После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика Јован се обратио верном народу беседом:
„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ми данас служимо ову божанствену Литургију у овоме светоме Храму, а када год служимо божанствену Литургију ми тиме одајемо благодарност Богу. Захвалност за све оно што је Господ Христос чинио и што чини за наше спасење. Благодарити Богу значи бити захвалан, а само онај који благодари Богу миран је у души својој. Онај који није благодаран и мисли да треба да буде нешто више него што га људи сматрају и да буде на неком узвишенијем месту или положају је стално у свом немиру и он не зна да благодари. Не зна искрено ни да се моли јер од благодарности иде молитва и од молитве иде благодарност. Неблагодаран човек је незахвалан човек. Њему можеш дати све и опет ће бити незахвалан. Зато што мисли да су његови дарови прави дарови. Ако се сећате оног дивног одломка из Јеванђеља који нам говори о томе како је Господ исцелио десеторицу губаваца. Губавог човека нису држали у кући већ су га избацивали на сметлиште јер је губа у оно време била најтежа болест. Када је Господ исцелио ових десет губаваца они су пошли кући али се само један од њих сетио да се врати и да заблагодари Богу. Један од десеторице. Када је дошао да заблагодари Богу, Господ га упитао где су остала деветорица. Шта је то у ствари и зашто и та деветорица нису дошла да заблагодаре Богу? Нису осећали потребу већ су вероватно мислили да је Бог њих морао да исцели. Тако и ми мислимо да Бог мора да ми учини шта ја хоћу. Ми из овог јеванђелског штива можемо закључити да су благодарност и неблагодарност два основна својства нас људи овде на земљи. Заиста, људи се деле на благодарне и неблагодарне. Што је човек свеснији себе и свега онога што добија у животу од свог рођења до његовог последњег издисаја и одласка са овога света, он је свестан да све што поседује није његово већ је то дар Божији. Ако смо свесни тога да је то дар Божији онда ми треба да дајемо уздарје на тај дар. Они савесни људи када добију неки поклон од некога, не бацамо га негде већ га стављамо на неко место да нас подсећа да је то дар од других људи и да нас подсећа на доброту тога човека који је то дао, а у исто време треба да ме подсети да и ја треба и њему да узвратим за дати дар. Људи некако, на жалост, мисле да им други требају чинити и давати, а ја не треба да чиним ништа никоме и ништа никоме да дајем. Затворена шака не само што не може да даје него не може ни да прима. Када човек себе затвори у себе и када себе испуни собом он је испунио себе и оним нечастивим и зато је такав човек скучен, самољубив, само мисли о себи, а не мисли да је он члан заједнице Цркве Христове. То што је човек спремнији за све то што му се догађа у животу и што добија у животу он све више и благодари Богу. Јер нема ничег у животу што имамо а да нисмо добили. Ако добијамо и примамо од Бога и од других људи дарове онда откуд нама право да се хвалимо као да је то наше. О свему овоме мислим да је најбоље рекао Свети апостол Павле када је казао: „Шта ли имаш што ниси примио, а ако си примио зашто се хвалиш као да ниси примио“. Зашто се буниш? Зашто не прихватиш то као благослов? Благослов Цркве, благослов родитеља, благослов другога. Дакле, благодарност је најсветија дужност сваког здравоумног човека. Имамо за шта Богу да благодаримо, тога нисмо ни свесни. Све некако приписујемо некој својој сили, моћи и снази. Неком свом умећу и знању. Заиста, треба да прође време па да човек постане свестан те велике и свете истине да све што јесте и све што има, чини и добија, представља дар и да је дужан попут оног једног исцељеног губавца да заблагодари Богу од кога је и добио тај дар. Ми, браћо и сестре, много више добијамо него што знамо. Зато много и треба да благодаримо. Неблагодаран је човек горд човек, сујетан човек. Дар од Бога је све што нас окружује. Ево и ово сунце данашње које нас греје. Дар је и ова божанствена Литургија коју ми данас овде служимо. Зато нема већег дела на земљи него служити Литургију. Кад кажем служити Литургију немојте схватити да само ја као владика служим са мојим свештеницима. Ми сви овде који смо присутни служимо Литургију. Онда када смо сви у Литургији сабрани овде у Храму. Када смо сабрали мисли и речи, и ако смо сабрали све и сместили у ту светињу Литургје онда заиста ми служимо. Али ако смо дошли на Литургију па мало чујем шта се то чита, мало чујем шта се то пева, а у ствари ја сам у својим мислима негде ван. Е тај не служи Литургију без обзира што присуствује Литургији. Присуствовати Литургији значи учествовати целим својим бићем и зато често говорим и себи и вама да Литургија неће половичног човека. Она хоће целог човека. Сабраног човека. Прибраног човека. Само ће такав човек да благодари што и јесте у ствари Литургија – Благодарење. Зато би основно хришћанско начело требало да буде: Пре него што се почнемо молити Богу да прво заблагодаримо Богу што смо живи и што можемо да му благодаримо. Благодарност у човеку појачава веру. Она у човеку појачава молитву, пост, труд и подвиг. Благодарност подстиче на свако добро дело. Благодарност неда човеку да се олењи и занемари свој призив и позив. Ништа ружније нема од неблагодарности. Неблагодаран човек, да кажемо нашим језиком, је некултуран човек. Зато увек благодаримо Богу. На првом месту за сва знана и незнана доброчинства која нам Он чини али немојмо заборављати друге људе да и њима треба да пружимо благодарност. Када пружимо благодарност другоме онда ћемо бити оплемењени. Не узвраћаш ли благодарност нећеш бити ни племенит човек. Бићеш човек који само граби за себе, стално у неком бунтовном стању. Наш народ то лепо каже: „ Ко није благодаран на ораху није ни на товару“. Појединим људима можеш не знам шта дати они су опет неблагодарни али онај који зна да благодари и на најмањој ситници коју добија знаће да узврати. Добили смо, браћо и сестре, живот. Па јели то мали дар? Зато не смемо живот да преспавамо. Не смемо живот да прокоцкамо у смислу да ме баш брига. Зато кад год смо на Литургији благодаримо Богу што можемо бити на Литургији. Што можемо учествовати и што се на Литургији сједињујемо са Богом кроз Свету Тајну Причешћа. Па куд ћеш већи дар него да Господ дарује себе и тебе и мене сваког пута када се причешћујеш. Зато је Литургија и радост. Онај који осећа Литургију осећа у себи радост. То је дивно говорио Свети Јустин ћелијски: „Не могу да замислим тужног човека тамо где постоји Литургија“. Литургија је радост јер она нам је предокус Царства небеског. Ми овде, са Литургијом, ако смо сабрани и душом и телом, целим својим бићем, осећамо ту радост што смо са Господом и што је Господ са нама. Неко ће казати да је био на Литургији али да није видео Бога. Шта то значи? Нису ти се отвориле духовне очи јер се духовним очима види Бог. Бог се види онолико колико га осећамо у себи, а да би га осећали у себи треба да Христос буде центар нашег живота. Да ми имамо Литургију на којој ћемо када изађемо из храма остати у Литургији, а то значи у служењу другоме, у служењу Богу. Онда ћеш на сваком месту осетити радост па и онда када те снађе не знам каква невоља јер знаш да је Господ са тобом, а када је Господ са тобом сигурно нећеш пропасти. Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања Истине. Није Бог дошао у овај свет ради мене и тебе него за сваког човека јер је Он за сваког човека пролио своју крв. Па зар и за то не треба да се тога сећамо и да због тога заблагодаримо Богу. Благодаримо Богу па ће нам Бог дати све више и више. Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић