Чтецирали су Лазар Коларевић и Марко Нешић.
После прочитаног Јеванђеља, епископ се обратио окупљеном народу надахнутим речима:
Христос васкрсе браћо и сестре! Овим поздравом се поздрављамо од Васкрса до Спасовдана! А и Црква наша у овом периоду својим богослужењем нас подсећа на значај Васкрсења Христовога. А и подсећа нас да је Васкрс празник над празницима, да из овог празника произилазе сви други преазници у току године, јер Васкрс је центар, боље речено Васкрсење Христово је центар нашег живота. А празник Васкрсења Христовог истовремено представља темељ и суштину хришћанског начина живота и постојања. Јер Богочовек Исус Христос истински умире за свет да би подарио људском роду живот вечни. Зато је Васкрс најрадоснији празник, јер се у њему радујемо вечном животу и Господ је својим Васкрсењем показао да ми људи нисмо створени за време, него за вечност са Богом. Вечност у Царству Небеском. Христос је умро за све нас, да би ми вечно живели. Христос је својом смрћу погубио смрт. Упркос веома сложеним политичким околностима у целом свету, вера у Васкрсење и у васкрслог Богочовека Христа не губи на актуелности, већ је свагда актуелна и она осмишљава сваки период историје људског рода. Било да је реч о времену, када нам је мање или више тешко. Кад га сналазе различита стања у овом животу, треба да пазимо на вечни живот, на Васкрсење Христово. Ако помислимо и верујемо, онда ћемо много лакше савладати свакодневна искушења и проблеме који нас сналазе. Невоље и патње сналазе нас са свих страна. Сналазе и нас од појединих људи, али углавном од нас самих. Узрок томе је наша слаба вера. Онај ко има веру, он иако падне, он зна да ће устати. Ако има веру, он зна да ће се Христос сагнути да нас подигне. И нема тога понора у који човек може да допадне у овоме животу, а да га Господ неће подићи. Морамо да тражимо помоћ од Бога да нас подигне. Време у коме живимо показује неопходност да се што више подробније и пажљивије промишљају поруке Васкрсења Христовога, а те поруке су на првом месту победа над смрћу Богочовека Христа и порука да не постоји простор, безнадежност за било какво туговање, јер Христос је победио смрт. Даровао нам је живот вечни и ту не би требало да код верујућих људи буде безнадежности, да дођемо у такво стање, па да кажемо мени нема спаса. Има спаса, браћо и сестре, тамо где има Спаситеља! Да би то стално доживљавали, треба да верујемо у Спаситеља! Тамо где га нема, тамо нема ни спасења, ни избављења! Зато морамо бити свесни да живимо двојаким начином животра на земљи, али и као житељи небеске отаџбине. А то значи да без обзира колико нам је дуг овај живот, да је то кратак живот у односу на вечност. Вера нам помаже да имамо тај осећај вечности. Да смо створени за вечност, ако будемо имали живог Бога у себи. Празновање највећег празника представља почетак, средину и крај нашег живота, ма у којој епохи живели. У овом животу треба да направимо прави избор, а то је врло важно, и да не дозволимо да нас грех одвуче у таму. Да не би били лишени вечне светлости и радости које нам је Господ припремио у вечности. Ако нема правог избора, целог века ћемо се мучити, зашта ћемо кривити друге. Проблем је у избору. Ако смо изабрали Бога за свог Створитеља и Спаситеља, ако вером живимо у Богу и по Богу, онда ће нам наш избор помоћи да заиста дођемо до оног стања до кога треба да дођемо, а то је стање светости и радости. Зато апостол Павле каже да наша права радост је радост у Богу, каже: „Радујте се у Господу, и опет вам велим, радујте се!