СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ВИНОГРАДИМА

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ВИНОГРАДИМА

У петак, 2. јуна 2023. године, на Оданије празника Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма.

После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина, и Светога Духа. Браћо и сестре, данас наша Црква својим богослужењем завршава празновање празника Вазнесења Господњег или како се то црквеним језиком каже Оданије. Пред сваки велики празник Црква је установила такозвано предпразнство како би кроз богослужење, молитву и кроз размишљање о том празнику који нам долази, припремила своје вернике да тај празник дочекају молитвено, са осећањем и поруком шта тај празник носи у себи. Исто је тако Црква установила и после празника такозвано попразнство где још увек Црква жели да се, верници који су осетили благодатни дар празника кроз молитву, Литургију и Причешће, још увек наслађују порукама тог празника и да не забораве тако брзо спомен због кога се празник и празнује. Вазнесење Господње је веома значајан празник и догађај у животу Цркве, а тиме и у животу свакога хришћанина. Зато Свети Оци кажу да је Вазнесење печат и круна али и осмишљење свих осталих догађаја које славимо у Цркви и који су успомена на Тајну Христовог доласка у овај свет и на Тајну нашег спасења у овоме свету али истовремено и молитвено, литургијско и светотајинско учествовање у сваком од тих догађаја празника које ми празнујемо. Празник Вазнесења Господњег је празник неба отвореног човеку. Празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог. Неба као нашег истиснског завичаја. Зашто је ово празник отвореног неба? Када је први човек, Адам, престао да слуша Бога и престао да врши вољу Божију био је изагнан из Раја и тиме је затворио врата Раја до самог Вазнесења Гопосдњег. Тако да су и праведници и грешници пребивали у Аду све до Васкрсења Христовога. Када је Христос васкрсао, телом је био у гробу, а душом био у Аду. Зашто? Да из Ада изведе праведнике и уведе их у Рај. Значи Вазнесењем Господњим су поново отворена врата Раја и ми немамо изговора да кажемо да су за нас врата Раја затворена. Сви ми можемо да се спасемо само ако хоћемо, ако се трудимо, ако живимо хришћанским и јеванђелским животом и живимо у врлинама, ако живимо у Светим Тајнама – то је све услов да уђемо у Рај. Бог је и свет створио као Рај све док човек није у овај свет унео смрт. Када је човек унео грех односно смрт у овај свет онда је овај свет заиста почео да постаје зло и свет у злу лежи. Бог је хришћане одредио да својим животом опет преокрену тај пакао света у Рај. Ако се ти и ја поправимо, ако ти и ја желимо да се спасемо и живимо по јеванђелским врлинама онда ће и други то видети од нас па ће чинити и они исто али човек је човек, често саможив, често славољубив, често у својим гордостима и сујетама. Не размишља или размишља на свој начин како може да се спасе. Ми се само Црквом спасавамо, и у Цркви и кроз Цркву и кроз заједницу. Ми се само спасавамо ако идемо путем Господњим. Оним путем за који је сам Господ рекао: Ја сам Пу, Истина и Живот. Живимо ли у истини и правди, живимо ли у љубави према Богу, према себи и према другима, чинимо ли добро, размишљамо ли о спасењу, размишљамо ли животу после смрти ове телесне и овога света овде? Ако је то наше размишљање онда ће нам Бог помоћи и онда када поклекнемо и посрнемо Он ће нас подићи. Често говорим, Бог је нас створио без нас али нас неће спасити без нас и без наше воље, жеље, труда, подвига, поста, молитве и да не набрајам даље. Рекох да је човек унео грех у овај свет, апоследица греха је смрт. Грех је, у ствари, браћо и сестре, управо раздвојио земљу од неба и претворио нас у земне и приземне који су упућени искључиво на земљу. Зато је човек преокупиран искључиво земаљским. Треба нам и ово земаљско али браћо и сестре, треба да мислимо и на оно што је небеско, јер ми нисмо само тело него смо и душа. Треба да хранимо тело, а треба да хранимо и душу. Човек не би смео искључиво усмерен на земљу и да живи само земљом. Зато је и речено да су хришћани само хришћани који ходе земљом, а мисле на небо. Ако је то наша преокупација у животу да мислимо на небо онда ћемо мислити на душу и на наше спасење али ако заборавимо на спасење и на душу хоће ли нас Бог насилно спасити? Неће. Рекох, Бог нас је створио без нас али неће да нас спасе без нас.

Видите шта грех чини у човеку. Он разара човека. Разара његово биће и ум. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од неба. Ми смо људи слаби. Нема човека без греха. Не може нико живети ни једног тренутка на земљи а да се не огреши али треба опет, браћо и сестре, да мислимо на Бога, на Његову љубав и Његову милост. Он хоће да се сви ми спасемо и да Бог воли свакога човека подједнако, и грешника и праведника. Бог хоће само ми треба да желимо и да хоћемо. Од када се Господ вазнео на небо од тада је небо отворено за нас. Приликом растанка са Господом, у време Његовог вазнесења, видимо ту пројаву Божије љубави према људима који нам указује на наш људски призив. Христос је приликом Вазнесења рекао својим Апостоплима, а подсретством њих и свима нама, да иде да на,м припреми место, да будемо и ми тамо где је Он. Оно што је Бог рекао то све бива и то се све испуњава. Бог хоће да ми будемо тамо где је Он, а Он седи са десне стране Бога Оца на небу, окружен светима, анђелима и Он хоће да и ми будемо у том хору. Приликокм свог вазнесења Апостоли су били уплашени. Христос се узноси, они остају на земљи. Непријатељи Христови гоне оне који верују у Бога, а они моле Господа и веле: Не остави нас сироте! Господ каже: Не, нећу вас оставити. Опет ћу к вама доћи. Мир свој дајем вам. Мир свој остављам вам. Поткрепљени овим Христовим речима, да их Бог неће оставити и да им шаље Духа Светога и да Он остаје увек са нама, тај растанак није био тужан, азнамо сви да је сваки растанак са вољеном особом тужан. Он је рекао: Седите у Јерусалиму док се не обучете Духом Светим. Заиста, десети дан после Вазнесења, Дух је Свети сишао на Апостоле. Дух је Свети сишао на Цркву и учврстио људе. Дух Свети је охрабрио и води нас и руководи али опет ако то ми желимо. Речи Христове: Доћи ћу да вас узмем да будете ви тамо где сам Ја – су за Апостоле значиле велику радост. У Христовим речима видимо колика је љубав и брига Његова за све нас. Господ се јесте вазнео телом али је Он стално у Цркви својој. Цркви као богочовечанском телу, а ми смо сви људи чланови тог богочовечанског тела и зато је сваки од нас одговоран за ту заједницу. Ми ћемо и данас чути речи: Ма шта раде ти тамо у Цркви?! Који то ти тамо? Јеси ли крштен човече? Па ако си крштен, ти си члан Цркве и како можеш казати „они тамо“? Ваљда си и ти тамо или треба да будеш тамо. Треба да се подсетимо Дела Аапостолских и првих хришћана који су се састајали у заједници на причешће и нису говорили да је ово моје или ово је твоје већ ово је наше. Осећали су заједницу као своју и знали су да ако разбијају заједницу разбијају себе као личност и биће. Осећали су као себе и другог човека и изграђивали су заједницу Цркве Христове. Зато је Апостол Павле рекао на једном месту да ко поквари Цркву, ко поквари ту заједницу, њега ће Бог покварити. Сваки онај који није посвећен Духом Светим ништа добро не уме да каже и учини. Христос је на земљи оставио своје спасоносно учење и указао на пут којим треба да корачамо да бисмо достигли тај вечни и блажени живот у Царству Божијем. Понављам, све то само зависи од нас. Дакле, Бог нас није оставио ни при свом вазнесењу и неће нас никад оставити. Зато што је Он Љубав. Зато што је Он Отац свих нас који нас воли љубављу, а љубав је спремна на одрицање. Јер ми када некога волимо свега ћемо се одрећи да га не би повредили. Бог нас је заволео пре него што смо ми Њега заволели. Заволимо Бога и будимо са Богом да би Бог био са нама. Будимо у хришћанским врлинама да би се кроз хришћанске врлине спасили. Напредујмо у духовном животу. Молимо се, тражимо од Бога милост и опроштај. Тражимо од Бога да нам дометне вере и љубави. Да нам дометне мир јер видите и сами када немир уђе у човека тај човек заражава и друге људе немиром и зато имамо немир у свету. Зато имамо немир у кући и породици. Зато нам је немир у држави. Зато нам је немир и у Цркви. Када човек има мир Божији он је блажен и спокојан човек па и кад наиђу искушења и патње и болести. Тај мир Божији није као мир овога света. Видимо и сами шта доноси мир овога света. Пишу се књиге о миру. Закони се прописују, а све мање мира. Зашто? Зато што тај мир који се прописује није мир Божији. Он је пролазан. Сада смо у миру са неким, сутра можда нећемо бити. Сада су народи у миру, сутра можда неће бити у миру него у немиру, у рату. Е зато треба да заратујемо против себе односно оног другог човека у нама. Гордог човека, сујетног човека. Да заратујемо и уђемо у срце јер се у срцу човека, браћо и сестре, води непрестани рат. Рат између добра и зла јер у срцу је и добро и зло али ми треба да истерамо зло из себе да би Бог ушао у нас и да би Бог мира био у нама и са нама. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић