Новa оригиналнa српскa серија „Добар дан, добра жено!“

Новa оригиналнa српскa серија „Добар дан, добра жено!“

У разговору са свештеницима и верницима током празничног ручка на дан Светог Василија Острошког, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је оштро и са горчином говорио о кампањи коју против Цркве воде поједини државни функционери и тзв. антирежимски медији.

Разлог томе је што је у Васкршњој посланици, између осталог, указано на противуставне одредбе Закона о родној равноправности, којима се врши насиље над српским језиком, у народни живот имплементира наопака родна (gender) идеологија, све под плаштом тобожње бриге, а заправо свесне и потпуне злоупотребе велике угрожености жена у српском, и не само српском друштву. Патријарх, наравно, није навео ничије име, али су контекст, именице и придеви учинили да се актери сами препознају и јаве, као у дијалогу из серије која је још у предпродукцији, а који гласи: – Добар дан, добра жено! – Откуд ти знаш да сам ја добра?

Прва се препознала госпођа Бранкица Јанковић, заштитник равноправности, која је веома заслужна за разумевање политичких односа у Србији, јер је у телевизијској емисији на РТС-у на примеру Закона о родној равноправности народу појаснила како се у Србији доносе закони. Наиме, на примедбе Цркве, јавности и компетентних саговорница у емисији да се у конкретном случају ради о противустаном закону, да није поштована предвиђена процедура, да су се против одредби о насиљу над српским језиком изјаснили САНУ, Матица српска, свих пет катедри за српски језик на државним универзитетима, који иако једини компетентни у вези са овом темом нису били ни консултовани, да је и народ против злонамерног насиља над својим језикoм – она је лаконски одговорила да то уопште није важно, а да је само важна политичка воља, односно број подигнутих руку у Народној скупштини.

Уз то је, а да не трепне, у необољшевичком дискриминаторском маниру мењала тезе, подметала (показавши за то врхунску компетентност), банализовала проблем до те мере да је изјавила да се, ето, именице женског рода користе чак и у Цркви (sic!). Уз то није крила жељу да Цркви oспори право да се изјашњава о било ком друштвеном питању, па и о овом суштинском о насилном наметању начина на који ће народ међусобно општити и озакоњењу обавезности родне, односно трансродне праксе (LGBTQIA+∞) од вртића, па на даље, у сваком сегменту живота. То су питања која се тичу целокупног српског народа, а не само нас који живимо у Републици Србији и имамо ту срећу да се госпођа Јанковић стара о нашој равноправности. Она не да не крије, него уздигнута чела поносно истиче да је за тему о којој говори некомпетентна. Но ипак, код ње је као код Фауста, који каже да је део силе која жели зло, а чини добро, претегло добро, пошто смо из прве руке сазнали да је у Србији за доношење закона једино важна тзв. политичка воља, односно одлука политичара, без обзира на то што је већина од њих за ову тему потпуно некомпетентна.

На кастинг за нову серију Добар дан, добра жено!, заправо пред огледало истине које је нехотице у медијски галиматијас поставио наш Патријарх, затим стаје, огледа се, препознаје и одговара госпођа Зорана Михајловић, досадашње, а могуће и будуће, отелотворење политичке воље у Србији, а за њом још неколико дама, али и уважене господе, који су се препознали у патријарховим квалификацијама. Сви они, знајући добро да Закон о родној равноправности нема везе са бригом за жене, са одбраном жена од насиља, нити са било каквим реалним правима и потребама жена, најбескрупулозније мењају тезе, тврдећи да Патријарх говори о свим женама показујући нетрепељивост према њима. Свесно, међутим, занемарују чињеницу да је Патријарх говорио у једнини и мислио на једног државног функционера. Сасвим случајно је тај функционер функционерка, особа женског пола. Нема сумње да би Патријарх исто говорио и да се којим случајем ради о функционеру, односно мушкарцу.

Опште је позната и лако проверљива чињеница да Патријарх и Црква, у којој је иначе активно и делатно много више жена него мушкараца, у погледу конкретне бриге и помоћи женама, учине дневно онолико колико поменути нису урадили у својој целокупној и добро спонзорисаној функционерској каријери. Црква већ деценијима, углавном далеко од дневне медијске пажње, угроженим женама пружа конкретну духовну и материјалну помоћ коју сигурно не добијају у канцеларијама поменутих. Ми их наравно нећемо злоупотребљавати и позивати да се огласе.