“ Тамо где има радости Божије у човеку, тај човек никад неће да поклекне, и ако падне, он ће да устане, јер зна да га Бог воли! Али зато и ми треба да волимо Бога браћо и сестре! Да нам Бог буде на првом месту, онда нам све лакше све у животу бива. Смисао нашег живота сведочи истину васкрслог Христа, зато нам и Васкрсење Христово отвара врата вечног живота, врата раја. Ко је затворио врата раја? Адам, када је престао да слуша Бога. Кад га је ухватила гордост и сујета, кад је послушао онога ко је против Бога и човека. То је нечастива сила. А човек у животу мора некога да послуша. Послушаће онога у кога има веру. Ако немамо вере у Бога, слушаћемо онога ко нам стално говори: „Буди против Бога!“ Или ће нам казати: „Немој ширити љубав међу људима! Шири мржњу!“ Људи могу да напакосте, али не могу толико колико ми можемо сами себи. Зато хришћанин треба стално да благодари Богу, Његовој жртви, а Христос је постао жртва да би ми били спасени. Када човек благодари Богу, и не мрзи, и не мрзи никога, а позван је да воли не само своје ближње, него и непријатеље своје. Није лако, али није немогуће. Христос је рекао: „Љубите и непријатеље своје.“ Јер је то виши степен хришћанског живота. Васкрс красе бројне поуке које су више него јасне. Те поруке су у ствари – мир, радост, а пре свега љубав Божија. Љубав Христова која представља полазиште и основ за размишљање о Васкрсу. Свети Јован апостол и Јеванђелист је рекао: „Бог је тако заволео свет да је и Сина свога Јединородног дао, да сваки онај који верује не погине, него да има живот вечни.“ Христос се жртвовао за нас. Жртвујмо се и ми мало за Бога. За веру, за љубав, за бодрост, жртвујмо се да не паднемо у лењост и безнађе, у стања из којих не можемо да изађемо сами. Исповедајући веру у васкрслог Господа својим животима, богослужењем у оквиру наше Цркве, потврђујемо и исповедамо да већ овде бивамо достојни предукуса Царства Небеског. Зато, браћо и сестре, свети апостол Павле каже да нам је вера неопходна. Да вером ходимо, а не знањем. Да вером усељавамо Бога у себе, зато он каже да је вера бесмислена и узалудна без садржаја који је васкрсење из мртвих. Долазак Христов у овај свет има јасан циљ – да спасе сваког човека. Јер Бог воли свакога човека подједнако, праведника и грешника. Бог воли, и Он нас стално опомиње да имамо вере. Веровати значи бити за другога, а не само за себе. Ко верује, тај не припада себи, већ Ономе у кога верује. Када некога волимо, ми кажемо да бисмо за њега дали живот, зато што вереујемо у Њега и у Његову љубав. Он својом љубављу потврђује своју веру у нас. Права вера је слободна, како нас уче Свети Оци, јер ослобађа човека на првом месту од самог себе и од свега тварног у нашем животу. Ослобађа нас од гордости, сујете, и своје надмености. Вера је принос, даривање, ко највише верује, он највише даје. Вера је љубав која ништа не тражи. Заиста, ништа. Ко даје да би добио, тај неће добити ништа, а изгубиће све. Зато, верујте Богу. Верујмо у вечни живот. Верујмо у загробни живот. Верујемо браћо у Васкрсење Христово и верујмо у наше васкрсење! Онда ћемо лакше поднети када дође последњи час. То значи да не идемо у ништавност, јер гроб није последња тачка човековог живота, него је то прелаз из смрти у живот. У вечни, непролазни живот. То је наша вера, да верујемо да ћемо живети вечно са Богом, колико живимо са Богом у овом животу. Да верујемо, браћо и сестре, у сусрет са Богом, јер наш живот је сретање. Али њих не треба да очекујемо горе, на неком месту, јер они треба прво да се остваре у нашем срцу. Ту је прво сретање. Човек жели да се сретне са вољеном особом! Када неког волимо, надамо се, ишчекујемо да тог неког кога волимо, сретнемо! Не губимо наду, јер је тај неко далеко од нас! Срешћемо се, ишчекујмо, радујмо се у овом животу који нам је Бог дао, овде на земљи, али на првом месту у животу у вечности.
Амин!
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Ђакон Владимир Степановић
http://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/8978-sveta-arhijerejska-liturgija-u-hramu-svetog-save-i-svetog-simeona-u-kusatku#sigProIdfe1b022eaa