Епископ се након прочитаног Јеванђелског зачала обратио окупљеном народу и штићеницима ове установе, рекавши:

„Васкрсењем Христовим ми славимо победу живота над смрћу, добра над злом, светлости над тамом. Победу над свим невољама и патњама људским. Зато, последњу реч нема туга већ има радост. Последњу реч нема жалост већ опет радост. Зато апостол Павле каже, „Радујте се у Господу и опет велим радујте се“. Заиста, род људски има разлога да се радује јер је Бог узео грехе наше на себе, приковао их је на Крсту и Он је преко Крста ушао у Васкрсење. Он је, браћо и сестре ушао у гроб, а ми знамо да гроб представља таму. Једини гроб из кога избија светлост је гроб Христов. То је она светлост која је обасјла и обасјава васцели род људски, само је важно да ми живимо у тој светлости. Важно је да осећамо да је Господ управо узео наше грехе на себе и да због тога треба Богу да благодаримо јер смо искупљени највећом ценом, а цена нашег откупа јесте крв Христова. Зато је Господ на Крсту спрао грехе наше и зато треба човек увек да буде благодаран што га је Бог подигао и што му говори да дође јер ће нас он одморити. Сви који су болесни и здрави да дођу ка Христу. Али, шта је данас здравље, данас смо здрави, сутра већ нисмо. Данас смо радосни, а сутра смо тужни. Онај човек који верује у Васкрсење и загробни живот има наду која нам не да да поклекнемо ма какве прилике и неприлике нас сналазиле у животу, а зар их је мало. Зато увек и када паднемо, људи смо, да се подигнемо али сами не можемо устати без обзира колико је човек снажан и јак, ипак не може сам да устане јер је људски пад велики. Али, када паднемо и када имамо веру и када тражимо помоћ и руку Божју, односно када се ухватимо за руку Божју, подићићемо се. Треба да будемо свесни пада јер ћемо тек тада да се боримо да устанемо. Онај који је свестан да се упрљао, првенствено мислим на духовну прљавштину, потребно је да се „оперемо“. Нико није без греха. Зато, ми треба да се радујемо Васкрсењу зато што је Он узео грехе наше на себе и то нам потврђује и данашње јеванђеље где се помињу речи Светог пророка и претече Јована Крститеља који каже „Гле јагње Божје које узима грехе света на себе“.

Сваки од нас има свој крст, животни. Свакоме је тај крст другачији и тежи или лакши, али треба да будемо свесни да треба да носимо крст достојанствено. Да ли он био у радости или не, треба да га носимо. Ми ћемо клецати под тим свакодневним крстом али треба да затражимо помоћ да нам Господ помогне да носимо свакодневни крст. Опет понављам да све што се деси треба да примимо са благодарношћу. Врло је важно знати благодарити Богу, а кад Он види нашу благодарност, онда ће и узети наше грехе на себе. Узима немоћи наше и помаже нам. Господ је узео Крст за цео род и Он је клецао носећи Крст, како каже Писмо. То је рекао и нама, да ћемо клецати али да не паднемо, па и ако паднемо да устанемо и да идемо даље. Сви имамо искушења и падове али све треба примити са благодарношћу. Често спомињем када сам био на Светој Гори као млад монах и у разговору са једним старијим монахом о свакодневном крсту који имамо, ја га питам како да носим свој крст? А он ми каже да га носим у молитви, са благодарношћу али на првом месту са смиреношћу. Када Бог види да свакодневни крст носиш у смирењу, благодат Крста узима тебе, да тебе носи Крст, а не ти Крст. Зато треба да се радујемо и зато су ови дани радости. Поред свега што се догађа, не сме нам разум бити помућен него да будемо трезвени да имамо светлост Христову и да знамо да светлост Христова просвећује све који долазе на свет.

Нека сте срећни, Богом благословени, нека радост Васкршња буде радост ваша унутрашња да поред свих невоља које нас сналазе, не изгубимо радост. Када изгубимо радост опхрвава туга, а када туга завлада ми падамо у очај и разочарење. Тако и народ у време Распећа, многи су помислили да дан неће више сванути. Али, свануо је дан и свањава и даље. Када нас је већ Бог удостојио да дочекамо сваки нови дан, треба да имамо на уму да треба да благодаримо на том дару који смо добили. Радости нема без Бога јер су наше радости тренутне и пролазне јер су људске. Најважније је да не изгубимо веру и наду, а Господ зна како ће нас водити и како ће нас довести до опште радости и Васкрсења.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Владимир Марјановић, чтец