После прочитаног јеванђелског зачала од јеванђелисте Луке, преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина, и Светога Духа. Браћо и сестре, из данашњег прочитаног Јеванђеља чули смо речи Христове које је Он упутио својим ученицима али не само ученицима. Христос је упутио своје речи целом роду људском. Господ каже: „Пазите, дигнуће људи на вас руке своје, и гониће вас, и предавати вас у синагоге, и у тамнице. Водиће вас пред цареве и намесноке имена мога ради. “ У историји хришћанске цркве су увек бивали гоњени они који верују у Христа, који живе Христом и који живе Јеванђељем. Господ, када им ово каже да се пазе и да ће и родитељи и деца дигнути руке на њих, погледајте, браћо и сестре, како је Бог свезнајући. Како Бог зна не само оно што се збило и што се збива него и оно што ће се збити. Зар и данас нису актуелне ове речи Христове? Зар и данас не дижу родитељи руке на деци и деца на родитеље; човек на човека, људи на људе, народ на народ? Господ саветује и њих и нас: Ставите, дакле, у срца своја да не смишљате у напред шта ћете одговорити односно како ћете се оправдати за та дела богоугодна која говорите и која чините него даћу вам Духа који ће вас научити у сваком тренутку шта треба да одговорите вашим непријатељима. Заиста, браћо и сестре, Господ теши своје ученике, а теши и нас на крају, речима овог данашњег Јеванђеља где каже: Ни длака са ваше главе неће пасти без мога знања. Пазите, дакле, када једна длака неће отпасти са наше главе а да Господ не зна како онда да кажемо да Господ не брине о нама. Брине Господ о нама само ми треба да бринемо о себи. Да ли имамо ми Христа у себи и да ли живимо Христом и Јеванђељем. Поред свих ових невоља данашње Јеванђеље каже: Трпљењем својим спасавајте душе своје. Шта је трпљење? Па управо спасење. Хајде сада да размислимо да Господ није дуготрпељив. Шта би било од Рода људског? Ми, најчешће, оне Велике седмице певамо: Слава дуготрпљењу Твоме Господе. Дакле, браћо и сестре, Господ трпи. Он је дуготрпељив. Он неће да нас казни одмах и, што кажу, не хвата за очи као мачка него чека покајање. Чека и стрпљење. Да се исправимо и поправимо. То Његово дуготрпљење стално треба да имамо на уму како Господ трпи и све је трпео ради спасења нашег. И док су га људи пљували и гонили, и кад је на крст разапет Он је то све трпео. Не само што је трпео него није ни пожелео да непријатељима помисли неко зло. Пазите сад разлику са нама људима, који често не можемо да отрпимо ништа. Има још једна лепа изрека у српском народу која каже: Није јунак онај који удара, него је јунак онај који отрпи. Зашто? Зато што он не узвраћа зло за зло него трпи и тиме он у ствари не шири зло. Ако нас неко удари и одмах узвратимо онда ће се то јако проширити. Добро је ако нас све ове невоље сналазе зато што смо ми Христови. Што живимо Христом. Морамо да направимо разлику и да схватимо да нас невоље сналазе и због наших грехова. Због наше слабе вере. Свети апостол Павле каже: Обуците се у свеоружије Божије. Шта је оружије Божије? То је вера, нада, љубав, милосрђе… Узмите за штит веру јер човек кад верује у Христа, он ће све Христом да разматра у животу. Ово што Господ каже: Трпљењем својим спасавајте душе своје – без стрпљења нема спасења. Најбољи пример трпљења је Господ наш Исус Христос, као што рекох. Одувек је било да је човек устајао на човека, да су људи устајали на људе, да је наропд устајао на народ и, на жалост, изгледа да ће тако бити све до краја света и века. Због чега је све то и због чега устаје човек на човека и народ на народ? Због тога што су људи заборавили онај диван савет Господа нашега Исуса Христа који каже: Што не желиш себи, немој чинити другоме или што желиш себи, то чини другоме. Е сад, када би се ми придржавали само једног савета, само једне Христове поуке ове како би нам све у животу било другачије. Како бисмо другачије