ДРУГИ ЧЕТВРТАК ПО ДУХОВИМА У СТАРОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ

ДРУГИ ЧЕТВРТАК ПО ДУХОВИМА У СТАРОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ

У четвртак 15. јуна 2023. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је у Старој Цркви у Крагујевцу свету Литургију уз саслужење свештеника Горана Мићића и Владана Костадиновића.

Беседећи на 27. зачало Јеванђеља од Матеја Владика Јован је рекао:

„Данашње Јеванђеље нам говори како је Господ наш Исус Христос умирио, стишао буру док је Он са својим ученицима пловио по Тиверијадском мору. Ово је Јеванђеље је поучно зато што говори и да бесловесне ствари знају да слушају Христа и да се повинују његовим речима, док поједини словесни људи не слушају у не умеју да чују Христа. Господ наш Исус Христос је чинио многа чуда на Земљи: болеснике је лечио, губаве чистио, мртве васкрсавао и тиме показао своју божанску моћ над свим људским недаћама. Ко може човека вратити у живо? Онај који га је створио. Када је укротио море Господ Христос је показао своју власт над стихијама природе, власт над материјом и власт над целом Васељеном. Он то чини како би нас уверио да је Он Бог: свемоћан, Спаситељ, Избавитељ и да немамо бољег пријатеља него што је Господ Исус Христос. Сви ми имамо своје пријатеље који знају понекад да нас изневере, као штои ми знамо даизневеримо њих али Господ Исус Христос то никада не чини. Зато је и рекао: „Ако мајка заборави пород свој, Ја те нећу заборавити“.

Ето нам довољно разумевања, колико нам је потребна вера. Да верујемо у Бога али да ту веру испољавамо делима. Вера је та која нас носи. Без вере тонемо, као и ови апостоли који су изгубили веру. Без Истине лутамо. Истина је једна: Господ наш Исус Христос. Христос све чини да би нас уверио да га море слуша и разуме. Колико онда разуман човек разуме Бога? Колико га слушамо? Слушање је важно. Ако га слушамо, онда ћемо да га у потпуности разумемо шта је хтео да нам каже, било да говори о својим радостима, тугама или невољама… Ако га не слушамо а гледамо у њега, зар га нећемо разорати, јер како се Господ осећа ако га ми не слушамо? Када не слушамо Бога онда сносимо последице непослушности: да сносимо своје невоље. патње и своје бриге.

Апостоли су као рибари били и морезналци, па ипак су од буре били у очајању и смртноме страху: лађа плови, бура наишла, хоће да се потопи. Зашто Господ допушта да се дигне бура и лађа замало преврне, а апостоли у њој у страху? Господ жели да научи апостоле да трпељиво подносе сва искушења која их у животу сналазе. Бог награђује оне људе који са стрпљењем прихвате све оно што их у животу снађе а то може само онај који има веру. Зато ће човек тражити помоћ од Бога. Ако не тражи од Бога, онда ће тражити од онога другога који нам не може помоћи. То нам говори колика је наша вера према Богу. Олуја из Јеванђеља је подизала велику буру у душама Апостола и како каже: „А Христос спаваше“, као да не постоји бол, туга и страх тих апостола постоји велика и на другом месту се каже за Христа: „Ја спавам али срце је моје будно!“ Дакле, Бог никада не спава, његово око никада није затворено већ је свевидеће а он је свеприсутан. Он спава да апостоли осете своју немоћ иако су морезналци и да призову Господа у помоћ: „Господе спаси нас изгибосмо.“ Другим речима, апостоли као да кажу: „Зар ти не мариш што гинемо. Наше моћи су постале немоћи, нисмо у стању да помогнемо сами себе.“ Зато кажу: „Господе спаси нас изгибосмо.“ Ето нам дивног примера да кад се год нађемо у невољама било које врсте, да не очајавамо већ да појачамо молитву и кажемо: „Господ спаси ме, не могу сам да се спасим. У опасности сам“. Није у опасности само онај ко не мисли о себи и не мисли о спасењу и мисли ја могу све.

Оно што је најважније човек не може сам: да буде прави човек, да буде хришћанин и да се спасе. Када су га пробудили Христос им рече: „Зашто сте страшљиви маловерни?“ Другим речима пита да ли су видели да је лечио болеснике, васкрсавао мртве, чинио чуда и све заборавили од страха. Страх настаје тамо где нема вере и љубави. Љубав изгони страх. Видимо да Христос прво стишава немир у њиховим душама, да они у миру затраже помоћ Божију. Када е стишао буру у њуховим душама, онда је запретио мору да буде мирно.

Све полази из унутра из нас. Шта смо ико смо унутра. Ово што се споља претварамо то за Бога не значи ништа. Не значи ни за нас. Само камуфлажа. Хоћу споља да се прикажем најбољим а у себи не осећам то. Бура на мору је код апостола изазвала маловерје, а то је узрок великих унутрашњих бура. Неверје је узрок смртоносних бура духовних. Ако узрок не видимо на време онда ће нас овосветска бура потопити. Наш живот је као лађа која плови морем. Док је море мирно онда је човек безбрижан али нико не зна када ће наићи бура, искушење, невоље патње и баш када нам је све мирно, баш тада треба да бдимо над собом да нас не би искушења нашла неспремне, јер ако нас нађу неспремне онда ћемо се тешко извући. Ако смо спремни за изазове и прихватимо их као промисао Божији и допуштење искушења не да нас Господ убије већ да нас очврсне. Како каже ап. Павле: „Кад сам слаб онда сам јак“. То значи да када смо најслабији пред грехом и злом али смо победили да не учинимо то. Апостоли нису били неверници. Самим тим што су дошли до Христа и казали: „Господ спаси нас“. Показали су да имају одређени ниво вере. Вера је као квасац. Она расте и пада. Тада треба да се молимо да нам Бог дометне вере онако како су се молили и апостоли. Често ћемо за себе казати да имамо вере али колика је та вера? Јели то Јеванђелска вера да верујемо као што је Господ казао: „Све је могуће ономе који вере има.“ Који нема вере ништа му није могуће.

Када је Христос запретио мору, присутни се упиташе ко је тај да га ветрови и море слушају? Зачудише се јер је по спољном изгледу био обичан човек Како каже пророк Исаија: „Не би обличија на њему ни лепоте због које би смо се њега пожелели, али се раном његовом излечисмо.“ По изгледу је био човек али по делима је био Бог. Васкрсавао је мртве, лечио болесне, стишавао буре. Ко то коже? Једино Бог јер он зна језик и душу мора и зато на његову заповест наста тишина. На реч Божију све бива. Реч Христова је светиња и свака реч записана у Јеванђељу садржи силу и моћ Божију. Зато призовимо име Божије и бићемо спасени од свих бура овога света у коме живимо. Духовна погибао и искушења нам прете на сваком кораку али немој да се уплашимо, већ само да верујемо. Када верујемо ми не припадамо себи већ ономе коме верујемо. Вера нас ослобађа од свога ега, гордости и сујете. Ап. Павле каже: „Ко стоји да води рачуна да не падне.“ Да стојимо усправно и достојанствено. Бити човек је велико достојанство. Божији човек је онај који верује у Бога и који веру испољава кроз дела. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После Литургије, Владика је поделио свој благослов и иконице присутнима.

протођакон Мирослав Василијевић