Чтецирали су господа Лазар Коларевић и Игњат Сенић.
Својим појањем су увеличали богослужење Српски православни појци.
После прочитаног јеванђељског зачала, епископ се обратио сабраном народу надахнутом беседом:
“Данашње Јеванђеље које смо чули је веома поучно и веома садржајно. Оно нам говори о смислу живота, зашто је Господ наш Исус Христос дошао међу људе. Оно нам решава две велике тајне овога живота, ради чега је човек овде на земљи и зашто је Господ послан у овај свет и који је то циљ овога света, а тиме и сваког од нас. Циљ живота овога света је да задобијемо Царство Небеско. Зато нас Господ у данашњем Јеванђељу поучава и каже: “Светиљка телу је око. Ако твоје око буде здраво, све ће тело твоје здраво бити. А ако ли твоје око кварно буде, све ће тело твоје тамно бити.“ Заиста браћо и сестре, да нам Господ није дао тај вид, шта бисмо могли да урадимо? Онда би узалуд сунце изгревало, узалуд би ливаде цветале, узалуд би био разговор са људима. Здраво око све види, болесно назире, а слепо не види ништа. Бог нам није дао само телесни вид, него и духовни. Телесно око види људску лепоту, а духовно око види много више, види духовну лепоту, види оно што је у човеку. Ко има духовно око, кога је Бог просветлио да духовно види, не само да види своје грехе, већ види шта је и у другом човеку. У данашњем Јеванђељу, Спаситељ је упоредио чистоту ума са здрављем ока. Здраво око види какав је овај свет, чист ум види истине онакве какве оне јесу. Зато је врло важно да знамо на шта је наш ум усмерен и на шта га усмеравамо. Да ли га усмеравамо на оно што је важније од важнијег, ка Царству небеском или га искључиво усмеравамо на овоземаљско. И поред овоземаљског, потребно нам је и оно духовно. Јер ако будемо свели себе на бригу овога света, како то каже данашње Јеванђеље, шта ћемо јести и шта ћемо пити, у шта ћу да се обучем, и ако је само то смисао нашег живота, ми смо духовни мртваци, јер не видимо ништа од оног што је земаљско, драга браћо и сестре. Све ово човек може да схвати ако истински верује у Бога, ако му ум није помрачен. Нечист ум блуди, ништа чисто не види, њему је све помрачено. А онда када је ум помрачен, човек све другачије види, другачије види и другог човека, а да не говорим о много вреднијим стварима. Онда када је око замућено, а око као симбол саме суштине наше природе, оно не може да види светлост, а ни таму онаква каква јесте. Мрак, тако замраченом оку, не открива себе у свој својој истинској природи. Ако нисмо вером укорењени у Христу, а Он је светлост која просвећује све и сваког човека, онда смо себе помрачили. Ако смо опредељени за нешто што је изван Христа, онда ће све што је око нас и у нама изгледати другачије. Онда ће човек о другом човеку другачије да говори, другачије да мисли, другачије да изгледа. Човек треба да има здрав ум и здраво око. Када Господ указује на то да не треба да се бринемо само о разним животним потребама, више него ономе што је суштинско, онда је у чистом оку и у чистом срцу све апсолутно другачије. Чисто је само оно што је чисто пред Господом. Човек је чист све док самог себе не упрља. Грешимо, падамо, прљамо се, али је нам Господ све дао да можемо да се оперемо, да се очистимо, дао нам је духовна средства, као што имамо спољашња средства за личну хигијену, тако нам је дао и духовна, а то је Црква. То су благодатни дарови Божији. То су свете тајне, свете врлине. Треба да знамо када које средство да користимо. Све што није у мери, то је штетно. Зато свети Јован Златоусти каже да је лек – лек, само када се узме у право време и у одређеној дози. Супротно, ако се лек узима у невреме, и ако се узима у дози која није одређена, сам лек може да буде отров. Зато треба да проверавамо себе, треба да проверавамо наш живот. Наш однос према Богу и према људима. Често смо навикли да компликујемо, да ствари видимо сложено, да анализирамо више него што је неопходно. Једноставним ставом и отвореним срцем у односу на Реч Божију, имамо чисто око и ум и смислен и исправан живот. Често изабирамо погрешно и зато треба да питамо, јер имамо кога да питамо. Цркву треба да питамо и ако читамо Јеванђеље са разумевањем, са чистим умом, онда ће нам Бог помоћи да живимо јеванђељским животом. Ако бирамо Христа, све остало ће бити благословено. Живот неће бити промашен, браћо и сестре. Ако Христос није центар нашег живота, ако Он није у нашем срцу, онда је онај други у нашем срцу. Онај нечастиви који нам стално говори супротно – немој да будеш добар, немој да слушаш никог, паметан си ти, што ће ти савет другога? Такви људи пропадају. Само себе слушају, савет ничији не примају, ни Божији, а ни људски, јер су преокупирани собом. У данашњем Јеванђељу, Господ нас саветује и да се чувамо лажне оданости. Јер, како нам данашње Јевађеље каже: “Не можемо два господара служити.“ Или ћемо једнога волети, а другога мрзети, према једном бити искрени, а према другом не. Ако тако размишљамо, онда ћемо видети колико је у свету лажних пријатељстава, оданости, користољубог климања главом. Треба да схватимо да живимо у времену када људи свој образ потчињавају, неће да другоме да љубав, ако нема користи. Такав човек највише и на првом месту понижава себе морално, деградира се. Није Спаситељ забранио бригу о материјалном, сваку поштену зараду Бог ће да награди. Наш народ то најлепше каже да је најслађа она кора хлеба која се заради са знојем лица свог. А да је горка кора хлеба која се скида са леђа других. Зато нас Господ у данашњем Јеванђељу упућује да погледамо на птице небеске које немају кров над главом, и њих Господ храни, и ти љиљани и те птице знају да буду благодарнији него човек који је икона Божија. Овим је Господ хтео да каже да би цео свет био бољи, богатији и плоднији, сваки би напор био благословенији када би човек живео пред Богом часно и праведно. Бог воли сваког човека подједнако, и грешника и праведника. Затп што је Бог љубав и све покрива. Ако имамо љубави према Богу, онда сигурно имамо љубави и према човеку. Данашње Јеванђеље се завршава речима да најпре иштемо Царство небеско правде његове и да ће нам се после тога све додати. Да иштемо правду Божију, да се трудимо да живимо по Богу колико је то могуће. А праведно да живимо, нема без смирења. И све ово Спаситељ потврђује да би живели у једном правом, поштеном свету, да би у свету људи били другачији. Имали би више вере у Бога и поверења, а тиме и у човека. Све нам је то Бог дао за наше добро. Шта човек може без Бога? Само зло да чини. Човек када мисли да све може, тада се налази у својој највећој заблуди. Све ће да прође, здравље, живот, снага... Ако Бог не да све је забадава. А нама Бог даје све, само треба да имамо чист ум и здраво око, и телесно и духовно. Телесно да сагледамо ову лепоту, да се уверимо да ништа није постало само од себе, него да га је Бог створио. Ако имамо и духовни вид, Бога ћемо видети на сваком кораку, осетићемо Га, а Бога види свако онолико колико Га осећа у себи. Човек осећа Бога у себи, онолико колико Њим живи. Немојмо се изговарати на друге. Најбоље је да пролијемо зној ради свог добра, али и када другима помогнемо. Дела су јача и боља од речи, потрудимо се да будемо пример, да живимо у заједници са Богом и људима. Да живимо у љубави према Богу и према другима, и онда ћемо видети како кроз цело наше биће струји радост. Тада се Бог дотиче наших срца. Нека сте срећни и Богом благословени!“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
После Литургије, уследила је трпеза љубави у парохијском дому коју је припремио надлежни парох Дејан Василијевић са својим народом.
ђакон Владимир Степановић
http://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/9102-sveta-arhijerejska-liturgija-u-banicini#sigProId623042ee8e