Преосвећеном су саслуживали ректор богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, архимандрит Прокопије (Тајар) из антиохијске патријаршије и ђакон Александар Ђорђевић.

Чтецирали су богослови: Ђорђе Милутиновић и Милан Михаиловић.

За певницом је било братство храма Светога Саве.

По прочитаном Јеванђељу по Јовану, који нам доноси причу о свадби у Кани Галилејској, Преосвећени се обратио верном народу, истичући наш однос према нашим упокојенима као и то шта представља празник Васкрсења.

Васкрс је дар вечнога живота и зато је Христово Васкрсење срж и суштина хришћанске вере. Зато и Његовим Васкрсењем подсећамо се на опште Васкрсење мртвих и бесмртност као коначни циљ људскога живота. Наша вера као и Јеванђеље нас уче да пред Богом нема мртвих и да су сви живи. Зато се молимо за наше покојнике и служимо литургију која се савршава подједнако како за живе тако и за мртве. Наша Црква и наш народ одредили су овај дан, како га зовемо побусани понедељак, да се молимо за наше покојнике. Овај назив „побусани“ произашао је отуда што су људи узимали лепо бусење са травом украшавали гробове, износили су васкршња јаја, и како један путописац пише, куцали о споменик или крст и тиме поздрављајући своје покојнике: Христос Васкрсе. Дакле, побусани понедељак увек пада после Томине недеље или у девети дан после Васкрса, а ми знамо да је девети дан најзначајнији после смрти покојника. Самим куцањем о споменик ми ти дивним обичајем поздрављамо наше покојнике јер они су живи пред Богом. Ми када излазимо на гробове, и када се молимо, ми наше покојнике сабирамо у нама, чувамо их од заборава, а најбоље ћемо чувати наше покојнике ако се молимо за њих. Па нека би овај дан данашњи, када служимо литургију у овом храму који је окружен гробовима покојника, дао да се и они (упокојени) радују као што се и ми радујемо Васкрсењу Христовом. Нека би Господ упокојио њихове душе, сместио њихове душе у наручје Аврама, Исака и Јакова а да нас помилује. А Бог ће нас помиловати ако се молимо једни за друге, ако се молимо за наше покојнике, и да их чувамо у сећању. Чини ми се најлошија људска особина јесте заборав. Ми треба да се чувамо од заборава. Јер ако заборавимо и све што заборавимо изађе из нашег сећања и осећања. А када чувамо се од заборава, ми чувамо и оне које волимо као живе и чувамо оне које смо волели док су били живи, а исто кроз молитву и литургију их волимо и кроз добра дела која чинимо за покој душа наших покојника. Нека им Бог душу прости а нама дарује Царство Небеско.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије, Преосвећени је служио парастос упокојеним праоцима, оцима, патријарсима, ктиторима, приложницима и служитељима овога светога храма, браћи нашој која почивају овде и свуда у православљу. Након парастоса обишао је гробове који су у близини храма, одлуживши помен, и преливши их вином.

ђакон Александар Ђорђевић