Црква и Патријарх најчешће не одговарају на безочне лажи и клевете. Међутим, када се ради о суштинским питањима, питањима начина живота, вредностима, када се насилно намећу неприхватљиви модели живота у наше домове и породице, у вртиће, школе, као што је то случај са озакоњењем трансродне (LGBTQIA+∞) праксе кроз противуставни Закон о родној равноправности или када се у том циљу клевеће Црква, будите сигурни да ћемо реаговати још снажније на ову врсту манипулација и клевета без обзира на то да ли клевете и манупалације долазе од мушкараца или жена. Патријарх, који је духовни предводник милиона православних Срба и има највећу одговорност, нема право да ћути и неће ћутати. Да не буде забуне, Црква нема ништа против било чијег личног избора или оријентације. Она зна да је сваки човек икона Божја и зато се, поштујући свачију слободу, моли за све без изузетка, све грли Христовом љубављу, али одлучно устаје и устајаће против сваког наметања онога што је страно бићу нашег народа и човековој природи уопште.

Патријарх, пак, никада не пропушта прилику да стане у заштиту жена, што знају сви којима Црква помаже и сви који хоће да га чују. Навешћемо, у наставку, само два скорија примера.*

На послетку сви који су се јавили на кастинг серије Добар дан, добра жено!, клеветници и њихови медији треба да се замисле, да се покају за свесно изговорене и пласиране лажи или да упуте јавно извињење ако и када буду схватили да су у заблуди. Јер, зима дефинитивно пролази… Нема више мразева, а камење није свезано…

 

* Патријарх Порфирије: Наше мајке и жене и сестре су светиња! (6. октобар 2022. године)

Свакодневно говоримо и трудимо се да слушамо реч Господњу и да се поучавамо примерима из светог Јеванђеља. Упорно говоримо о молитви за наше ближње и не само за ближње него за читав свет, за све људе. Говоримо о неопходности чињења добра, о љубави Господњој, о Христу који је сам љубав и који је из те љубави према човеку пострадао на крсту за све људе, за живот свих људи.

Човекољубива реч Христова која се данас, хвала Богу, проноси и различитим средствима комуникације, заглушена је општом експолоатацијом насиља у јавности. Неки медији нам свакодневно, чак и на нивоу забаве, приказују најразличитије врсте насиља, све до самог дивљавштва, користећи их у циљу постизања боље гледаности и зараде. И то толико, да смо у овој ери електронског умрежавања и вољно и невољно изложени промоцији насилништва. Оваквим истицањем насиља и неморала у појединим медијима, филмовима, на неким страницама новина и интернета, чак у свету дечије игре, у видео играма и безазленим алманасима, фигуре сексуално изопачених људи, убица и силеџија постају узори младим нараштајима, стварна оприсутњења онога најстрашнијега што се може учинити другоме. У свету овакве тзв. „нове нормалности“, јавност је свакодневно обавештена о томе да је супруг убио жену или момак девојку, да је родитељ, не дај Боже, убио дете, и што је опет страшно, обрнуто. На насиље се и јавно позива, и то нажалост и са неочекиваних позиција, па чак и из наше свете Цркве, одакле би морале да одјекују искључиво поруке мира! А у мноштву вести које искачу на нашим паметним уређајима посебно се издвајају наслови о насиљу над женама, о премлаћивању, срамоћењу, силовању и убијању наших сестара, кћерки, супруга и мајки.

Православна Црква Христова, а верујем и сви хришћани у свеколиком свету, али не само хришћани, него сви људи који, према речима Светог апостола Павла, осећају у свом срцу и у својој савести неписани закон Божји, не може бити одлучнија у одбацивању овакве тзв. ”нове нормалности”, посебно у осуди насиља. За Цркву је свако људско биће икона Божија. А најдостојнија и најпоштованија од целог људског рода је Мајка Божја. Који већи доказ од овог нам је потребан да схватимо колико Црква неизмерно поштује сваку жену, сестру и мајку као светињу и икону Божју? За хришћане су наше мајке и жене и сестре светиња. Незамисливо је и болно насиље над њима, а чињеница је су мушкарци – кукавице и слабићи – само у последње две године у Србији убили више од 40 жена, а за последњих 10 година, око 300! Колико је још њих које су у породицама, на радним местима и другде изложене свакојаким тортурама, Бог зна. Какви смо ми то људи када нам супруге беже из дома у сигурне куће? Колико сигурних кућа треба да саградимо да би било мање злостављаних и убијених жена? Колико уопште разних прихватилишта треба да оснујемо да бисмо помогли сваком злостављаном бићу?

За Цркву Христову сасвим је јасно да насилнички порив проистиче из умањивања Божје замисли о себи и о ближњем као слици и прилици Божјој, што се већ по себи сматра великим грехом. Због тога што људи не виде у себи и другоме истинско и вечно достојанство, њихов међусобни однос може да поприми облик звероликог супарништва које се лако заврши најтежим насиљем. Стога осећам одговорност и потребу да Црква овај проблем сагледа у свим његовим страхотним димензијама, како би се пробудила благодат Божија тамо где буде потребно. Српска Православна Црква ће ово чинити јер је на то обавезује предањско разумевање човековог достојанства.

Црква ће, макар овде у Архиепископији београдско-карловачкој, помагати сигурне куће. Она ће подстицати вернике да добровољно узимају учешће у раду постојећих институција и центара који се брину о жртвама сваког насиља. Свештеници ће имати препоруку да, колико могу, препознају породично насиље у својим парохијама и да у сарадњи са социјалним радницима настоје да утичу да не долази до трагичних исхода. Они ће такође бити подстицани да у својим проповедима учесталије говоре о проблему свих облика насиља који су данас присутни у нашем друштву и породицама. Лично ћу се ангажовати на помоћи женама које су се склониле од насиља у сигурне куће. Црква ће настојати и да путем својих медија, образовних институција и издаваштва активно подиже свест о овим болним темама и о могућностима за препознавање и спречавање оваквих злодела и изопачења. А свима који исповедају Христа Господа и сматрају себе православним хришћанима поручујемо да је сваки насилни чин над слабима и незаштићенима, додатна рана на телу Христовом! На смирење, кротост и љубав смо позвани и трудимо да се да будемо достојни призвања у заједницу вечнога живота у коју нас је призвао Бог.

 

Патријарх српски Порфирије Из беседе патријарха Пофирија у Недељу мироносица (30. април 2023. године)

Мироносице су, дакле, биле испуњене вером и онда када је био највећи ризик ићи за Христом. Онда када је осуђен на смрт и распет био. Онда када су га убили они који нису могли да прихвате Бога у крајњем његовом смирењу, који су хтели Бога као војсковођу, као освајача света а да притом они буду та Божја војска. У то доба је било најтеже пратити Христа, најопасније. И то се види и међу самим апостолима. Они који су непрестано били у прилици да виде лепоту лика Христовог, лепоту лика Сина Божјег, снагу Његову, благодат Духа Светога на Њему, неколико пута су у страху оставили Христа. И од страха од непријатеља Христових разбежали се. А наравно, онда када је пострадао, када је страдао Господ, сви су отишли осим жена. Те исте жене које су гледале, и у најдубљој тузи, биле у подножју крста Христовог, оне су сада дошле да виде погребеног Сина Божјег, да га помажу уљем и затекле празан гроб и на гробу анђела који седи, који је најлепше осликан у манастиру Милешеви, и који им каже: Не бојте се ви; јер знам да Исуса распетог тражите. Није овде: јер устаде као што је казао. Ходите да видите место где је лежао Господ... И ево, мироносице су биле први сведоци празног гроба – Васкрсења Сина Божјег и Васкрсења свакога од нас заједно са Њим и у Њему. Први сведоци победе над смрћу и први благовесници те тајне. Мироносице су први апостоли пре апостола. Оне су биле и апостоли апостолима. Њих је Господ одредио – жене! Жене које су у то доба биле потпуно презрене, не само на маргинама друштва него су биле и власништво својих мужева, мушкараца. Господ је подигао жене на ниво апостола пре апостола, да буду апостоли и самим апостолима, да оне обавесте апостоле да је Господ устао из мртвих. То је учинио, пре свега, јер је код њих постојала најдубља, најискренија и најпотпунија посвећеност Господу. Најдубља потреба за Господом је када трагамо за Богом. Тамо је најдубља жеља, тамо где је највећа глад за Христом, независно од тога ко смо, било у Цркви, било у друштву, било у једном народу. Тамо где постоји искрена потреба за Богом, Бог се јавља. Онај који има искрену, смирену потребу, молитвом и вером бива удостојен да му се Господ јавља и он сам, баш као мироносице, има изнутра ту спознају, информацију, и собом и својим животом постаје апостол и благовесник тог догађаја.

Извор: Званична интернет презентација СПЦ-а