живели. У љубави и слози. Живела би породица у миру. Село би живело у миру. Држава би живела у миру. И то устајање народа на народ, човек на човека, зашто је то, браћо и сестре? Зато што смо постали егоцентрични. Што је овладао у нама наш его. Човек, када истиче себе, он у ствари, може да истакне себе ако другога не понижава. Није тешко победити другога човека. Није тешко победити ни други народ али је најтеже победити себе. Најтеже је срушити у себи ту гордост, себичност, саможивост, егоцентричност управо зато што не владамо собом. Човек док не овлада собом не може ништа добро да учини. Човек који не може да влада својим срцем још мање може да влада својим језиком, кажу Свети Оци. Када владамо собом онда нећемо језиком изговарати ружне речи. Нећемо друге осуђивати, себе величати. Зато Апостол Павле каже да ко не обуздава језик свој његова је побожност лажна. Језик нам је Бог дао да се молимо, да хвалимо и величамо Бога. Да величамо другога. Ето на шта човек употребљава тај дар језика. На потпуно супротно. Псује и ружи и Бога и другога. Понижава другога. Човек који не може да заведе мир у срцу своме тај још мање може да заведе мир у породици својој. Када човек нема мира Божијега у себи је сав узнемирен и уплашен. Човек који не може да учествује у туђем болу још мање може да учествује у туђој радости. Зато Апостол Павле каже: Са тужнима тугујте, са радуснима се радујте. Како ћеш ако не осећаш тога другога као себе самога? Како ћеш да осетиш своју рану ако ниси осетио рану другога? Па и онога другога рана боли као што боли мене и тебе. Човек који не може да види свет у себи још мање ће видети себе у свету. Такав човек издиже себе изнад света.

Невоље се догађају и побожнима и незнабожнима али их побожни људи са вером трпељиво подносе. Они верују да Бог неће да дозволи и попусти више него што ми можемо да издржимо искушења. Само је потребно да отрпимо. Зато Господ и каже: Трпљењем својим спасавајте душе своје. Право трпљење је не само не светити се некоме који нам зло чини него и не помислити да му узвратимо за зло. Зло се злим не лечи. Ако зло чинимо другима морамо једном да очекујемо да ће и нас то зло да снађе. Не би хришћанин смео да узврати човеку који му зло чини него добрим зло побеђујте. То је величина. Ако се упустимо да доказујемо да ли сам у праву, да ли је он у праву далеко ћемо отићи. Ми треба да се уздамо у правду Божију. Ако се уздамо у правду Божију знаће Бог да нас награди за ту трпељивост коју смо отрпели. Кад ће нам о узвратити, кад ће нас наградити то је до Њега јер Он зна кад је нама најпотрбније. Заиста, веће је и највеће трпљење не осећати увреде. Мада, људи смо, осетимо увреде али не смемо да гајимо ту увреду у себи ако нас неко увреди. Не смемо то да у себи доживљавамо него да заборавимо увреду, а онда ће и Бог заборавити наше увреде. Ништа тако не обуздава оне који вређају као што је кротост и трпљење. Зато је Господ и рекао: Благо кроткима јер ће бити помиловани. Кротак човек је смирен човек и испуњен вером и љубављу. И то оном љубављу која љуби највећег непријатеља. Господ је рекао: Љубите не само оне који вас воле него и непријатеље. То је тај виши степен, да тако кажем, хришћанске љубави и хришћанског живота. Пробајмо да променимо себе па ћемо тако помоћи и другима да се промене. Пробајмо да другима зло не чинимо па онда неће ни други нама зло чинити. Научимо себе да трпимо Бога ради, а кад трпимо Бога ради заиста увећавамо веру у Бога.

Зато, браћо и сестре, нека нам Господ помогне да се молимо. Да нас Господ наоружа трпљењем. Да размишљамо да треба да се бринемо за своје спасење. Ако се човек брине за своје спасење од њега ће се одбијати и свако зло друго. Нека нам Господ помогне да се наоружамо трпљењем, а трпљења нема без смирења, а смирење је темељ сваке хришћанске љубави. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић