Након прочитаног јеванђелског зачал, Епископ се беседом обратио вернима, рекавши:
“У име Оца и Сина и Светог Духа!
Јеванђеље које смо сада чули говори нам о послању ученика у свет да проповедају јеванђеље и о томе како им је Господ дао благослов и поуку како да се опходе према овом материјалном свету, материјалним добрима. Као што рече јеванђеље, “не носите ни злата, ни сребра, ни две хаљине, јер сваки је посланик достојан своје плате“. Овде нам Господ каже да сваки посао који нам је дат, ако га вршимо са благословом, љубављу, онда ћемо добити и награду. Ако испуњавамо вољу Божју, Он нас неће оставити и нема потребе да се бринемо о овоземаљским потребама. Ако се човек само брине о овоземаљском, он заборавља да се брине за духовно и за своје спасење. Такав човек, оптерећен овоземљаским, нема места у њему за оно узвишеније и вредније. Зато Господ каже да ако ово испуне, сваки је посланик достојан свога труда. Цар Давид каже, “не видех праведника остављеног ни деце његове да просе“. Ако се трудимо да се држимо правде и да служимо правди, неће нас Бог оставити. Није Бог оставио ни пророка Илију у пустињи, чак је замолио и ону удовицу да му донесе мало хлеба али је он остао веран Богу и Он је послао птицу да му доноси храну. Ово је пример шта значи када се човек растерети самога себе, од оног свог ега. У таквог човека се усељава Бог и све оно што је божанско и такав човек мисли и размишља о ономе вечном. Дакле, када је Господ послао ученике, каже им да треба да имају са собом мир како би га и давали другима. Каже да када улазе у куће да кажу, “мир дому овоме“. Ово је стари старозаветни поздрав. То је оно као када ми поздрављамо некога са “Помаже Бог“. Свакога у том дому ће мир да испуни. А, ако не буде мира у дому, а призван је, мир ће нам се вратити. Другим речима, ако је у мени немир, онда за мир нема места. Мир је оно што је најпотребније сваком човеку и у сваком времену. Човек док има мир у себи има мир са Богом и мир са другима. Онај који нема мира у себи, нема ни са другима. Таквом човеку, сваки други човек смета, осим онога који је исти као и он. Таквом смета мир другог човека јер је он сав у немиру. Ако немамо мир у себи, нећемо га имати ни у породицу, селу, држави, нигде. Мир је нешто што се тражи у себи, па онда у другоме. Немирном човеку све смета. Смета му и када му се укаже на грешку јер такав сматра да је без грешке. Онај који нема мира, нема Бога у себи него оног другог. Дакле, чујемо ми о том небеском миру на свим богослужењима, а посебно на литургији где чујете како се обраћамо народу и кажемо “Мир вам“. Какав је то мир који црква жели нама и шта нам црква овим благословом даје? Она нам жели онај мир о ком су певали анђели у Витлејему када им је речено да је рођен спаситељ. То је оно што чујемо на јутарњим боголсужењима, “Слава на висини Богу и на земљи мир...“. Црква нам жели онај мир који је Господ оставио приликом Вазнесења, када је Господ рекао Апостолима, “мир свој дајем вам, мир свој остављам вам“. Каже даље, “ ја га не дајемо као што дају људи“, јер је људски мир крхк. Ми о миру слушамо стално и стално се говори о миру. Књиге су писане о миру, а сваки дан све је мање мира у народу. Зашто? Зато што је све мање мира у мени. Ако је у човеку мир, онда ће мир и да шири. Ми када пропадамо, не пропадамо сами већ вучемо и оне око нас, али и када се поправљамо је исто. Када видим једног човека да се каје, и ја ћу се поправљати. Где је тај мир који је Господ оставио, а сваки дан нам је немир? Где је нестало то царство мира који је Бог оставио, где се он изгубио? Изгубио се у нашој злоби, човековој. Када се изгуби мир у себи, губи се и око себе. Христов мир је изузетан мир, јер настаје у души када се уклоне из човека злоба, пакост, греси. Онда се у њега сместа, усељава мир Божји. Господ је мир наш и зато апостол Павле каже, “Мир христов имајте у себи“. Онај који то има у себи, ма какви год да су немири, тај ће у души остати миран јер има Христов мир. Каже Павле, да ко у Богу стоји, стоји у миру, и никакве стихије времена у ком живимо не могу да нас поколебају. Али, немирном човеку и најмања ситница код другога смета. Посвети се ситници, и не тражи разлог узнемирености, а све јер нема мира у себи. Таквима је мир на речима, а не делима. Ако погледамо буру на мору, чини нам се да је цела водена стихија узнемирена, а уствари, узнемирено је оно где си ти. Али када си ти узнемирен, све је узнемирено јер си пореметио мир Божји у васељени. На пример, у једној породици влада мир, нека само једно чељаде унесе немир, онда настаје пометња свуда и нема слоге. Мир који је Господ донео, није земаљски мир, него својство Царства Божјега. Мир Христов живи тамо где живи Царство, а Христос каже да је Царство у нама, унутра. Зато за све своје поступке треба тражити разлог у себи. За све што се збива, треба разлог тражити у себи. Како каже Свети Јован Кронштатски, “спаси себе и спасићеш хиљаду око себе“, али и обрнуто. Зато је пример много важан и какав пример дајемо. Сваки немир долази изнутра, из нас. Немир је настао онда када се човек одметнуо од Бога или речено нашим језиком, када је човек окренуо леђа Богу. Немир је настао у Адаму када је престао да слуша Бога. Чим је престао да слуша, није му гордост дозволила да каже да је погрешио, већ преноси кривицу. Такав осуђује и себе и Бога и све око себе. Мир који нам црква жели је мир са својом савешћу. Када човек има мирну савест, живи у љубави са ближњима. Када му је савест немирна, све је узбуркано али такав човек узрок тражи у другоме. Зато Господ и каже да је благо онима који мир граде, јер ће се назвати синови царства, онај који немир гради тај ће се назвати син вечне муке.
Да се молимо Богу за мир, мир у души, цркви, држави и да буде мир у породици. Да је било мира у породици не би се догодиле ове несреће. Из дома је понет немир, а не мир, макар не онај Божји. Нека нам Господ помогне да живимо у миру са Богом, онда ћемо живети у миру са другима“.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
протојереј Горан Ђерковић
http://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/9091-liturgijsko-sabranje-u-stanovu#sigProId6bbcaec670