то да је Бог са нама. И заиста, драга браћо и сестре, Бог је увек са нама онолико, колико смо ми са њим. Ко је са Богом, тај има сва блага и земаљска и небеска, јер има вечни живот. Ко је у Богу, он је у вечном животу и сада. Он га предосећа, он га предокуша.

Бог у кога ми верујемо, није тамо неки далеки Бог, како ћемо чути и данас од многих који кажу: ма Бог је далеко, Он ме не чује. Бог је близу, драга браћо и сестре, али је далеко од оних који немају Бога у себи. Бог чује. Не само да чује наше речи и наше молитве, Он чује и наше вапаје, Он чује и наше уздисаје Он чује и нашу радост, Он осећа и нашу тугу. Он то све осећа, јер је Бог Свезнајући и Бог Свевидећи. И зато не можемо да кажемо да је Бог далеко, не можемо да кажемо ни да је Бог неких само учених људи или философа. Бог је Онај, који се у нас уселио управо благодаћу Божијом. То је Онај Бог, који је пун благодати и истине. Бог Светих пророка, Бог Светих апостола, Бог Светих мученика и свих Светих до дана данашњега. Он је Бог оних који су са Њим и оних са којима је Бог. Зато је врло важно да имамо то осећање да треба да се стално сретамо са Богом. Ако се не срећемо сваког тренутка са Богом, онда Бог није близу нас, односно Он јесте близу нас, али Га ми не осећамо зато што не осећамо Његово присуство у нама.

У данас прочитаном Јеванђељу се каже: када чу Исус да је Јован утамничен, Господ отиде у Галилеју. Сада можемо да поставимо питање – зашто је Господ баш тада отишао у Галилеју? Да ли се Господ, да тако кажем, уплашио што је Његов највећи пророк утамничен? Зато што су тражили његов живот? Није ни једно, ни друо, ни треће, драга браћо и сестре. Господ се није уплашио ни када је извођен на страдање, ни када је претрпео и муке и невоље и када су Га тукли и шибали. Он се није уплашио ни када је један од Његових Апостола, да би заштитио Господа узео нож и одсекао ухо стражару. Господ му је рекао: Петре, врати нож у корице, јер онај који се ножа лати, од ножа ће и погинути. Другим речима, какав живот живимо, тако ће нам и бити. Оно што сејемо, то и жањемо. Дакле, није то Христос урадио ни због чега другога него због, како је најбоље објашњење дао Свети Јован Златоусти, који каже да је то Христос урадио да би нас научио да не идемо сами у сусрет искушењима, већ да одступамо и удављамо се од искушења. Но, иако дођу искушења, а долазе, било их је и биће, ако дођу и невоље и патње и муке, да не изгубимо веру. То је оно што је најважније и да се ухватимо у коштац и са искушењима и са свим невољама, које сналазе свакога од нас. У коштац се може само ухватити онај човек хришћанин који заиста верује у Бога да га Бог неће оставити никада. И заиста Бог нас неће оставити, драга браћо и сестре, ако ми као што рекох и понављам неколико пута, не оставимо Њега. Затим Свети Јован Златоусти додаје на ово и каже: Није крив онај који срља у опасност, већ онај који нема храбрости у самим опасностима. Значи онај који нема храброст у опасности, он се уплаши и бежи. Не можеш побећи, стани, али стани са вером, стани са љубављу, замоли, тражи Онога који може да нас ослободи од свих невоља и свих мука. Не смемо бежати, а опет понављам не смемо у исто време да сами изазивамо искушења и да сами упадамо у невоље. Ако сами не тражимо искушења, онда ћемо моћи лакше да се изборимо са искушењима.

Даље, данашње Јеванђеље каже како је Господ рекао: народ који седи у тами виде светлост велику и онима који седе у области и сенци смрти светлост засија. Ове Христове речи нам управо говоре да где год да с појави Христова светлост, одатле ишчезава демонска и свака друга тама. Човека тама обузима када не живи у светлости Христовој, а Христос је дошао да просвећује и освећује сваког човека који долази на свет. Светлост Христова је та која просвећује. Ми смо освећени, ми смо просвећени самим крштењем. Ми се освећујемо и просвећујемо сваком Тајном коју примамо у себи, на првом месту Светом тајном покајања и Светом тајном причешћа. Све нас то осветљава, јер кад Христа унесемо у себе, онда тама не може да буде у нама. Тама мора да бежи оданде где се светлост појави. Зашто тама не воли светлост? Зато што се на светлости све открива, оно што се у тами скрива. Опет је потребно да имамо на уму и да никада не кажемо – мене нико није видео када сам учинио то и то зло или тај и тај грех. Можда те није видео нико од људи, али те је видео Онај који је Свезнајући. Морамо дати одговор за сваки свој поступак у своме животу.

Тако браћо и сестре, чим се у душу човекову и у срце његово усели Христос, он постаје просвећење, он постаје освећење. Данас у овоме Светоме храму, драга браћо и сестре, ми смо имали две Свете тајне. То је Тајна крштења наше мале Теоне, али и Тајна Литургије. Другим речима, догодила се Тајна Цркве Божије. Оно што је у Теонином животу најважније, то је што ће своје крштење она данас запечатити Светим причешћем. Зато је древно правило било, у првим вековима и више векова након, да се крштење није могло замислити ван Литургије. Чули сте у молитвама на крштењу да смо се молили да јој Бог подари Свету тајну причешћа. Зато она своје данашње крштење печати Светим причешћем. Дакле, драга браћо и сестре, ми смо се молили Богу да је Бог удостоји и ове друге Тајне, тако да ће она данас бити богатија за две Тајне – Свету тајну крштења и Свету тајну причешћа. Ми смо, такође, чули да смо се молили Богу да Бог пошаље Духа Божијега да освети воду и да се новокрштена сједини са Христом. Она се данас крстила и она се данас у Христа обукла. Зато ће Теона сједињењем са Христом на делу показати те речи Божије, које Господ Исус Христос рекао: ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни. Данас је њено духовно рођење. Данас је радост, не само у породици њених родитеља и најближих, већ и у земаљској и у небеској Цркви. Данас је Теона постала члан Цркве и Цркве је тиме богата што добила новога члана, као што је и породица у којој се роди дете постала богатија.

Молим вас, драга браћо и сестре, немојте одлагати причешће своје деце. Избегавајмо ситуације да човек улази у Цркву само када се крсти и када одлази у смрт. Света тајна крштења је почетак и корен хришћанског живота. То је тајна обнове наше пале природе. Пао је човек, његова је природа пала, али је зато Бог и дошао у овај свет да ту палу људску природу обнови и освети. Не само да је освети, него и да је узнесе до Престола небескога. Дакле, Света тајна крштења је у ствари тајна поновног усиновљења. Она је данас усиновљења и дошла у поновни загрљај Божији. То је темељ, почетак и начин живота у Господу Исусу Христу. Њен почетак у Господу Исусу Христу је управо данас. Од вере наше мале Теоне, вере њених родитеља, кума и њених најближих, али и вере свих нас хришћана зависи у ствари какав ће и њен живот бити. Како је задојимо, сви они које сам споменуо, како је задојимо таква ће и она бити. Ако се у породици заиста задоји љубављу, она ће у љубави живети. Неће волети само оне који је воле, него и оне који је мрзе, а имамо и такве, тако каже Јеванђеље. Ако у породици влада љубав, она ће у љубави и живети. Она ће кроз љубав осетити Бога и још више ће осетити и оца и мајку и кума и брата и пријатеља и свакога човека. Бог је из љубави дошао у овај свет, да га поново врати тамо где му је место. Да врати палога човека, да га подигне, да га уздигне.

Човек се одређује према ономе што понесе из свог дома, из своје куће. Човек је оно што у породици живи. Ако у породици живе оне хришћанске врлине, вера, нада и љубав, породица ће у тим врлинама и пребивати. Но, ако их нема, неће их у породици ни бити. Зато ништа не вреди, ако нема темеља. Ни једна кућа се не може саградити без темеља. Заправо може, али ће се срушити. Темељ подизања и васпитања деце је управо породица. Дом, кућа, породица је по речима Апостола Павла Црква у малом. Често говорим – оно што се не понесе са кућног прага, ни са каквом дипломом се не може надокнадити. Можемо имати хиљаде диплома, џабе, остаћеш оно у чему си се родио или како би још лепше рекао наш народ – оно што колевка заљуља, то мотика закопа. Може да буде промена, може да буде измена, али ако нема тог темеља, темеља хришћанског живота, темеља црквеног живота, јеванђељског живота, онда ће нам бити живот онакав какав нас понекад и сналази. Онда нам живот неће бити у хармонији, онда ће нам живот бити у хаосу. Зар не видимо да је хаос, како данас човек устаје на човека, родитељи на децу, деца на родитеље? Па, шта је то? Нема основног васпитања. Родитељи опет греше, па мисле – нећу ја да васпитавам децу, нека их васпитава школа, држава и Црква. И школа и држава и Црква је само надоградња. Но, ако нема тог темеља, нема грађевине и та грађевина ће се срушити. Дакле, драги родитељи, пазите како живите и како се понашате пред децом. Немојте заборавити оне дивне речи Светог Јована Златоустог, који је говорио да је душа детета као сунђер. Она упија све што ми пред тим дететом радимо. Ми се обично занесемо, па кажемо: па то дете не зна, могу да радим и да говорим пред њим шта хоћу. Не! Никако! Дете упија, а касније ће репродуковати то што смо ми пред њим или говорили или радили.

Помолимо се Богу, драга браћо и сестре, да ступање у Цркву мале Теоне буде ступање на пут истине, а то је Христос. Он је рекао: ја сам пут, истина и живот. Да буде ступање на пут правде, на пут љубави Божије. Помолимо се Богу да је Бог препозна по мирису Светога мира, којим смо запечатили њену веру. Да је Бог препозна и по белом платну у којем је увијена и да она очува чистоту те беле кошуље у коју се оденула. Но, није лако очувати ту чистоту. Упрља се човек. Бог нам је дао Цркву, дао нам сва духовна средства којима можемо да се очистимо. Као што имамо ова средства за чишћење тела и одеће итд. Имамо исто тако и духовна средства у Цркви, само је потребно да слушамо Цркву и да знамо које средство да употребимо за шта. Пао сам из овог или оног разлога и за све то Црква има решење, само је потребно Цркву слушати, потребно је имати веру, наду и љубав. Бог нас воли и Бог жели наш сусрет. Ако се не срећемо са Богом, сретаћемо се са оним другим. Ако се не срећемо са Богом, онда се не можемо срести ни са добрим, а тада ћемо се срести са оним што нас одваја од Бога.

Бог вас благословио!“, закључио је Владика Јован.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа више стотина верника младеновачке Цркве, присутпило се трпези љубави коју је припремило братство храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу.

јереј Марко Јефтић